"Ako vas uništimo, ništa ne gubimo..."

Dith Pran

Pre par dana (30. III 2008) svetske - ali ne i srpske, naravno - medije obišla je vest da je od raka gušterače umro Dith Pran, u 66. godini godini života. Pran je bio kambodžanski novinar koji je na osnovu sopstvenog jezivog iskustva skovao izraz "polja smrti" i čija je priča - sa znatnoumanjenom dramatizacijom - postala poznata kroz istoimeni slavni film Rolanda Džofa iz 1984. Nakon tri godine u konc-logorima Crvenih Kmera, Pran je 1979. godine pobegao, prešavši pešice više od stotinu kilometara kroz nepristupačan teren usred ratnog haosa do tajlandske granice. Od tada pa do svog fizičkog odlaska pre par dana, Pran je bio neumorni borac za prava žrtava, glas protiv konformizma i zaborava o jednom od najvećih i najužasnijih masovnih zločina u istoriji čovečanstva. Bio je skroman čovek i istinski borac za ljudska prava kakvih je malo u svetu. Osećam potrebu da makar ovom improvizovanom beleškom nadoknadim tu medijsku prazninu, kojoj je odoleo jedino B92 sa kratkom vesti koju možete naći ovde i još par domaćih blogova kojima treba odati priznanje.

Ostale srpske medije i njihove perjanice valja da bude sramota i to ne samo uobičajena sramota kao kad se uzgred u 35. minutu informativnih emisija ili na 6. strani novina pomene da je cunami u Indoneziji odneo par stotina hiljada života, dok sa druge strane sve pršti od moralno i intelektualno ponižavajućih vesti i naslova tipa "ministar X dao izjavu u bazenu" ili "stranački vođa Y tuži Z za duševni bol". Ne, ova sramota je posebno velika zbog toga što su srpski mediji ipak bar donekle naslednici medija one Jugoslavije, dakle SFRJ, zemlje čija jedna od neprolaznih sramota jeste podrška koju je pružala kambodžanskim monstrumima i to ne samo ekonomska i politička, već i medijska. Ekipa tadašnje RTB bila je prva televizijska ekipa, na primer, kojoj je dozvoljeno da uđe u napušteni višemilionski Pnom Pen i snimi zastrašujuće prizore spaljenih automobila, divljih pasa lutalica i poneke lobanje "narodnog neprijatelja" istaknute na balkonima napuštenih višespratnica. (Da još bednije stvari, poput organizovanja demonstracija u Beogradu u znak podrške kmerskim zlikovcima i protesta zbog vijetnamske intervencije, ili glasanja jugoslovenskog ambasadora u UN da se zlikovcima omogući da iz duboke džungle u koju su ih saterali Vijetnamci zadrže svoju stolicu u UN, ne pominjem.) Uzgred, podsećanje na strahote režima crvenih Kmera je još jedna vrlo grafička ilustracija u kojoj meri je mešavina dve totalitarne laži još malignija od svake od njih pojedinačno; gle čuda, i u Kambodži su bili u pitanju komunizam i nacionalizam. Dakle, par reči o Dithu Pranu, istinskom borcu za ljudska prava i, zašto i to ne reći, istinskom patrioti.

Pran se rodio 1942. godine u Ankor Vatu, legendarnom gradu drevne kmerske civilizacije i jednom od najvećih duhovnih središta budizma, te verovatno najhumanije svetske religijske tradicije. Čitavog života bio je duboko pobožni budista, što mu je po sopstvenim rečima, jedino i omogućilo da preživi neljudske uslove "polja smrti". Kao mladić radio je kao turistički vodič, gde je i naučio više stranih jezika, uključujući francuski i engleski, sve do izbijanja građanskog rata u Kambodži 1972-75. Tada je prešao u novinare, sprijateljio se sa Sidnijem Čenbergom, dopisnikom Njujork Tajmsa, kome je omogućio pristup mnogim mestima u unutrašnjosti Kambodže, što je doprinelo da se obelodani istina o zloglasnom Niksonovom tajnom bombardovanju Kambodže, koje je značajno osnažilo maoističku gerilu već tada poznatu pod nazivom Crvenih Kmera.

12. aprila 1975. godine trupe Crvenih Kmera ušle su u Pnom Pen, nakon čega je nastupila orgija uništavanja gotovo bez presedana u istoriji čovečanstva, a u 20. veku pogotovo. Ludaci sa crvenim marama omotanom oko praznih glava su uništili sve automobile i bicikle na koje su naišli, zajedno sa vozačima, ako su imali nesreću da se tu zadese. Sve ambasade, osim francuske (koja je pretvorena u sabirni centar za one strance koji su izbegli direktnu likvidaciju), bile su opljačkane i zapaljene, a posebno brutalno je (pucnjima iz ručnih bacača) srušena sovjetska ambasada, koja je percipirana od strane rukovodstva Crvenih Kmera kao saveznik mrskih Vijetnamaca. Gotovo odmah po ulasku u grad, naređeno je da se sve stanovištvo mora iseliti na pirinčana polja u unutrašnjosti. Tokom tog egzodusa (za koji nikakva logistička podrška nije bila obezbeđena) nestalo je najmanje stotinu hiljada ljudi. Ista sudbina zadesila je i ostale kambodžanske gradove.

