~Sugar Valley~

Taman dođoh u svoj sobičak da se opustim... Danas je bio naporan dan. A nikada nisam mnogo volela utorak. Pogotovo jer utorkom imam sedam časova. Danas nismo imali prva dva časa, pa smo se veći deo prvog smrzavali napolju, dok se konačno tetkice nisu smilovale i pustile nas unutra.

Nego, nešto tu ne razumem... Zbog čega su osoblje u školama uvek nazivali 'tetkicama'? Mislim, nisu one ničije tetke...ovaj...možda nečije jesu, ali sigurno nisu ničije odavde u školi...nađe se koja, ali... [uf, mnogo sam umorna, te mi nemojte zameriti ukoliko ne proformulišem dobro rečenicu...vreme za spavanje, mozak slabije funkcioniše...]...pa, ne mogu one svima biti tetke, zar ne?? Ovaaaaaj...

Nego, da pustim ja 'tetke' da rade svoj posao, ovaj, tetkaju, ovaaaj...budu nekome tetke, hoću rećiiii...znate na šta mislim.
Danas sam bila na nekom likovnom okupljanju, Boga pitaj šta je. Uglavnom, bilo je lepo, fini su ljudi, iako sam se pomalo smorila, jer nisam nikog poznavala, a jela sam i ukusno slatko od smokvica i fine neke bombončice, poput onih vašarskih, mojih omiljenih, iiiii...suština je da lepo postadoh član tog društva amaterskih slikara. Tako da ću svakog napornog utorka smirivati živce lepo crtajući, usavršavajući svoje tehnike... Oni takođe imaju nekad i svoje izložbe, idu na razne likovne kolonije, što će biti dobro za promovisanje sopstvenog talenta. Takođe hoću da pošaljem neke svoje pesmice na jedan konkurs. Ne smem da zanemarim svoj talenat. Greota je ne pokazati svoje mogućnosti.
Samo što ću crtati u vrlo malom prostoru... Šteta što se ovi iz opštine nisu potrudili da obezbede tom društvu veći prostor za rad. Ali ne, to je ipak Vrbas... Tu se vrhunac zabave zasniva na "fensi" diskotekama u kojima devojke na -20°C vrckaju u minićima i kratkim majčicama, gledanju fudbalskih utakmica po kafićima, koje se mogu gledati i kod kuće, redovnim guslarskim večerima...svašta, opština bi pre finansirala održavanje guslarskih večeri, nego neke dobre svirke... I svake svirke koje su se desile u Vrbasu bile su totalni promašaj... Kombinacija užasnog ozvučenja i dosade.
Jooooj, i sad sledi ono već poznato kukanje tipa: "Želim da odem odavde! Ja ne pripadam ovde!!!"

I bogme, brzo prolazi i ovaj novembar, a sa njegovim završetkom približava se i kraj ovog polugodišta... Ocene su mi sasvim dobre, imam devet zagarantovanih petica, četvorku iz matematike i ekonomike preduzeća [osim ako ne dobijem još dve petice, onda bi mi verovatno povećala ocenu na peticu], a za istoriju nemam nikakvu motivaciju...mislim, imala sam neko vreme, dok je moj poštovani gospodin profesor [izgovoreno uz veliku količinu ironije] nije upropastio. U suštini, dobro ću proći.
Neki ljudi već planiraju gde će i šta će za Novu godinu. Ako mene pitate, pojma nemam. Ne znam. Tu već puštam vreme da uradi svoje, jer ne znam s kim ću na kraju završiti. Uostalom, možda i sa roditeljima prespavam čitavu noć.
Kako patetično...i nimalo nalik osobi mojih godina, koja bi u ovim godinama trebalo da izlazi...zar ne?? A umesto toga sedi kući, postuje na blogu, čita, uči... Mislim, komunikacija sa prijateljima iz razreda je relativno dobra. Ali nekim stvarima i dalje nisam zadovoljna. Plašim se same pomisli da će i taj raspust jednom doći, i to za četiri nedelje koje će preleteti za čas. Ne želim raspust. Ne treba mi sad. Sad kad mi je malo krenulo.
Al' neću više da se  žalim... Ne treba da odustajem od dobrih namera. Imam vere u bolju budućnost.
Kad budem starija, neću biti vezana za ovaj grad, putovaću. Možda se jednom i odselim.
Doći će i mojih pet minuta.

Ono što sad moram da uradim jeste da odmorim i telo, i um.

Laku vam noć, poštovani blogeri!

Oh, Kami-sama. It didn't supose to be like that.

Desilo se to u jednom lepom gradiću, na jednoj lepoj autobuskoj, u jednom lepom autobusu [pridevu 'lepom' kod imenice 'autobus' inače nije mesto, ali se on nalazi tu samo da bi se uklopio u kontekst.]...tačnije, za ovaj slučaj važi promenljivost lokacije, tako da ona nije ni bitna. Dakle, desilo se to na relaciji Kula-Vrbas, kada je jedna mala simpatična Pereca sa novim kul crveno-kariranim kačketom u kul crnoj ženskoj verziji Vijetnamke, sa teškim mukama, sa leptirićima u stomaku i kamenom u bubregu [ok...izostavimo kamen u bubregu. ne treba mi to.], grabila trenutak kada će preći svojim namučenim palčićem preko tastera capture na svom roze mobilnom telefončetu i konačno uslikati tog bishounena, iliti svoju [bivšu, nikada preboljenu :D] Grisinicu actually known as Zlatokosu.

