~Sugar Valley~

[izvor inspiracije: koljin post o vremenu]

Da se vreme nije pomerilo za sat unazad, sada bi bilo 13:22.
Ali ja i dalje ne razumem... Kako to da se vreme pomeri unazad kada ono neprekidno teče unapred? E, šašavog li sveta, stvarno... Ma koliko to želeo, vreme ne možeš pomeriti. Ni unazad, ni unapred, ni levo, ni desno, gore, dole, dijagonalno... Ne ide to. Vreme je jedno tvrdoglavo biće. I mnogo, mnogo svojeglavo. Ali, valjda mu je to posao. Da ide, i samo ide napred. I mislim da je to stvarno pozitivno, ići napred, bez obzira na sve. Tako da smatram da nas je vreme, koliko god nas nerviralo sopstvenom prolaznošću, u stvari uči da ne možemo svo vreme samo stajati u mestu. Moramo se pokrenuti. Moramo se oprostiti sa prošlošću, pomiriti sa sadašnjošću i poželeti dobrodošlicu budućnosti koja sledi. To je život. To je vreme. Tako to ide.

Mislim da je vreme još i najpametnija stvar koja ovde postoji. Divim se njenoj istrajnosti.

Odrasli ljudi koji razmišljaju u ciframa, dobili su ideju i da razne stvari obeleže u skladu sa svojim mislima, dakle, ciframa. Tako, na primer, svako registrovan u matičnu knjigu rođenih dobije i onu glupost zvanu JMBG. I tu je lepo brojevima osvedočeno kad si rođen, da l' si muško il' žensko, i ko zna još kakve koještarije. Tako i automobili imaju svoj registracioni broj. Materijalna vrednost nečega je takođe izražena u ciframa. I kada želimo da platimo tu vrednost, koristimo odgovarajuće sredstvo - razne papiriće koji su takođe obeleženi nekim tamo brojevima. A da oni ne izgledaju baš toliko dosadno, isti ti ljudi koji obeležavaju stvari ciframa, odlučili su da na njih stave i slike nekih tamo ružnih likova, koji su, kao, postigli nešto, pa su zbog toga dužni da paradiraju tu protiv svoje volje. A to su u stvari sasvim obični ljudi, koji su bili ili pametniji od nekih, ili snalažljiviji, ili su se igrom slučaja na neki način proslavili. Na svetu ima toliko ljudi koji zaslužuju da se proslave na neki način. Nekima to nije ni potrebno. Sve je više onih koji nemaju zbog čega da se proslave, a ipak postaju slavni. Nego, da se vratim kod gospođice Poente.

E, isti ti cifromanijaci izmisliše i da svakom deliću vremena dodele po neku cifru. Tako bi, na primer, po njihovoj teoriji, dan trebao da traje 24 sata.
Ček', bre, a šta to beše sat?!
Pa da, period od 60 minuta.
Ali šta ono predstavlja minut?!?
Period od 60 sekundi.
Sekunde?!?
Šta?! Sad im i imena dodeliše?!?

E, poštovani moji blogeri, to vam se po pravilu imenovanja, naziva...pa da, obeležavanje.
Labeling.
U današnje vreme ljudi svašta obeležavaju. Obeležavaju teritoriju, obeležavaju datume, vreme, muziku, slike... A obeležavaju i same sebe, bogami. Pogotovo to. Još su to sveli i na milion raznih načina. To su, na primer: emosi, fenseri, čudaci, štreberi, Lavovi, Škorpije, Vodolije, homoseksualci, lezbejke, pekari, mlekari, apotekari, reperi, metalci, šerpe, lonci i poklopci, i ko zna ko još, ima ih isuviše mnogo.

A naravoučenije ostaje isto:
Budi šta misliš da jesi i ni pod koju cenu nemoj da se zezaš sa vremenom.

25.9.2008

Pleteničica. Dare desu ka?

Još se nisam umorila. Ali ne treba sebe da iscrpljujem u početku, zar ne?

Evo, sve do malopre sam radila vežbe.

Svoje treninge sam počela od utorka, sa trčanjem. Tada smo brat i ja trčali i mogu reći da sam se zaista umorila, s obzirom da imam manje kondicije od njega. Ali i zaista opustila. U sredu on nije mogao da trči, ali sam ja to već bila nadoknadila na času fizičkog, kada sam istrčala 5 krugova. Danas nismo mogli da trčimo zbog proklete kiše, ali sam i to nadoknadila vežbicama kod kuće.

Počela sam sa onim standardnim zagrevanjem, kao što se obično radi na času fizičkog. Okretanje glavudžom, ramenima, rukama, kukovima, zglobovima... Zatim istezanje. Pa 20 čučnjeva, 10 sklekova, 20 trbušnjaka, pa još 10 sklekova (Kod sklekova sam morala da pravim pauze, jer imam slabe ručice :D).