"drug Broj 1"

Čenberg i Pran su profesionalno pratili, zajedno sa malim brojem ludački hrabrih izveštača, ova jeziva dešavanja. U sceni koja je doslovno preneta u Džofovom filmu, Pran je brzim govorom uspeo da ubedi zombije sa crvenim krpama oko glava da su Čenberg i nekolicina kolega u stvari francuski novinari koji veličaju "pobedu revolucije" i tako im spase život. Kmeri su od svih stranaca, osim Kineza i Jugoslovena, imali kakvo-takvo poštovanje još jedino za Francuze, delom zbog njihovog "ugleda" brutalnih kolonizatora u Vijetnamu - što je odmah proizvodilo pozitivne vibracije kod kmerskih vođa - a delom verovatno i zbog ličnih simpatija Druga Broj 1, Salotha Sara, poznatog pod partijskim pseudonimom Pol Pot, prema Francuskoj, zemlji u kojoj se prvi put upoznao sa marksističkom doktrinom koju je potom tako uspešno i kreativno primenjivao u praksi. (Naravno, ne treba zaboraviti ni njegovo učešće na radnim akcijama u tadašnjoj FNRJ; možda je i tu, kao mlad međunarodni komunista, došao na pokoju plodotvornu ideju kako da genocid nad sopstvenim narodom učini još efikasnijim.) Nakon što su se izvukli, svi su požurili u francusku ambasadu iz koje su uskoro svi strani novinari, pa i Čenberg, kamionima proterani do tajlandske granice. Pran nije smeo da napusti zemlju i pretvarajući se da je bio taksi vozač u Pnom Penu, otišao je u svoje rodno mesto, odakle je upućen u jedan od logora za "dobrovoljni" rad, u kome je proveo naredne više od dve godine, u uslovima rada od preko 16 sati na pirinčanim poljima, izgladnjavanja i obavezne indoktrinacije (čitaj: ispiranja mozga).

Brutalnost kmerske vladavine nadmašila je čak i najluđe fantazije iz žanra horora. Čitava sela i gradići su bili anihilirani preko noći. Zvanično je proklamovana nulta godina i obrisana čitava prethodna istorija pre uspostavljanja komunističkog društva. Prostrane oblasti zemlje bile su proglašene za klasno i nacionalno sumnjive (zato što su se, u okviru maloumne ideologije, Vijetnamci i stranci identifikovali sa urbanom populacijom). Ukinute su škole, bolnice, novac, sudstvo (osim prekog partijskog suda), mediji (osim državnog Radio Pnom Pena, a čak se ni on nije emitovao iz samog grada), crkve svih konfesija, sve vrste privatne svojine (osim, naravno, za visoke funkcionere partije). Porodice su bile namerno razbijene, a njihovi članovi poslati u logore za "dobrovoljni" rad na suprotnim krajevima zemlje.

Sudbina "novih ljudi"

Nacionalne i verske manjine su istrebljivane bez trenutka oklevanja. Odnos Kmera prema „novim ljudima" (u žargonu evropskog, pa i jugo-komunizma „narodnim neprijateljima"), kako su zajedno nazivani građanstvo, intelektualci, budistički vernici, Čam (muslimanska manjina), Lao, Vijetnamci i druge manjine, najbolje odslikava legendarna replika jednog od partijskih oficira grupi žena i dece koja ga je na putu u provinciji Kampong Čam molila da ih poštedi: "Ako vas uništimo, ništa ne gubimo; ako vas poštedimo, ništa ne dobijamo." 15-godišnja devojčica koja je slučajno preživela masakr i zapamtila ove reči docnije je postala istaknuti borac za ljudska prava i glas potlačenih, a stravična rečenica je postala naslov jedne od najpoznatijih knjiga o kambodžanskom genocidu. Pri kraju kmerske vladavine, kada je rat sa Vijetnamom - koji su Crveni Kmeri u svom ludilu isprovocirali spaljivanjem sela na vijetnamskoj strani - postao neizbežan, zvanični Radio Pnom Pen je objavio poruku jednog od najviših partijskih funkcionera da je zadatak svakog vojno sposobnog Kambodžanca da ubije tačno trideset Vijetnamaca, pošto bi se na taj način čitava delta Mekonga oslobodila od "revizionističke gamadi". Čak i kineski komunisti, ljudi koji su na rukama imali krv desetina miliona, bili su u najmanju ruku zbunjeni dešavanjima u svojoj banana-republici; ostareli Maov glavni doglavnik, Ču En Laj je, prilikom posete Pola Pota i Kije Sampana Kini, upozorio svoje goste da ne pokušavaju da izgrade komunizam "u jednom koraku", na šta su ovi samo sa smeškom uzvratili "Videćete, videćete".

Plakat za Džofov film

Pran je nakon gotovo tri godine iscrpljujućih patnji i muka na poljima smrti uspeo da početkom 1979. godine pobegne. U tome mu je pomogao haos koji se intenzivirao nakon vijetnamske invazije, kad su Kmeri u povlačenju uništavali sve tragove svojih zločina, a ni vijetnamska vojska nije bila sklona nežnosti u zemlji koja je već počinila tolike zločine protiv Vijetnamaca i bila indoktrinirana u patološkoj mržnji prema susedima. Nakon odiseje kroz močvare i džungle zapadne Kambodže i kroz vrtlog rata, ovaj hrabri čovek je uspeo da pobegne i dokopa se jednog od izbegličkih logora koji je međunarodni Crveni krst postavio na tajlandskoj granici (i gde je rad bio sam po sebi hrabrost, jer je kmerska gerila uništavala i pljačkala humanitarne konvoje bez mnogo dileme). Zahvaljujući Čenbergovim naporima, njegovo ime je bilo poznato, i on je uspeo da se spoji sa svojom porodicom koja je evakuisana iz zemlje pre pada Pnom Pena. Tj. sa ženom i decom - njegov otac umro je od gladi nakon pada Pnom Pena, dok su trojica njegove braće bili brutalno ubijeni u "godini nultoj" i njihovi leševi ostavljeni da trunu na pirinčanim poljima.

Sve u svemu, u cilju "izgradnje savršeno pravednog komunističkog društva" (Pol Pot) ubijeno je što direktnim likvidacijama, što sistematskim izgladnjavanjem i iscrpljivanjem surovim radom, između 1,2 i 1,7 milion ljudi, pri čemu je najpouzdanija procena od 1,4 miliona koju na osnovu uzorka masovnih grobnica daje Amnesty International i analitičari poput Bena Kiernana i Jejlskog projekta istraživanja kambodžanskog genocida. Savremene vlade Kambodže rade, u sklopu projekta memorijalnih kompleksa "polja smrti" teže da poimenice saznaju sve žrtve, što je projekat koji će, kako stvari stoje, još veoma dugo potrajati. Bizarno je da je jedan od najviših funkcionera zločinačkog režima, Kije Sampan, dugogodišnji zamenik Pol Pota, javno priznao odgovornost za "samo" milion (!?) žrtava Revolucije. Broj izbeglica je takođe dostigao sedam cifara, a društvo je efektivno vraćeno u nivo prvobitne zajednice (nije se ona za džabe u starim udžbenicima i kod nas nazivala "prvobitnim komunizmom").

