Ako ste raspoloženi da u nekoj od narednih nedelja, za vikend odete na izlet, ovog puta vam preporučujem grad vode, gline i mermera - Aranđelovac i Bukovičku banju.

Ovaj post ne bi trebalo smatrati nekom vrstom prezentacije ili besplatne reklame tj. EPP programa za moj rodni grad, pošto reklame uz sve lepe sličice prilično zamute stvari. Nastojaću da budem što je moguće više objektivna, a ko je raspoložen za više informacija, može ih pronaći lako.

Kao skromni lokal-patriota preporuku dajem od srca iz više razloga:

1.   Lepota i šarm

Iako grad i Banja ( neka mi oproste meštani, ali su to moje impresije! ) nisu što su nekad bili, u doba moje mladosti, prijaće vam mir, vazduh, voda i lepa okolina. Da, skoro da podseća na seosku idilu! Nekada je Banja bila jedna od vodećih u Srbiji, pa i šire. Zahvaljujući privatnoj inicijativi u zadnje dve godine oseća se pomak. Gradu i Banji, nadam se, predstoje bolji dani i željno očekujem čas kada će, opet, zauzeti na turističkoj karti mesta koja im pripadaju.

2. Položaj

Grad se nalazi u samom srcu Šumadije, na nadmorskoj visini većoj od dvesta metara, pod zelenim okriljem Bukulje i u neposrednoj blizini Venčaca. Od Beograda je udaljen oko 80 kilometara a znatno bliži su mu Topola, Mladenovac, Lazarevac. Položaj Aranđelovca stvara povoljne uslove za povezivanje sa svim magistalnim pravcima i susednim regionima. Nalazi se između dve saobraćajnice: Ibarskog puta (M 22) i puta Beograd - Kragujevac (M 23).

2.   Kulturno-istorijsko nasleđe

Orašac i Topola u neposrednoj blizini garantuju da ćete , osim što upoznate prirodu i ljude, i obnoviti  čas iz istorije.

Preporuke idu ovim redom:

Šetnja parkom: uživanje koje ćete osetiti se ne može opisati rečima! Jer, park se prostire na preko 40 hektara, sa prekrasnim cvetnim alejama i brojnim vrstama retkog drveća, i po mnogo čemu je jedinstven u zemlji. Njegovu lepotu upotpunjuju, a i jedinstvenim čine, mnogobrojne skulpture od belog venčačkog mermera, isklesane u okviru Smotre “Mermer i zvuci”. One u savršenom skladu zelenih tonova prirode i belih oblika vrhunske umetnosti, čine park velikom i neponovljivom galerijom savremenih skulptura u slobodnom prostoru.

Moja mala zamerka je što se grad, Smotra, pa i Republika slabo brinu o tom neprocenjivom blagu – prekrasnim, belim skulpturama, i ne nalaze načine da spreče i eliminišu huliganska divljanja.

Kupanje u Banjskom kupatilu: kupanje u toploj, mineralnoj   vodi uz masažu, je osvežavajuće, opuštajuće a i blagotvorno. Cene su veoma pristupačne i ne propuštajte ovo zadovoljstvo!

Inače, banjsko zdravstvo ima razvijenu opštu i specijalističku lekarsku službu  i osposobljeno je da pruža usluge fizikalne medicine i rehabilitacije. U okviru hidro-terapije pacijentima se omogućava kupanje i podvodna masaža u kiseloj vodi i druge, razne vrste terapija. 

Osveženje u restoranima: ako ste poslušali moj predhodni savet i okupali se u bazenu Banje, po izlasku iz kupatila nastavite levo, pa pravo. Put vas vodi u prekrasnu, hladovitu i cvećem okićenu kafe-poslastičarnicu “ Pod arkadama “, vlasnika Slobodana Đorđevića. Još jedno osveženje u vidu domaćih kolača i torti, uz kafu ili sok, je pun pogodak! Posle rekreacije, naravno!

A ako usled svih ovih izuzetnih napora pre vremena i ogladnite, a  pošto isti ugostitelj vodi nadaleko čuveni restoran “ Aleksandar “ kome gosti specijalno dolaze ne samo iz Beograda i Srbije, već i celog sveta, prošetajte glavnom ulicom grada do njega.