Nakon toga skokovi.

A s obzirom da imam kuću na sprat, umesto trčanja iskoristih penjanje po stepeništu i silaženje sa istih.

Kad se umorih od toga, popih limunadu i počeh s meditacijom. Uz to sam imala lepe zvuke iz prirode, već spremne na Winampu. Mada, meditacija i nije bila nešto posebno duga, jer kad bih nastavila, mislim da bih zaspala, jer sam ionako bila umorna. Ali se ipak opustih.

A znate šta je smešno? Ono stanje polusna. Obično mi se desi kad se tako ukomiram. I tada mi padaju svakakve besmislene gluposti na pamet. To mi se dešava uvek pre nego što zaspim. I kada se probudim uvek se setim šta je bilo ono što sam pomislila pre nego što sam zaspala.

"Pleteničica. Dare, dare, dare, dare desu kaaaaa....?", bilo je ono što sam pomislila tokom meditacije, u stanju polusna.

A 'Dare desu ka?' znači 'Ko?' na japanskom...lol.

Ja mislim da naše misli u tom stanju polusna predstavljaju neki deo naše podsvesti... Obično ne razrađen dovoljno. U suštini, slično snu, samo što je jedan deo svesti ipak prisutan...onako, na izdisaju.

Pleteničica je vezana za moju ~EX~ simpatiju... Onaj plavušan koga već pomenuh u jednom od ranijih postova. Naime, izbrisala sam ga sa spiska mojih -Grisinica- [zajedno sa BnK-om], kada sam otkrila da, nažalost, konzumira supstance koje nisu nimalo dobre za život.

Čoveče... I glumica Sonja Savić umrla od overdosea heroinom. Strašno...

U poslednje vreme toliko toga čujem o narkosima da se zapitam - da li je krivica u knjizi koju trenutno čitam [Mi deca sa stanice Zoo] ili u okrutnoj realnosti? A moguće i da je od oba po malo... Ma, ko će ga znati. Suština je u tome kolika je u stvari greota da ljudi na taj način završavaju svoj život. I to obično bivaju ni krive, ni dužne osobe, sa obiljem problema u svom privatnom životu. Osobe nespremne da prihvate realnost, da se suočle sa činjenicama, ma koliko one bile loše. Za sve krivim, pre svega, roditelje kojima nije stalo do života njihove dece, koji takođe ne mogu da se suoče sa lošim stvarima, pa odlučuju da ignorišu probleme svoje dece, umesto da im pomognu da ih reše, da ih podrže. Drugo što krivim jeste društvo. Loše društvo. Loše društvo u koje deca upadaju nakon što vide da nemaju nikakve pomoći od svojih roditelja, koji ih nisu usmerili ka pravom putu, odnosno koji ih nisu uopšte ni usmerili. I tako započinju put do pakla...

Put do pakla popločan je dobrim namerama...

Obično tako i biva. Ali zar je bežanje od realnosti najbolje rešenje? Zašto zameniti 5 minuta lažnog raja za čitav život u paklu??

Zbog čega 'lažnog' raja? Pa, zbog toga što je lepa osećanja mnogo lepše iskusiti uz prisustvo svesti, nego nesvestan. Onda su osećanja postojanija, uzvišenija... I još kad ih deliš sa nekim sebi dragim... Ništa lepše nema od toga!

Zbog čega je toliko teško nakon pada ustati se?

Život je pun loših stvari zbog kojih smo tužni, depresivni... Ali je isto toliko pun mnogo lepih stvari koje je šteta propustiti i zameniti za loša osećanja! A takav i treba da bude ~ Yin Yang.

~U svakom lošem ima i malo dobra, i obratno.~

Tako je to... I ljudima bi trebalo da je drago zbog toga.

Volim svaki trenutak koji provedem i jako sam zahvalna što sam živa i što postoje ljudi koji me podržavaju i koje mnogo volim. Koji mi redovno stavljaju osmeh na lice, koji su me naučili da verujem u lepe stvari, koji su me naučili da nikad ne odustajem. Kad imam njih, svaki problem je mnogo lakše rešiti, a uspesi postaju učestaliji, put do ostvarenja ciljeva sve bliži... Ne moram ih pominjati, znaju oni i sami... :D

Zapamtite ljudi, live life to the fullest. Volite sve lepe stvari oko sebe, što više se smejte i radujte se, a lošim stvarima se samo nasmešite, onako nepobedivo, i prihvatite ih kao deo života. Pa, valjda i one imaju težnju da budu prihvaćene?? :D

KEEP SMILING.

30.8.2008

Da kucnem u drvo...

Sujeverje...

Šta je to, u stvari??

