Još jedno pismo
objavio:
boranche
kategorija:
Ja zaista ne znam kako bih započeo ovo pismo. Izlizana fraz koja se javlja svaki put kada uzmem olovku u ruke i stavim prazan pappir pred sebe. Neke stvari su jednostavno takve kakve jesu i teško da može doći do nekakve pozitivne promene u dogledno vreme. Naravno, to ne znači da treba očajavati, već naprotiv, treba ustati i početi sa borbom. Ali, protiv koga (čega) se boriti? Sve podseća na borbu Don Kihota sa vetrenjačama.
Jednoga dana ćemo zasigurno postati deo neke lepše stvarnosti. Samo treba biti strpljiv i ostati imuun na sve izazove koji nam se nude.
Jebena vremena!
Bakarni grad spava. Buđenje je skriveno u nekom ćošku i strpljivo čeka da bude pronađeno. Ljudi počinju da dobijaju neku patinastu boju (poput spomenika Nepoznatom junaku u nekom parku po kome golubovi seruckaju) i sve tone u sve dublje sivilo.
A ja? Ja prosto ne znam šta biih sa sobom. Teško stanje duha. Nemoć.
Jednoga dana ćemo zasigurno postati deo neke lepše stvarnosti. Samo treba biti strpljiv i ostati imuun na sve izazove koji nam se nude.
Jebena vremena!
Bakarni grad spava. Buđenje je skriveno u nekom ćošku i strpljivo čeka da bude pronađeno. Ljudi počinju da dobijaju neku patinastu boju (poput spomenika Nepoznatom junaku u nekom parku po kome golubovi seruckaju) i sve tone u sve dublje sivilo.
A ja? Ja prosto ne znam šta biih sa sobom. Teško stanje duha. Nemoć.
"Radim i spavam,
ruke, noge, glava.
Tražim i vrebam,
tražim pravi put.
Brzo i kratko su moje prve reči,
sve je više stvari koje...
prolaze kraj mene brzo..." - Šarlo akrobata
ruke, noge, glava.
Tražim i vrebam,
tražim pravi put.
Brzo i kratko su moje prve reči,
sve je više stvari koje...
prolaze kraj mene brzo..." - Šarlo akrobata
"PRODAJEM AUTO U ODLIČNOM STANJU. PRVI VLASNIK GARAŽIRAN". Nonsens od oglasa. Garažiran prvi vlasnik. Ko je dovezao automobil na parking? Vlasnik je ostao u garaži. Automobil prodaje samog sebe. Ništa mi nije jasno.
Ja ništa ne razumem a i sve manje truda ulažem u bilo kakvo razmišljanje. Pa da! Bolje je tako. Zašto se opterećivati mislima? Pustiću nekog drugog da razmišlja umesto mene. Ovo je pismo suviše komplikovano.
I, šta sad? Ako je ovo što pišem komplikovano, kako mogu da se nadam da će me iko razumeti? Bitno je , u stvari, da ja razumem samog sebe. Poslaću pismo samom sebi. Obradovaću se kada u poštanskom sandučiću ugledam koverat. Ionako mi niko ne piše.
A možda ga pošaljem baš Tebi, da te trgnem iz bezbrižnih misli, da se pitaš i da se zabrineš. Da razmišljaš o svemu što se dešava i da shvatiš da je na ovom svetu sve manje zdravih a sve više onih drugih (namerno izostavljam reč "bolesni" jer, nešto što se može podvesti pod pojam "kolektivno stanje nacije" ne može da predstavlja bolest već normalno stanje stvari).
Pošteno se izbljuvah po nacionalnim vrednostima. Ali zar se uopšte sme govoriti o nekakvim vrednostima kada je ova nacija u pitanju, ovakva kakva je? (Moraću da prestanem da s ebavim ovakvim pitanjima jer će neko ovo da pročita i prijavi me policiji). Pređimo na druge teme.