Slike nestalih u muzeju genocida

Konačno, nakon svrgavanja tog monstruoznog režima od strane vijetnamske vojske 1979. godine (pošto su ludaci potisnuti u džunglu iz koje su i dospeli), pro-vijetnamska vlada Hun Sena je otpočela, doduše veoma lagano, sa normalizacijom stanja u zemlji. Ovo se ubrzalo nakon konačnog povlačenja vijetnamskih trupa 1991. godine i njihovom zamenom mirotvorcima UN koji su se pokazali prilično efikasnim u obnovi društva. Pol Pot je umro u džungli 1998, nakon što je prethodno naredio još jednu krvavu čistku među pripadnicima sopstvene, do tada veoma proređene gerile. Preostali šefovi krvavog terora, Kije Sampan, Ijen Sari i Ta Mok su se ili dobrovoljno predali ili bili uhapšeni od strane legitimnih kambodžanskih vlasti. Nažalost, uprkos višestrukim pokušajima nijedan od njih nije do danas pravosnažno osuđen za "auto-genocid", kako monstruozna dešavanja 1975-79. naziva prof. Vojin Dimitrijević u svojoj odličnoj knjizi Strahovlada. Nažalost, još jednom se potvrdila otužna istina da je neke vrste zlikovaca lakše osuditi nego druge. Ubica koji je provalio u stan i pobio porodicu završiće relativno brzo ili na vešalima ili u zatvoru; oni koji su ubili milione ljudi u ime "komunističkog raja" imaju dobre šanse da umru u krevetu (ne samo kmerski zlikovci, već isto tako i kineski, sovjetski, korejski šefovi terora, da razne Honekere, Markuse Volfove, Kadare, Dolance, Rankoviće i ostale sitnije klonove ne pominjem).

Sudbina ljudi sa prethodne slike

Dith Pran nije prestajao sa širenjem istine i naporima da se rasvetle svi detalji užasnog zločina počinjenog nad njegovim narodom, pisanjem knjiga i članka, držanjem predavanja, neumornim lobiranjem. Ponešto o Dithu Pranu i njegovim naporima može se naći na njegovom sajtu http://www.dithpran.org/, kao i na jednom nezavisnom i odličnom blogu http://polpotcambodia.blogspot.com/. Kao borac za ljudska prava bio je i istinski patriota u najpozitivnijem smislu - da je bilo više takvih ljudi, totalitarni 20. vek ne bi bio u toj meri mračan, a svet bi bio znatno lepše mesto za život.

..............

autor je Milan M. Ćirković  blog B92.

sad videh da se sadržaj malo uzjebao, pa evo orignalnog linka: KLIK

g l o o m y   s u n d a y

t h e   s u i c i d e   s o n g

Gloomy Sunday - the notorious 'Hungarian Suicide Song' - was written in 1933. Its melody and original lyrics were the creation of Rezső Seress, a self-taught pianist and composer born in Hungary in 1899.

The crushing hopelessness and bitter despair which characterised the two stanza penned by Seress were superseded by the more mournful, melancholic verses of Hungarian poet László Jávor.

When the song came to public attention it quickly earned its reputation as a 'suicide song'. Reports from Hungary alleged individuals had taken their lives after listening to the haunting melody, or that the lyrics had been left with their last letters.

The lyricists Sam M. Lewis and Desmond Carter each penned an English translatation of the song. It was Lewis's version, first recorded by Hal Kemp and his Orchestra, with Bob Allen on vocals (1936), that was to become the most widely covered.

The popularity of Gloomy Sunday increased greatly through its interpretation by Billie Holiday (1941). In an attempt to alleviate the pessemistic tone a third stanza was added to this version, giving the song a dreamy twist, yet still the suicide reputation remained. Gloomy Sunday was banned from the playlists of major radio broadcasters around the world. The B.B.C. deemed it too depressing for the airwaves.

Despite all such bans, Gloomy Sunday continued to be recorded and sold.

People continued to buy the recordings; some committed suicide.

Rezső Seress jumped to his death from his flat in 1968.

Život sa dvesta orgazama dnevno

Ono o čemu mnoge seksualno frustrirane žene mogu samo da maštaju, za Saru Karmen predstavlja pravu noćnu moru. Ova Engleskinja boluje od retke bolesti zbog koje 200 puta dnevno doživi orgazam.

Sara Karmen

Islamski vodič kroz galaksiju

Nakon upozorenja prvog muslimana u svemiru, Saudijskog princa Sultana bin Salmana, koji je, vrativši se, rekao da iz orbite nije bio u stanju da odredi smer u kojem je Meka, u Maleziji, čiji će astronaut uskoro poleteti na Međunarodnu svemirsku stanicu, objavljen je prvi vodič namijenjen muslimanima u svemiru.

Knjižica od 18 stranica, naslovljena “Upute za obavljanje islamskih obreda na Međunarodnoj svemirskoj stanici”, muslimanskim astronautima objašnjava kako da u svemiru odrede smer u kojem je Meka, kako da obave obred verskog pranja, odrede vreme molitve i kako da poste u bestežinskom stanju, piše malezijski list “Star”.

Vodič će biti preveden na engleski, ruski i arapski, a možda i na još neke jezike, izjavio je malezijski ministar za verska pitanja Abdulah Md Zin. Šeik Muzafar Shukor, ortoped i profesor na Univerzitetu u Kuala Lumpuru, u svemir će odleteti s kosmodroma u Kazahstanu.

"Ovaj vodič omogućava astronautima da se u potpunosti posvete svojoj misiji bez brige o tome kako će obaviti islamski obred u svemiru", dodao je Abdulah Md Zin.