Često slušam ono isto "pomeri se s mesta", viđam ljude kako pri razgovoru kuckaju u drvo ukoliko se pominju neke negativne stvari, ili kako se udaljavaju tri koraka i simuliraju pljuvanje ukoliko im crna mačka pređe preko puta, kako se prestravljuju ukoliko neki važan dogovor imaju na petak 13. ili ukoliko nešto ima neke veze sa tri šestice (Ne vidim baš neki razlog za brigu, jer zbir tih šestica je 18, a 1 i 8 su 9, a moj lični broj je 9, i veoma sam zadovoljna što je tako, jer ima veoma pozitivna numerološka tumačenja. Tako da pored trinaestice uvek biram i devetku, i šesticu, ako ima da se bira broj za nešto :D), itd.

U davna vremena ljudi su koristili ta njihova verovanja obično da bi ili zapretili nekom, kao opomenu, ili su jednostavno verovali da nešto što za njih predstavlja neku negativnost (Sad ja ne znam koliko su merdevine ili ogledala zla, ali dobro...) može biti uklonjena na meni malo tupav način...

Što se mene tiče, ja volim da izazivam sudbinu. Namerno prolazim ispod merdevina, plašim ili mazim crne mačke, 13 mi je srećan broj (Trinaesta sam bila u dnevniku u osnovnoj školi, trinaesta i na spisku upisanih u poslovnu administraciju u ekonomskoj, na petak 13. sam ili bila dobro raspoložena ili dobijala dobre ocene...), za doručkom mi se dešava da prevrnem so (Obično slučajno, jer niko nije lud da namerno prosipa stvari po kući... Mada, negde sam čula da to može predstavljati i sreću, sad kome verovati, ko će ga znati...)... Ali, ma koliko bila s obe noge na zemlji, uvek ću verovati u čuda, jer se pridržavam onog dobro poznatog "sve je moguće".

Prošle godine na leto se u našem kupatilu razbilo ogledalo. I onda su, možda zbog toga, a možda i zbog nekih slučajnih razloga, određene stvari krenule nizbrdo. To je moja mama primetila, pa mi je pomenula to verovanje. I od tada čuvamo ogledala. Ali, jedino što mi, obični smrtnici, možemo raditi jeste pitati se: Da li je to neka viša sila? Sudbina, možda? Magija? Ili samo obično narodno verovanje, koje može biti tačno, a i ne mora?

Ima tu nešto, po meni, pod jednim velikim MOŽDA... I zato ako je u pitanju nešto zaista važno, kao što su, na primer, zdravlje i voljene osobe, uvek kuckam u drvce, jer sam, ma koliko bila hrabra kod većine stvari, pravi paničar po pitanju tih stvari... I ma koliko fizički slaba ili neiskusna bila, sve ću učiniti da sa navedenim važnim životnim važnostima bude sve u redu.

Sujverje je slično astrologiji, numerologiji, tarot kartama, kristalnim kuglama i sličnim stvarima... Ima nešto u njemu, ali i dalje nisi siguran da li možeš verovati u to. Na primer, ja proučavam astrologiju i više puta sam čitala o nekim numerološkim tumačenjima, i zaista mi pogodiše dosta toga. Ali, nikada nisam verovala u astrološka/numerološka predviđanja. Jesam ih čitala, uglavnom ona po časopisima, ali mi se ništa od navedenog nije desilo. Ali ko zna, možda su tamo loši astrolozi, ili to oni napišu šta im padne na pamet, čisto da bi to ljudi čitali, a neko možda i poverovao? A možda nisam dovoljno obraćala pažnju u svoju natalnu kartu?? Kao što rekoh, ima tu nešto... Evo, za ovu godinu su mi predvideli uspeh na poslovnom planu, što je i istina - uspešno sam završila školu i upisala ono što želim. Takođe mi se u natalnoj karti nalazi aspekt veliki trigon koji donosi sreću, a meni se često dešavalo da pomislim da sam rođena pod srećnom zvezdom. Da li je u pitanju trud koji ulažem u ostvarivanje svojih ciljeva ili ipak uticaj zvezda i planeta?? Ma, ne vredi ni da razmišljam... Na kraju krajeva, mi nikad (Nikad ne reci nikad!) nećemo saznati šta prava istina jeste... Možemo samo nastaviti da se hranimo onim za šta mi smatramo istinitim, a u stvari je to, verujem, gomila subjektivnih mišljenja koja utiče na ljude koji žele nešto da nauče. Isto kao i ona naučna teorija da su sve stvari oko nas, u stvari, bezbojne, samo što reflektuju svetlost i mi vidimo boje. A baš zato se u mraku ništa ne vidi.

Nego, skrenuh s teme... Suština je u tome da, ma koliko nam se neke stvari činile suludim i neprihvatljivim, nikada ne treba gubiti veru u njih. To je ono što nas okružuje, to je naš život, i to smo mi. A ja ću da se smeškam i da nastavim da ga živim, veselo upijajući znanja, jer baš što je tako misteriozan, život je jako dragocena stvar.

