Zagledavam nešto svoj mobilni, kupljen pre jedno, brat bratu, nepune 3 godine, tačnije 25.11.2005. I šta imam da vidim?

50 sati, 26 minuta i 6 sekundi razgovora kad sam ja zvao.

89 sati, 43 minuta i 38 sekundi razgovora kad su mene zvali.

Znači, ukupno 140 sati, 9 minuta i 44 sekunde razgovora mobilnim!

Što će reći: od poslednjih 996 dana mog života, ja sam celih 5 dana, 15 sati, 9 minuta i 44 sekunde mog života spičkao samo na telefonanisanje! I to samo mobilnim!

………

U ovom (zapadnoevropskom) gradu zombija ne postoji zeleni talas. Mislim, možda postoji, ako voziš do 23 km/h. Najfrustrirajuće od svega, čučiš na semaforu, pali ti se zeleno, ti krećeš i vidiš kako se na sledećem semaforu pali crveno. Ko hoće da isproba da li je sklon samosagorevanju, nek’ se da u taxiste ovde. U jednoj studiji ovdašnjeg AMS-a (Auto moto saveza – za neupućene) prosečan 50-godišnji vozač provede 10 meseci svoga života čekićajući ovde semafor.

……….

Jednom davno, u nekoj knjizi o psiholoziji, sam čitao razgovor psihijatra i jednog depresivnog pacijenta koji nije imao volju ni za šta osim za kafanu, a osim toga je živeo u nekoj relativnoj vukovodjenjeljubavini. Razgovor je tekao otprilike ovako:

- Zašto idete stalno u kafanu?

- Pa ovde nema ništa pametnije da se radi.

- A jel’ postoji možda ovde biblioteka? Zašto ne idete u biblioteku?

- Daleko je.

- A jel’ dalje od kafane?

Naravno da nije bila dalje.

Puno pozdrava iz hoćudaživimPetre „zapadnoeropskog grada“

Connor MacLeod of the Clan MacLeod

P.S. Što rekoše onomad Shakespear’s sister(s): „Life is a strange thing, just when you think you learned how to use it, it’s gone.“