Najposećeniji blog na svetu

Blog kineske glumice i rediteljke Xu Jinglei posetilo je već više od 100 miliona ljudi.

Autorka: Jasna Ćosović

Kineskinja Xu Jinglei je autorka najposećenijeg bloga na svetu. Od oktobra 2005. godine kada je počela sa pisanjem online dnevnika zabeleženo je čak 100 miliona poseta! Samo 112 dana po pokretanju bloga, blog je imao već više od 10 miliona posetioca što ga je učinilo najposećenijim u Kini. Od tada Xu Jinglei piše svakodnevno na blogu, ponekad i nekoliko puta dnevno. Postovi najčešće imaju preko hilljadu kometara. Budući da je blog pisan na kineskom, posetioci uglavnom dolaze samo iz jedne zemlje našeg sveta – naravno Kine.

Xu Jinglei je kineska glumica, pevačica i rediteljka. Za njeno ime čulo se i van granica matične zemlje kada je 2004. godine dobila nagradu za najbolju režiju na filmskom festivalu u San Sebastianu za film „Pisma nepoznate žene“. Teme njenih postova su uglavnom lične, svakodnevne i lišene su bombastičnog, tendencioznog i skandaloznog materijala.

Kina je trenutno druga na svetu po broju korisnika interneta. Prema izveštaju China Internet Network Information Center-a u Kini je krajem juna ove godine bilo 162 miliona internet surfera. Prvi na listi su i dalje stanovnici SAD-a sa 211 miliona internet korisnika. Pomenuti izveštaj takođe kaže da oko 44 miliona Kineza koristi mobilne telefone za pristup internetu.

Jasna Ćosović je autorka web vodič bloga «Internet, brajko!».

  1. V.  Zakaj je Slovenija v obliki kure?                                 

     O.  Ker je večina prebivalcev ženskega spola.                        
                                                                            

  2. V.  Zakaj so neveste oblečene v belo?                                 

     O.  Ker so vsi gospodinjski aparati v beli barvi.                    
                                                                            

  3. V.  Kje je ženska G točka?                                            

     O.  Je ni! Edina je v besedi ShopinG                                  

  4. V.  Zakaj so ženske vedno v skupini, ko gredo ven?                    

     O.  No, tudi kure so vedno na kupu.                                                                                                          

Strah od griže savesti

Sreten Ugričić je jedan od retkih srpskih pisaca koji poetički i angažmanom konstantno pruža otpor kulturi inercije, podaništva i poretku koji se zasniva na poricanju zločina i bekstvu od odgovornosti. Do sada je objavio tri knjige priča, jedan roman i "Infinitiv", teorijsku studiju o jednom savremenom izmišljenom filozofu. Nova Ugričićeva knjiga, zbirka ogleda, "Uvod u astronomiju", pojavila se krajem oktobra prošle godine u izdanju "Stubova kulture". Javnost je reagovala očekivano - gotovo unisonim prećutkivanjem knjige koja precizno analizira pervertirani socio-simbolički poredak u Srbiji.

Tomislav Marković (Plastelin): - U podnaslovu Vaše knjige stoji "ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji". Zašto baš uobrazilja i odgovornost?
Sreten Ugričić: - Progresivne zajednice i kulture, kao i pojedinci, razlikuju se od regresivnih prema statusu uobrazilje i odgovornosti. Takođe i prema statusu znanja, institucija, ekonomije itd. Ali status uobrazilje i odgovornosti posebno je kritičan, jer neposredno određuje status slobode. Uobrazilja i odgovornost su primarne forme - artikulacije, medijumi - slobode. Odgovoran je samo onaj ko je slobodan i obrnuto - ako nisi odgovoran, poništavaš svoju slobodu. Slično je i sa imaginacijom: maštovit i kreativan je samo onaj ko je slobodnog i otvorenog uma i obrnuto - ako nisi maštovit i kreativan, bitno redukuješ svoju slobodu. Ako su nam uobrazilja i odgovornost jalovi, ubogi, isprazni, lažni, onda nam sleduju teški i dalekosežni problemi. Jalova, siromašna i redudantna mašta ima za posledicu veliki manjak radosti, a zanemarena i zaboravljena odgovornost ima za posledicu strahoviti manjak poverenja. Isčezavanje radosti i poverenja pogubni su po svaku zajednicu, pa i po našu, srpsku.

Da li uobrazilja i odgovornost u Srbiji imaju status medi-rejda?
- Medi-rejd: to što se ne može opaziti, ne znači da ne postoji. To što postoji može ostati i nedostupno javnosti, spektaklu, poretku stvari i ljudi, režimu... Medi-rejd u užem smislu je estetska kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa umetničkog dela hermetički izdvojenog od javne scene, recepcionih i tržišnih procedura i integracija, a u širem smislu je kulturna kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa ukupnog konteksta i sociosimboličkog poretka koji nije funkcionalan. Da, za Srbiju važi da ne proizvodi i ne razmenjuje dovoljno smisla, za Srbiju važi da su uobrazilja i odgovornost u pretežnom obimu nedostupni, sa one strane javnog prostora i socijanog kapitala, koji je stoga u stanju permanente borbe za preživljavanje.

Kao što su medi-rejd i još čitav niz pojava, praksi, institucija.
- Počevši od Parlamenta i Ustavnog suda, preko automobilske industrije, našeg ratnog vazduhoplovstva i ratne mornarice, našeg atomskog reaktora i akceleratora, naših nalazišta nafte, gasa i plemenitih metala, naše vrle akademije nauka i umetnosti, našeg pravosuđa, zdravstvene zaštite za sve građane, naše berze, našeg budžetskog suficita, naš GDP-a, našeg fudbala, prirodnog priraštaja stanovništva, zaključno sa našim Kosovom. Ima svega toga u Srbiji, nije da nema, ali nekako neprimetno, nedohvatno. Hajde da budem skroz ciničan: more je naš tipičan medi-rejd. Šalu na stranu, invalidna, reduktivna i tabuizirana uobrazilja je način života, sama realnost Srbije.

