Rodiš dete. U trenutku začeća teško da si ga i svesna. Onda svest počne da ti luduje. Pravac.. kako kome. Ludilo je zajedničko svakoj. Posle faze hodajućeg inkubatora spoznaješ najveću bol. Ili bar tako kažu. Podeliš se na najmanje dvoje. Gledate se u oči. Usrdno se moliš da nigde ne pogrešiš. Učiš dok raste i jedva čeka(š) da poraste. Osećaš kako te menja i da ti nema pomoći. A ono? Ono koristi sve metode da ti dođe do glave. Instiktivna, obostrana, borba za opstanak. Dok nauči da sisa, hoda i govori, dok izađeš iz pelena i pođeš u prvi razred, pa se sve nešto domunđavate.. stigao je pubertet! Ili klimaks. Kako kome. Velika Majka i Malo Dete. Jednog dana se probudiš i shvataš da je to malo postalo veće od tebe i ne znaš dal’  da se raduješ ili da plačeš. A plakaćeš sigurno onog trenutka kada te prozove za svaki tvoj, njemu ili njoj, neshvatljiv korak. Zavrnuće ti uši kao neposlušnom đaku zato što si želela da bude najbolje, da bude posebno. I onda ćeš upoznati pravu bol, bol sopstvene slobode. Sudarićete se milion puta oko pojma integriteta dok osvaja svoj prostor. A oboje bićete samo figure na šahovskoj tabli života. Borci za istu stvar, u razlilčitim ( unapred propisanim) potezima. Kraljica Majka. Uvek ide na svoju boju. To je njen Usud. Ono se pridržava za svoj. Samostalno, ako si dobro obavila posao. A  ako nisi..

PS. pisaće blog ;)