Krevet, ustajanje, oblačenje, umivanje, cigareta, patike, vrata, stepenište, posao, kafa, cigarete, kafa, cigarete, vrata, kući, stepenište, vrata, hrana, odmor, šetnja, kući, hrana, krevet, spavanje... u nedogled. Dok ti se ne smuči. Redosled ne vredi menjati. Suština ostaje ista. Krug je savršen.
"OSTAVITE NADU SVI KOJI ULAZITE OVDE!". Zlokobne reči koje deluju smešno u datoj situaciji, jer se nema šta ostaviti. Nada je odavno izgubljena.
A kad pogledaš malo bolje shvatiš da je mnogo mračno. A svetlosti niotkuda. Čak ni Sunce ne pomaže. Možda bi nam Sunca mogla pomoći? Evo pitanja:
"KOLIKO SUNACA JE POTREBNO DA POSTANE MALO SVETLIJE?"
Odgovore slati na moju adresu (sa naznakom "za nagradnu igru"). Izvlačenje nagrada obaviće se u mrklom mraku tako da će Nam ime srećnog dobitnika ostati nepoznato.
Sad je zaista dosta! Ovo je kraj pisma. Ako ga ikada dobiješ pokušaj da odgovoriš na njega (usudi se!)
Ja ništa ne razumem a i sve manje truda ulažem u bilo kakvo razmišljanje. Pa da! Bolje je tako. Zašto se opterećivati mislima? Pustiću nekog drugog da razmišlja umesto mene. Ovo je pismo suviše komplikovano.
I, šta sad? Ako je ovo što pišem komplikovano, kako mogu da se nadam da će me iko razumeti? Bitno je , u stvari, da ja razumem samog sebe. Poslaću pismo samom sebi. Obradovaću se kada u poštanskom sandučiću ugledam koverat. Ionako mi niko ne piše.
A možda ga pošaljem baš Tebi, da te trgnem iz bezbrižnih misli, da se pitaš i da se zabrineš. Da razmišljaš o svemu što se dešava i da shvatiš da je na ovom svetu sve manje zdravih a sve više onih drugih (namerno izostavljam reč "bolesni" jer, nešto što se može podvesti pod pojam "kolektivno stanje nacije" ne može da predstavlja bolest već normalno stanje stvari).
Pošteno se izbljuvah po nacionalnim vrednostima. Ali zar se uopšte sme govoriti o nekakvim vrednostima kada je ova nacija u pitanju, ovakva kakva je? (Moraću da prestanem da s ebavim ovakvim pitanjima jer će neko ovo da pročita i prijavi me policiji). Pređimo na druge teme.
Krevet, ustajanje, oblačenje, umivanje, cigareta, patike, vrata, stepenište, posao, kafa, cigarete, kafa, cigarete, vrata, kući, stepenište, vrata, hrana, odmor, šetnja, kući, hrana, krevet, spavanje... u nedogled. Dok ti se ne smuči. Redosled ne vredi menjati. Suština ostaje ista. Krug je savršen.
"OSTAVITE NADU SVI KOJI ULAZITE OVDE!". Zlokobne reči koje deluju smešno u datoj situaciji, jer se nema šta ostaviti. Nada je odavno izgubljena.
A kad pogledaš malo bolje shvatiš da je mnogo mračno. A svetlosti niotkuda. Čak ni Sunce ne pomaže. Možda bi nam Sunca mogla pomoći? Evo pitanja:
"KOLIKO SUNACA JE POTREBNO DA POSTANE MALO SVETLIJE?"
Odgovore slati na moju adresu (sa naznakom "za nagradnu igru"). Izvlačenje nagrada obaviće se u mrklom mraku tako da će Nam ime srećnog dobitnika ostati nepoznato.
Sad je zaista dosta! Ovo je kraj pisma. Ako ga ikada dobiješ pokušaj da odgovoriš na njega (usudi se!)
Pozdrav
P.S. - Automobil se prodaje za 1350 eura, što znači da ima visoko mišljenje o sebi obzirom da se zove ZASTAVA 128.
komentari:
Sta imas protiv osmice???:), ja svoju obozavam, a vredi kao kadilak...dok ne dobijem na lotu:):)