To je ta totalnost, to je taj žanr u kome svi nastupamo, voljno ili nevoljno.
- Bez dovoljno i bez funkcionalnih uobrazilje i odgovornosti, Srbija jednostavno ne proizvodi i ne razmenjuje, ni ka unutra ni ka spolja, dovoljno smisla. U Hrvatskoj, ili u Crnoj Gori, bar imaju more, njima možda smisao ni ne treba.

Pored toga, po Vama, mašta i odgovornost utemeljuju uverenja.
- Tako je. Utemeljuju merilo, nazor, veroispovest, ubeđenje... Mašina istorije ima nepokretnog pokretača - to su uverenja, uvek sukobljena, uvek drugačija, a uvek ista, do banalnosti opetujuća iz generacije u generaciju. A uverenja su alfa i omega istorije. Dominantna predstava sveta određuje domintno iskustvo sveta. Uobrazilja i odgovornost su pretpostavke poretka, a istoriju čine posledice poretka. Političari upravljaju predstavama, a umetnici ih razumeju i artikulišu. Uverenja mogu biti zasnovana na znanju, kreativnosti i odgovornosti, ili na neznnju, pasivnosti i jalovosti i iracionalnosti. U tome je sva bitna razlika. Mi biramo jedno od ta dva i time biramo svoju sudbinu.

U čemu je zakazala imaginacija u Srbiji? Šta je to što je defektno u uobrazilji građana Srbije što ih sprečava da Srbiju-žanr, Srbiju-dijagnozu preobraze u Srbiju-državu?
- To je kao kad bi me pitali zašto je u TV-sapunici ili nekom rialitiju sve tako trivijalno i zašto tu nema više duha, imaginacije, dubljih uvida u fenomene i zakone života... Srbija nije, hvala bogu, totalitarna, ali je zato totalna. Zakon žanra nalaže da je u njemu moguće i uobičajeno nešto što u drugim žanrovima ne važi. Aberacija nastaje najčešće izdvojenom retoričkom hipertrofijom po kojoj se jedan žanr razlikuje od drugog, prenaglašenošću ili redukcijom. U Srbiji aberacija, to nešto, nastaje vulgarnom bukvalnošću hipertrofije, koja je iz prodrla u okruženje, u ukupnu stvarnost. Glavna primamljivost i učinak krije se u uspostavljanju prećutnog pakta između žanra i njegove recepcije, da ćemo se praviti da to tako može iako znamo da bi to van žanra bilo nemoguće, neverovatno, neprimereno, neprihvatljivo, groteskno, ludo, bolesno... Od svih poredaka na svetu, Srbima se najviše sviđa da žive u žanru, pa nek košta šta košta... U Srbiji, na primer, institucije služe da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim. Da je Srbija žanr, to znači da ovde može i biva i da je sasvim normalno što nigde ne može i ne biva i da su svi na to skroz adaptirani i anestezirani, kao da hiljade stvari koje su drugde sasvim normalne, koje se podrazumevaju, koje po difoltu svima pripadaju i svi ih praktikuju kao što dišu ili govore bez dodatnog napora i stvaranja posebnih uslova za to - e, takve stvari ovde nisu normalne, to ovde ne biva i ti moraš uvek iznova da se za njih boriš, za svaki sledeći uzdah i izdah, za svaki sledeći korak napred, za svaku sledeću jasnu misao, za svakog čoveka ponaosob.

A zašto se baš tako radi u zemlji Srbiji?
- Strah, očaj, lenjost duha... Lakše je slagati, teže je reći istinu. Lakše je mudrovati, samouvereno i isključivo, o onome što ne znamo ili poznajemo tek površno - teže je znati, biti upućen, iskusan, kompetentan za stvari i poslove o kojima iznosiš stav. Lakše je prepustiti se da te vara i zabavlja opsenar, teže je gledati svoja posla. Lakše je odmah poverovati - teže je znati i shvatati. Lakše je ukrasti - teže je zaraditi. Lakše je psovati i galamiti - teže je svirati Baha, Satija, Šopena. Lakše je odustati - teže je istrajati. Lakše je obećati - teže je ispuniti. Lakše je potući se - teže je uraditi kako treba. Lakše je povrediti - teže je odbraniti. Lakše je pretvarati se da si gluv i slep - teže je čuti i videti. Lakše je poricati - teže je okajati. Lakše je biti Srbin, ili Hrvat, ili Amerikanac, ili komunista, ili estradni umetnik, ili bilo šta - teže je biti čovek. Lakše je pretvarati se da si gluv i nem, teže je čuti i izjasniti se razgovetno. Itun. I tako u nedogled. O da, lakše je… Ali je takav izbor poražavajući. Dakle nemerljivo teži. Jer tako se uludo troši i ponižava i obesmišljava ono najdragocenije čime raspolažemo: moralnost, principijelnost, čovečnost, sloboda. Preskupa je ta naša lakoća.

U ogledu "DeLilo u Srbiji" govorite da se DeLilo bavi opštim mestima Amerikane -rokenrolom, ubistvom Kenedija, berzom, reklamokratijom itd. - da bi preko njih došao do pretpostavki dominantnog simboličkog poretka. Koja su opšta mesta Srbijane i kakav je njihov odnos prema mitu o Kosovu, koji je, po Vama, centralno mitsko jezgro srpskog simboličkog poretka?
- DeLilo je od onih pisaca koji izbegavaju da se pojavljuju u javnosti. Na dodeli Američke nagrade za knjigu godine proglašavaju njegov roman "Bela buka" za pobednika. DeLilo ustaje i obraća se okupljenima u svečanoj sali Njujorške javne biblioteke, rečima: Žao mi je što nisam u mogućnosti da ove večeri budem sa vama. I opet seda za svoj sto. Tajac. Potom nekolicina ustaje i počinje da mu aplaudira. Svi ustaju i frenetično mu aplaudiraju.