Ekskluzivan po svojoj ideji, položaju, ambijentu, ugostiteljskoj ponudi i osoblju, ovaj jedinstveni kutak srpske kulture i tradicije nosi obeležje dinastije Karađorđevića i spoj je tradicionalnog srpskog gostoljublja i specijaliteta koji su krasili kraljevske trpeze: divnih zakuski, lepeza, kotleta, sjajnog pića i nadaleko čuvenih torti, voćnih kupova i sladoleda iz poslastičarnice koja je u sastavu restorana. A sve to u divnom baštenskom ambijentu, sa brižljivo odabranom muzikom, cvećem i plemenitim drvećem.

Obilazak znamenitosti: pre svega, ali samo spolja, možete videti u parku stari objekat, sada prilično ruiniran i nepoznatog statusa, hotel “ Staro zdanje “ .

Simbol grada i Banje, započeo je sredinom prošlog veka knez Miloš, a gradnju nastavio njegov sin Mihailo. Prvobitno zamišljena kao letnja rezidencija dinastije Obrenović, zgrada je završena 1872.godine i usled izmenjenih političkih prilika, odmah postala banjski objekat, verovatno najveći te vrste u ondašnjoj Kneževini Srbiji. Izgrađen po projektu minhenskog đaka, arhitekte Koste Šreplovića, "Staro zdanje" u svojoj arhitekturi objedinjuje originalne romanske elemente sa motivima ornamentalne dekoracije.

Pećina Risovača nalazi se na ulazu u Aranđelovac, iz pravca Topole. Prva istraživanja arheološke prirode otpočela su 1953. godine. Tada je ustanovljeno da je pećina bila stanište pračoveka. Otkrivena je bogata fosilna fauna: pećinski medved, mamut, nosorog, bizon, pećinski lav, leopard, hijena, jelen i dr. Među predmetima koji govore o nivou kuture i vremenu nastanka ističu se vanredno lepa oruđa koja su stvorena okresivanjem najtvrđih eruptivnih stena.

Pronađeni su i predmeti, na sličan način obrađeni, od kostiju velikih životinja. U bogatom peščanom nanosu u više slojeva su pronađeni tragovi upotrebe vatre - iz svega ovoga je pretpostavka da je pećina bila stanište lovaca srednjeg perioda starijeg kamenog doba - nisterijske epohe.

Sada je u pećini Podzemni Muzej paleolita, jedini muzej te vrste u zemlji.

Obavezno idite na Bukulju, nekada omiljeno izletište sugrađana i gostiju. Sada je ovde relativno skromna ugostiteljska ponuda, ali vredi otići zbog prirode i novoizgrađenog tornja - vidikovca: pola je Šumadije kao na dlanu!

Veštačko jezero u selu Garašima poznata je ribolovačka meka. U jezeru se ne sme kupati ( služi za vodosnadbevanje grada ) ali je pored njega sagrađen skroman sportsko - rekreativni centar sa otvorenim bazenom.

I na kraju, odlazeći iz grada, možete skoknuti do Orašca, pa i Oplenca.

Marićevića jaruga u selu Orašcu je nadomak Aranđelovca. Ovde je 1804. godine doneta odluka o podizanju I srpskog ustanka protiv turskih osvajača, a Karađorđe Petrović izabran za vrhovnog vožda.

Najmonumentalniji objekat u okviru postojećeg kompleksa je spomen škola Prvom srpskom ustanku. Sagrađena je 1934. godine, sa visokom kupolom zvonika, a posebnu vrednost joj daju prostrani tremovi na krilima. Izmedu spomen-škole i česme nalazi se zgrada spomen-crkve. Podignuta je 1870. godine, ali se i sad nalazi u vrlo očuvanom stanju. U enterijeru crkve izdvaja se ikonostas od 23 slike - čiji je tvorac poznati slikar Steva Todorović. Tu je i ikona arhagela Mihaila koja se izdvaja od ostalih autorskim stilom. Najverovatnije je da ona delo čestog živopisca Šumadije Dimitrija Posnikovića.

