Витовничка област је крај између средњег тока реке Млаве и Пека. Пружа се од западаних огранак Хомољских планина на југоистоку па до стишке равнице на северозападу. Кроз њу целом дужином тече река Витовница по којој је област и добила име. Налази се у североисточној Србији и део је јужног Браничева.То је брдовит и до скоро тешко проходни крај. Река Витовница извире на западним границама Хомољских планина. Паралелно тече са реком Млавом и у њу се после 48. км тока улива код села Батуше. Она је десно и уједно највећа Млавина притока. У сливу реке сместило се око 13 села. У горњем току реке су подхомољска села: Витовница, Мелница, Кладурово и Рановац.У средњем току су: Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље и Старчево, а у доњем току току су села: Кула, Црљенац, Калиште и Батуша. Села у горњем току и средњем току насељена су влашким становништвом,а док у селима Кула, Црљенац, Калиште и Батуша живе Срби.

Река Витовница извире на западним огранцима Хомољских планина,испод виса Стубеј (940) и Врањ (884). Изворни део чине 5 мањих извора на надморској висини од 600 метара. Код Пајкиног извора потоци се спајају, чинећи реку Витовницу. Река Витовница тече правцем југоисток-северозапад и после 48 км тока улива се у Млаву код села Батуше. Подаци о реци Витовници веома су прецизни. Њу помињу путописци XIX века пролазећи Србијом.

 ИМЕ РЕКЕ

У време краља Милутина у брдима око реке се вадила гвоздена руда. На реци су се налазили бројни витлови за млевење руде, по којима је река добила име. Једном поплаве однесу витлове, подаве рударе, и рудници запусте. Краљ Милутин због тога изради на том месту истоимени манастир Вителницу, који касније промени име и назива се Витовница.

Манастир Витовница

Манастир Витовница  лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Манастир Брадача

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Манастир Заова

Манастир Заова са храмом Светих архангела Михаила и Гаврила, потиче из времена Деспотовине. Традиција га везује за кнеза Лазара и култ сестре Јелице, познате из народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје". Рушен од Турака, обновљен је 1825. године на средњовековним темељима, а осветио га је 1850. митрополит Петар. Иконостас и зидни живопис урадио је 1845-49. молер Живко Павловић из Пожаревца. Заштитни радови изведени су 1938. и 1997. године. Парохијски дом је из времена кнеза Милоша.

Народно предање, учвршћено кроз народну песму "Бог ником дужан не остаје’’ говори о трагичној смрти сестре Јелице, у чију невиност браћа нису поверовала. А легенда каже да су браћа Радул и Павле, презименом Радићи, властелини кнеза Лазара надалеко били познати по привржености и љубави према својој сестри Јелици. На ту њихову пажњу са завишћу и љубомором гледала је њена снаха, Павлова жена, која је у народу позната као "кучка Павловица’’. Да би одвојила браћу од сестре, из дана у дан чинила је разна зла дела приписујући их Јелици. Пошто браћа у почетку у то нису поверовала, она је убила коња свог мужа, затим сокола са којим је ишао у лов и на крају сопственог сина у колевци и све то приписала својој заови. Браћа су тада поверовала и казнила своју сестру на најсуровији начин. Везали су је коњима за репове и растргли на све четири стране! На сваком месту где је пао део њеног тела, појавили су се чудотворни извори (који и данас теку), а касније саграђене цркве. Народ им је дао пригодна имена: Рукумија, где је пала њена рука, Брадача, где је пао део главе, манастир Сестрољин подсећа на сестрине муке.