Pa šta to treba da znači?
- Delirijum nesporazuma. Oni ništa ne razumeju. Nije bitna ličnost, nego poredak, režim, jer je ličnost uvek funkcija i učinak poretka. Oni aplaudiraju njemu, a on, kao i u svojim tekstovima, poručuje: ličnosti su podređene režimu, a ne obrnuto, ne gledajte u ogledalo nego u mašinu koja nas melje, zanemarite likove i psihologiju, obratite pažnju na silu koja upravlja glavama i udovima.

Ti kojima smeta što kod DeLila nema psihologije kao da nisu čitali Kafku, Beketa, Šulca, Borhesa, Harmsa, Gombroviča, francuski novi roman, Hiljadu i jednu noć…
- Uostalom, ni u Bibliji nema psihologije, Hristos nam ne donosi psihologiju, nego poredak - simbolički, socijalni, kulturni, duhovni, ekonomski, politički - koji je Sinom Božjim uspostavljen i koji treba da bude večan i da ne zavisi ni od kakve psihologije, jer su sve psihologije njime zauvek regulisane.

Vi ste agnostik, a koliko znam, sve Vaše knjige su o Bogu. Kako to?
- Da. Ali i o drugim važnim i tajanstvenim pitanjima, o ženama, o odrastanju, o umetnosti, o Srbiji, o jeziku, o najvišem dobru, o odlukama i pravilima od kojih sve zavisi…

Niste odgovorili na pitanje koja su to opšta mesta Srbijane.
- Opšta mesta Srbijane su, kao što i treba da budu, svima znane i bliske: Vidovdani, od 1389. do onog iz 1914. ili do onog iz 2001. kad smo isporučili Slobu svetskoj pravdi. Zatim tu su četnici i partizani, Guča i Exit, mantra "Beograd je svet", a kad je stvarno bio svetski niko to nije morao da viče i spinuje, pusto tursko i imitirano evropsko, domaćin i slava, kultura splavova i kultura poricanja, Dobrica Ćosić versus Rade Konstatinović, Karađorđevići versus Obrenovići, Koštunica versus Đinđić, odložena adolescencija i odložena tranzicija, EKV versus Riblja čorba, kajmak i rasol, Kusta kao Nemanja... Ima toga koliko god hoćete. Strašna je ta manipulacija identitetom. Zato i kažem: odgovornost umesto identiteta. Mi smo samo ono za šta smo odgovorni, ni manje ni više od toga. To je jedini realni smisao kategorije identiteta, sve ostalo su mistifikacije i instrumentalizacije.

Zašto se u Srbiji još nije pojavio umetnik koji bi, poput DeLila u Americi, raskrinkao ono što Vi nazivate PMU (poredak/matrica/ustrojstvo)?
- Samo da slova poređamo pravilnije: UPM, akronim isto znači ali u ovom redosledu osvaja i referencu na najučestaliju našu psovku, pa je simbolički ovako mnogo življi, a ima ima i dodatnu deskriptivnu i eksplikatornu vrednost. Kako neko jezgrovito nedavno reče: ili idemo u Evropu ili idemo u pičku materinu. Ovo drugo nam je nekako bliže, prisnije, sigurnije. Jeste da je regresivno, kukavički, ali je bar naše. Šalu na stranu, kad sam u Evropi, obavezno postavljam nezgodna pitanja, pa mojim prijateljima odande ponekad nije jasno ko govori. A kad sam u Srbiji, obavezno postavljam ne samo nezgodna pitanja, nego činim koliko god mogu nezgodnih i u izvesnoj meri neočekivanih gestova, akcija, projekata, inicijativa, za svoju formalnu javnu poziciju Upravnika nacionalne biblioteke i neformalnu javnu poziciju pisca i filozofa. Kad si u socijalizmu, van demokratskog okruženja, naravno da moraš da kritikuješ i da se boriš za demokratiju, a kad si u kapitalizmu i demokratiji, onda moraš biti za socijalizam.

Morate da kritikujete ograničenja mita o nacionalnoj državi i demokratiji.
- Tako je. Vaša je demokratija, gospodo, govorim prijateljima na zapadu, u Evropi i Americi, loš prevod sa originala. Pri tom, naša demokratija je daleko gori prevod sa istog originala. Naravno, original je izgubljen, nedostupan, medirejd, svi ga mi samo zamišljamo. Tanka je linija između demokratije i populizma, lako se kida i prekoračuje. Istovremeno, veoma je debela linija između populizma i demokratije. Ova, pak, linija je neprelazna, bodljikava i kroz nju teče struja visokog napona.

Genealogiju srpske proze na prelazu iz XX u XXI vek opisali ste kao konverziju dihotomije soc-realizam - soc-estetizam u nac-realizam - nac-estetizam. Ko su nac-realisti, a ko nac-estetisti u srpskoj književnosti? Kakva je njihova uloga u kreiranju dominantnog kulturnog modela?
- Pre svega, ovde se ne radi o tome ko je pisac, a ko nije, nego o tome koga sve mašina srpskog low budget i low moral spektakla proizvodi u pisca, a koga ne. Tamo gde je najveća tišina, tamo bih preporučio da se traga za pravim piscem.

A od ovih koji nam se do bola nameću?
- Nacionalistički realisti su stara garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Milovan Vitezović, Radoslav Bratić, Mića Danojlić, Mladen Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović. Onda imamo dodatno i realiste naredne generacije, koji nisu nacionalisti, ali su ipak realisti: rani Arsenijević, Vidojković, Mika Pantić, Srđan Valjarević, nišlije Ćirić i Karanović,... Taj je realizam forma tradicionalističkog duha, bez obzira što se bavi urbanim zavičajam, a ne više ruralnim.

Ah, ali zavičaj beznadežno ostaje zavičaj. - Mentalitet beznadežno ostaje mentalitet, sentiment beznadežno ostaje sentiment, scenografija beznadežno ostaje scenografija.