A ako vam se svidi boravak ili mislite da treba ostati još koji dan, pa prespavati u gradu, na hotele se ne treba oslanjati. Štura hotelska ponuda može se lako kompenzovati ponudom apartmanskog tipa. Tu bih vam posebno mogla preporučiti  Apartmane  Nedeljković, koji se nalaze u sklopu ekskluzivnog galerijskog prostora “Galerija 99 ″, na 150m od parka: dvokrevetne sobe I kategorije (klima uređaj, kupatilo, kablovska TV, parking).

Odlazeći odavde, reči našeg romanopisca realiste Svetolika Rankovića, rođenog u ovom kraju Šumadije će vam poželeti srećan put:

“I opet vidim tebe, mila jeseni … oslepeću od bleska tvoga, zaneću se čarima tvojim … Okrećem lice od tebe, berbo vinogradska, ne smem te više gledati, ni tebe, divna, čarobna seoska jeseni …”

Витовничка област је крај између средњег тока реке Млаве и Пека. Пружа се од западаних огранак Хомољских планина на југоистоку па до стишке равнице на северозападу. Кроз њу целом дужином тече река Витовница по којој је област и добила име. Налази се у североисточној Србији и део је јужног Браничева.То је брдовит и до скоро тешко проходни крај. Река Витовница извире на западним границама Хомољских планина. Паралелно тече са реком Млавом и у њу се после 48. км тока улива код села Батуше. Она је десно и уједно највећа Млавина притока. У сливу реке сместило се око 13 села. У горњем току реке су подхомољска села: Витовница, Мелница, Кладурово и Рановац.У средњем току су: Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље и Старчево, а у доњем току току су села: Кула, Црљенац, Калиште и Батуша. Села у горњем току и средњем току насељена су влашким становништвом,а док у селима Кула, Црљенац, Калиште и Батуша живе Срби.

Река Витовница извире на западним огранцима Хомољских планина,испод виса Стубеј (940) и Врањ (884). Изворни део чине 5 мањих извора на надморској висини од 600 метара. Код Пајкиног извора потоци се спајају, чинећи реку Витовницу. Река Витовница тече правцем југоисток-северозапад и после 48 км тока улива се у Млаву код села Батуше. Подаци о реци Витовници веома су прецизни. Њу помињу путописци XIX века пролазећи Србијом.

 ИМЕ РЕКЕ

У време краља Милутина у брдима око реке се вадила гвоздена руда. На реци су се налазили бројни витлови за млевење руде, по којима је река добила име. Једном поплаве однесу витлове, подаве рударе, и рудници запусте. Краљ Милутин због тога изради на том месту истоимени манастир Вителницу, који касније промени име и назива се Витовница.

Манастир Витовница

Манастир Витовница  лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Манастир Брадача

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Манастир Заова

Манастир Заова са храмом Светих архангела Михаила и Гаврила, потиче из времена Деспотовине. Традиција га везује за кнеза Лазара и култ сестре Јелице, познате из народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје". Рушен од Турака, обновљен је 1825. године на средњовековним темељима, а осветио га је 1850. митрополит Петар. Иконостас и зидни живопис урадио је 1845-49. молер Живко Павловић из Пожаревца. Заштитни радови изведени су 1938. и 1997. године. Парохијски дом је из времена кнеза Милоша.

Народно предање, учвршћено кроз народну песму "Бог ником дужан не остаје’’ говори о трагичној смрти сестре Јелице, у чију невиност браћа нису поверовала. А легенда каже да су браћа Радул и Павле, презименом Радићи, властелини кнеза Лазара надалеко били познати по привржености и љубави према својој сестри Јелици. На ту њихову пажњу са завишћу и љубомором гледала је њена снаха, Павлова жена, која је у народу позната као "кучка Павловица’’. Да би одвојила браћу од сестре, из дана у дан чинила је разна зла дела приписујући их Јелици. Пошто браћа у почетку у то нису поверовала, она је убила коња свог мужа, затим сокола са којим је ишао у лов и на крају сопственог сина у колевци и све то приписала својој заови. Браћа су тада поверовала и казнила своју сестру на најсуровији начин. Везали су је коњима за репове и растргли на све четири стране! На сваком месту где је пао део њеног тела, појавили су се чудотворни извори (који и данас теку), а касније саграђене цркве. Народ им је дао пригодна имена: Рукумија, где је пала њена рука, Брадача, где је пао део главе, манастир Сестрољин подсећа на сестрине муке.