28.8.2008

O opakim stvarima, ubeđivanju i menjanju sveta...

Shi ni yuku otokotachi wa mamoru beki onnatachi ni,
shi ni yuku onnatachi wa ai suru otokotachi e.

Nani wo kakeru no ka, nani wo nokosu no ka,
I PRAY, PRAY, TO BRING NEAR THE NEW DAY...

Elem, malopre sam učestvovala u takvoj raspravi...ma, ne bih rekla ni raspravi, više mi je ličilo na igru ubeđivanja i istovremene detaljne analize ličnosti. I ja prosto ne mogu da shvatim... Posle silnih saveta koje sam davala, posle tolikih pokušaja da pomognem i da podignem nekom samopouzdanje (I lepo sam ja prvo rekla za moju mamu da je glupo što se ponaša kao Majka Tereza, kad vidim i da sama postajem takva...), da neko može biti toliko tvrdoglav da ne može prihvatiti nešto najlepše, a to je tuđa pomoć i podrška.

Pa da... Imam posla sa Rakom, koji u podznaku ima tvrdoglavog rogonju, Bika. Šta tu još ima... Mesec u Blizancima, reklo bi se - preosetljivost, brzopletost, neodlučnost, naivnost, hiperbolisanje negacije da bi bila...pa, hiberbolisana negacija. A 3. kućom vlada Rak, di se nalazi i njegov Merkur. Imam i ja Markur u Raku. Intuicija, veoma razvijena, daklem, kao i pamćenje. Samo što se moj Merkur nalazi u 9. kući, kući istraživanja, učenja, filozofije, radoznalosti...što smatram pozitivnim i prihvatljivim kako od strane sebe, tako i od strane drugih. Ali... 3. kuća (komunikacija) i Rak, sa tom stidljivošću, kod koje je potreban napor kod izvlačenja iz ljušture. Pružiš čoveku ruku, a on - ma, neće da može! Čeka on sa svojim kleštima marljivo naoštrenim i spremnim za samoodbranu. Čudni su mi ti Rakovi... Nego, šta ja pričam?! Meni je u 3. kući Jarac! Tihi, povučeni (ali mudar, matori u duši) Jarac, koji pazi šta priča i uvek ima svoje oštre rogove pri ruci! Opako, nema šta! O-PA-KO!! K'O ZMAJ (Od kad je brat ovo lupio, ne mogu da prestanem da koristim istu rečenicu!)!!! Opravdava me to što posedujem kombinaciju dominantnog znaka i dominantnog podznaka. Bogami, zlo i naopako :D.

Ali odustah od rasprave. Ne mogu, prosto...ne mogu. Imam šta da kažem, ne bojim se, jer me u suštini boli paraštitasta žlezda šta drugi misle o meni. Ali ja sam osoba koja jako mrzi da se ponavlja, a vidim da je tako nešto neophodno da bi nagovorio određene vrste ljudi...

Mada... Tu već učestvuje i tvrdoglavost s moje strane. Ali mi je drago što mi onaj flegmatik u meni daje sposobnost da iskuliram, i da kažem: "Dobro, radi šta hoćeš, samo me pusti da se naspavam/napišem post na blogu/jedem/te jednostavno ne slušam neko vreme dok se ne ohladim, mamicu ti kinesku!..." I ustanem ja teatralno, i sa ponosom odem, zalupivši sign out-om.

AKO HOĆU DA SE PROVEDEM NA SVIRCI U SOMBORU (ako budem išla), IMA I TI DA SE PROVEDEŠ, GOD DAMN!!!!

Sa ovih malih 15 godina iskusila sam šta znači biti takav, i takav, raditi to, i to, itd. I shvatih da ljudi prosto mogu da budu takvi kakvi jesu. I da ih ne vredi menjati.

"No matter how gifted, you alone cannot change the world. But that's the wonderful thing about this world", rekao je jedan tip u jednom filmu, zbog koga mi dođe da odlepršam do Japana i iz'vatam to njegovo sićušno mršavo dupe! Mršave osobe imaju veoma privlačna dupeta... :D

I, istina, neke stvari prosto ne možeš promeniti. A i shvatam da, ukoliko sve što je loše na ovom svetu bude ispravljeno, sve bi bilo nekako...savršeno. Ali opet - nesavršeno. Izgleda da je veća čar u samom činu ispravljanja.

What is a day without a blessed night?
And what is peace without a blessed fight?

26.10.2008

vreme, računanje vremena. obeležavanje.

25.9.2008

Pleteničica. Dare desu ka?

30.8.2008

Da kucnem u drvo...

28.8.2008

O opakim stvarima, ubeđivanju i menjanju sveta...

moja malenkost.

kategorijice.

moji drugari.