Pa šta bi onda Vi preporučili iz aktuelne prozne produkcije?
- Dva najbolja romana iz prošle godine, ubedljivo, poetički i tematski bukvalno savremeni, živi, zdravi, pravi pravcati, alive and kicking, pun pogodak pravo u centar, to su "Kuvarove kletve i druge gadosti" Tešina i "Izlaženje" Barbi Marković.

U ogledu "Post-balkanska simbolička infrastruktura" napisali ste da su "svi problemi Balkana bili problemi balkanske kulture, problemi svojstveni kulturnoj matrici neodgovornosti, nekompetentnosti, podaništva, nedoslednosti, samozaborava". Vaša knjiga je korak ka promeni te matrice. Šta još sve treba da se učini da bi došlo do promene dominantnog kulturnog modela?
- Presudni preokret zahteva da naše zajednice, kulture i identiteti, koji su zajednice, kulture i indentiteti kontrole uverenja moraju da se preobraze u zajednice, kulture i identitete kontrole posledica uverenja.

Da li u pokušaj promene kulturnog modela spada i rad na kritičnom kvalitetu preko nagrade koju Narodna biblioteka Srbije od ove godine dodeljuje za najbolju, a ne za najčitaniju knjigu?
- Ne od ove, nego od pre dve godine. U to vreme, na primer, na Sajmu knjiga najveće interesovanje bilo je - pored standarne Habajnovićđurović, Bobićmojsilović, Bjelicapšenica itako to - za knjige Ulemeka Legije i Karadžića Radovana. E, u tom trenutku rekao sam: ovako više ne može. Postoji ozbiljan rizik da sledeću nagradu moram da odem da dodelim u zatvoru ili u šumi. Ponovio sam to više puta, javno i manje javno, službeno i manje službeno, uključujući i jedan skup Ministarstva o kulturnoj politici.

I tako, već ste dva puta dodelili nagradu po izmenjenim kriterijumima.
- Prvo Vladimiru Tasiću za roman "Kiša i hartija", a potom Vidi Ognjenović za "Preljubnike". Ne dodeljujemo više godišnju nagradu najvažnije nacionalne ustanove kulture za delo koje najuspešnije i najproračunatije pogađa ukus najšire ciljne grupe. Narodna biblioteka Srbije hoće da se založi za kritični kvalitet u kulturi, a ne za kritični kvantitet. Ne bavimo se mi masovnom proizvodnjom i prodajom, ili političkim marketingom pred izbore, nego izvrsnošću, znanjem, mudrošću, maštovitošću... Pada mi na um onaj mali incident, kad je na TV-u pitalo našeg ministra kulture na šta ga asocira akronim NBS, a on će kao iz topa; Narodna banka Srbije. Kako, molim - začudi se novinar - zar za vas prva asocijacija nije Narodna biblioteka Srbije?

Kakav je bio Vaš komentar?
- Pa da nije čudno što je čovek pogrešio, jer se obe kuće - i Narodna banka i Narodna biblioteka - bave hartijama od vrednosti, samo što su ove naše neprocenjive, a one druge suviše sklone inflaciji i devalvaciji.

Vaša je teza i namera pružanje otpora kulturi ulagivanja, opcenjivanja i podilaženja.
- Mi pružamo otpor, mi promovišemo drugačije mišljenje, standarde, mi nećemo više da nagrađujemo Ljiljanu Habjanović-Đurović i njoj slične skribomanke i skribomane. Ali! Ne lezi vraže, ova druga strana uzvraća iz najtežeg oruđa: pre par meseci, ni manje ni više nego naš Patrijarh lično, Njegova Svetost Gospodin Pavle, dodeli na pravdi Boga orden Svetog Save istoj toj i takvoj Ljiljani Habjanović-Đurović, za njeno književno delo. O tempora, o mores! Tako smo se, ovom simboličkom akcijom izmenjenih kriterijuma, naizgled sa najtiše i najskrajnutije margine javnog prostora - iz biblioteke - našli u direktnoj opoziciju naspram takvih dominantnih ikona kakve su Patrijarh Pavle i Legija Ulemek.

U istom ogledu tvrdite da Evropa danas zakoračuje u doba odgovornosti i da "ljudska prava moraju biti pripojena odgovarajućim ljudskim odgovornostima". Da li tu mislite na ideju Simone Vej da pojam obaveze ima prvenstvo nad pojmom prava, jer "pravo nije delotvorno samo od sebe, već jedino preko obaveze kojoj odgovara"?
- Zajamčenim pravima raspolažu i odgovorni i neodgovorni. Prava se, međutim, zaslužuju, a ne dobijaju od prirode i mame i tate. Samo onaj ko je odgovoran u jednom domenu ljudskosti ili aktivnosti, ima prava u tom domenu. Neodgovorni sami sebi ukidaju prava. Pravni sistem ne poznaje ovu distinkciju, jer štiti ili kažnjava kao da se svi ljudi jednako odgovorno ponašaju. Ali nisi nedužan ako si neodgovoran. To je bitna granica paradigme vladavine prava i zato je ona u velikoj krizi, uprkos aktuelnoj istorijskoj slici opšte globalne prihvatljivosti i dominacije. Tek odgovornost je dovoljan uslov slobode. Ako hoćeš slobodu, moraš biti odgovoran. Garancija prava ne zadovoljava, ako hoćeš da si slobodan potrebna je garancija tvoje odgovornosti. Ko se odriče odgovornosti, odriče se slobode. Jer samo slobodan čovek može da odgovara za svoje postupke i odnose prema drugima i prema sebi. Ovde se sve radi upravo obrnuto, da bi se održavala i učvršćivala kultura i poredak podaništva, pa je sloboda nepoželjna, suvišna, breme koje treba odbaciti.

U ogledu "Političarima", u odeljku naslovljenom "Tri prema jedan" napravili ste podelu ljudi u dominantno nacionalističkim zajednicama na dve grupe: nad-nacionaliste i pod-nacionaliste, a svaku od ovih grupa ste podelili na još dve. U koju grupu spada onaj ko veruje da je prezir prema svom narodu najviši oblik patriotizma?
- U nad-nacionaliste, svakako. Takvo svstavanje je neizbežno u drastično nacionalističkim sredinama. Prezir rodoljubivog tipa je vapaj umirućeg u pustinji. Krik očajanja u neznadnom pokušaju buđenja okruženja iz učmalosti i zadrtosti, gluvoći i indiferenciji. Ali, em je beznadno, em opasno, em mora uvek dodatno da se obrazlaže. Ali to su u ovom žanru prosto iznuđeni stavovi, to su neka klasična ograničenja demokratije uokvirene državom ustrojenom na nacionalističkoj ideologiji. Sve su eks-ju države takve.

Napisali ste da "totalna Srbija leži u dubokoj komi, u smrtonosnom zagrljaju moćnog sistema poricanja i osporavanja očiglednog, u totalnoj dezintegraciji realnosti." Paradoksalno, ultimativnu nadu Srbije vidite upravo u fantazmagoričnim razmerama poricanja.
- Enormna i očajnička energija uložena u poricanje govori da postoji enormni strah od griže savesti. To znači da griža savesti radi neprestano i vrlo moćno, samo je potisnuta za jedan nivo dublje, iz svesti u podsvest. I tu je taj skriveni momenat spasa, emancipacije, preokreta... To se još ne događa jer kukavica mora da se preobrazi u junaka. Savest je u jednom času bila odbačena, jer je obavezivala na ozbiljan, ljudski dosledan način, pa je bilo lakše odreći je se. Treba osvestiti poreklo poricanja, treba se otrgnuti od opsena o sopstvenoj bezgrešnosti i žrtvi, u ime kojih se opsena zgrešilo, treba pogledati strašne posledice, treba osetiti veliku bol, treba vratiti savest u svest. Treba se suočiti sa posledicama svojih nerazumnih, varvarskih postupaka, treba poželeti da se opet bude legitimno ljudsko biće, treba priznati, treba se pokajati, treba zamoliti za milost oproštenja. Histerično poricanje simptom je duboko potisnute griže savesti koja ne prestaje da obavlja svoju funkciju i u tome se krije mogućnost paradoksalnog preokreta. Konačni poraz bila bi tek potpuna indiferentnost.

O kakvoj nadi uopšte može da se govori ako "Milošević i dalje vlada jer još uvek isisava poslednje kapi moralne supstance sopstvenog naroda, to je njemu najslađi resurs"?
- Podsećam da sam taj esej napisao i objavio još dok je Milošević bio na vlasti. Njega više nema. Nema ga na mnogo načina i u mnogim domenima. Ali ostao je na dve ključne, na dve poslednje linije odbrane, u dva bunkera svoje vučje jazbine: u moralnoj sferi i u tajnim službama. U Srbiji su, kao što znate, ta dve sfere neraskidivo povezane. Tu pupčanu vrpscu moramo što pre raskinuti. NBS je, na primer, započela ciklus javnih predavanja pod naslovom "Politike tajne", o tajni i tajnim službama. Želimo da doprinesemo rasvetljavanju tih spona, tih fatalnih preklapanja. Oni i dalje bitno određuju kulturu i javnost savremene Srbije.

Ironično ste primetili da "u zemlji Srbiji samo još časovnici funkcionišu odgovorno, principijelno, nepristrasno, pouzdano". Gospodine Ugričiću, koje vreme pokazuje Vaš časovnik?
- Sva srpska takozvana najvažnija pitanja rešili su umesto nas i skinuli su sa dnevnog reda - drugi: Kosovo su nam rešili Albanci, Jugoslaviju su nam rešili Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci. Komunizam nam je rešio Gorbačov. Put u Evropu nam rešava Evropa. Ekonomiju nam rešavaju strani investitori. Vojsku nam rešava NATO. Bezbednost nam rešavaju kriminalci. Obrazovanje nam rešava Bolonjsla deklaracija. Život, zdravlje i potomstvo nam rešava smrt, koja je u stalnom statističkom i bogami konkretnom naletu koju nazivamo bela kuga. Dalje neću da nabrajam. Šta je tu je, satovi u Srbiji su stvarno endemska vrsta, kulturna manjina u izumiranju. Samo još oni rade pouzdano, nepristrasno, tačno, opravdavajući smisao svog postojanja, neprestano. Samo još u časovnike građanin Srbije može da se pouzda, sve drugo je sa one strane objektivnosti, izvesnosti, solidnosti.

Razgovarao: Tomislav Marković

Hope There's Someone

Hope there's someone
Who'll take care of me
When I die, will I go

Hope there's someone
Who'll set my heart free
Nice to hold when I'm tired

There's a ghost on the horizon
When I go to bed
How can I fall asleep at night
How will I rest my head

Oh I'm scared of the middle place
Between light and nowhere
I don't want to be the one
Left in there, left in there

There's a man on the horizon
Wish that I'd go to bed
If I fall to his feet tonight
Will allow rest my head

So here's hoping I will not drown
Or paralyze in light
And godsend I don't want to go
To the seal's watershed

Hope there's someone
Who'll take care of me
When I die, Will I go

"Daj lijo nemoj to sranje da radis, ajde da trcimo, to ti je ono pravo-zdrav zivot, cist vazduh - razumes."
Lija baci sve i poce da trci sa zekom, ali naidjose na vuka koji se sprema da izvuce liniju, a oni mu rekose da baci to sranje i da trci sa njima, jer to je ono pravo, jebes koku.
Trce sad oni tako zajedno kad naidju na medu, koji se sprema da se rokne u venu zutim, a oni sad svi na njega:
"Ajde bre medo baci taj sljam, podji sa nama da trcimo malo, znas da je fiskultura i dzoging pola zdravlja, jebes to sranje." Meda ih pogleda pa im rece:
"Mars bre u pizdu materinu, pa zar svaki put kad zeka uzme EXTAZI mora da trci cela suma!"

Novo istraživanje u Britaniji pokazalo je da su alkohol i duvan mnogo opasniji od nekih droga, na primer marihuane i ekstazija, pa istraživači smatraju bi ih trebalo na taj način i tretirati.