Da, pokušavala.
A to je glagol u perfektu koji označava želju i volju da se neka radnja izvrši u kombinaciji sa namerom za izvršenje iste, sa pratećom radnjom koja omogućava, odnosno ne omogućava ostvarenje te namere.
U mom slučaju desila se situacija broj dva.  
Umesto toga, dame i gospodo, ta simpatična mala Pereca uslikala je njegov velikocenjeni pazuh. U punom svom obliku i sjaju.
Um Gottes willen.

Ali dobro, šta je tu je. Whatever, nevermind...

Stvar je u tome što je ta simpatična mala Pereca, u činjenju te apsurdne bludničke radnje, bila uhvaćena od strane zle autobuske inkvizicije, to jest od nekolicine persona za koje se sasvim slučajno ispostavilo da su drugovi dotične Grisine. Opazih to kada je jedan od njih zaključio: "Pokušala je da slika mog druga." Drugi gospodin sa helijumsko-piskutavim glasom [znate, kada neko zvuči kako da je udisao heljum.], dodao je na to: "Pa šta... Ljubav u autobusu."
Ou maj gad. Pa, je li moguće? Da li je moguće da jedna vrlo inteligentna Pereca sa detektivskim tendencijama napravi takav ispad?! Pitam ja vas: DA LI JE TO MOGUĆNO?!?
Porumeneh. Kao zrela rajčica.
A posle sam htela da se raspuknem od smeha kao ista, samo u trulom agregatnom stanju, uuu jee, koji kontrast.

Propade moja detektivska karijera.
Nakon ovog ko zna da li ću moći da dobijem posao u CIA. Ili CSI.
[CSI Las Wrbas, uuu jea...]

A nije trebalo da bude tako!! Zbog ovoga je došlo do misunderstandinga! Ja uopšte nisam zaljubljena u Zlatokosu. On za mene predstavlja samo hodajuću boginju lelelelepote, ništa drugo! Samo sam želela da ga pokažem jednoj drugoj Pereci [i nisam uspela, perecooooo. T_T]. Ovako nešto nije trebalo da se desiiiiiiiiii.

Sad shvatam da ništa ne može ići kako si planirao. Dobro kaže onaj Marfi...da, da, taj prokletnik Marfi, po kome su i nazvani oni čuveni Marfijevi zakoni!
Pih.

Zlatokoso, doći ćeš ti u situaciju kada ćeš samo za mene pozirati u krupnom planu.
Da, da.
Što Perece odluče, tako mora i biti!
 

Znate za onu situaciju kada tako želite nešto da napišete, da iskomentarišete nešto, da istresete sve iz drafts arhive vašeg mozga....a ne znate šta?! E, pa, ja vam se upravo nalazim u toj situaciji.
Da li to moja malenkost, SugarOverdose, zaista ne zna šta da piše?!? Nakon čitavog oktobra ispunjenog novim postovima na blogu?! Da li je to moguće???
Ma, mora da je zbog kiše.
Sto posto.

Napolju je takvo vreme da me prosto sprečava da uradim bilo šta. To vam je ono, kada vreme odredi dan za odmor. Ali ja želim nešto da radiiiiiim!!
Ali dobro. Sredila sam sobu. Želim i da je malo preuredim, ali ne znam kako. Nemam mnogo sredstava na raspolaganju. Isto bi mi bilo i kad bih kupovala dekoracije i kad bih ih pravila... U oba slučaja mora da se plati! A novac koji sam, za divno čudo, počela da štedim, štedim za nešto drugo. Pihhhh... Kod mene je sve ograničeno nečime. Uvek sve zavisi od cene. A sada bi trebao da dođe onaj deo kada pljujem po svim političarima u ovoj zemlji, ali to ću da preskočim, jer ne volim da psujem, i da ne bih kvarila svoje raspoloženje.

Iiiiiiiiiiiiiiii...

Napravih novi blog. To je multiblog kolje i mene. Tu ćemo ona i ja pisati o raznim stvarima iz našeg ugla. O bilo kojim pojmovima koji nam padnu na pamet.

Iiiiiiiiiiiiiiii...

Ne znam. Ne znam, stvarno ne znam.
Kvaka.
Šta u vezi nje?
Tako me brat nekad zove. Kvaka.
Ja njemu onda uzvratim sa: "Lopato!!"
Volim kad mu šaljem glupe poruke na telefon. Poput: "Lignjoslave, pa ti se pušiš! Kao povrće, samo pametnije!"
Ili: "Ja sam kuvano jaje."

Volela bih da usvojim malo Japanče. I da ga nazovem Daisuke. Ili Daichi. Volim ta dva imena.
Kad smo već kod imenovanja dece, volela bih da mi se ćerka zove Višnja. Ili Viktorija Višnja.
Kada se budem udavala želela bih da zadržim svoje prezime.
A neću se udavati. Iz praktičnih razloga, kao što su zadržavanje lične slobode i odbijanje mučenja sa papirima oko razvoda. A to košta. Mislim, to sa papirima. Mada mi se čini da u današnje vreme i sloboda košta. Nekog novca, nekog ponosa...nekog života.
Isuviše me mrzi dalje da filozofiram o tome.

Ionako na kraju dolazim do zaključka da je život surov i da je vreme krivo za se.
Hai, sou desu.

Vreme je krivo za sve.

Posmatrah stanje na blogu u proteklih mesec dana. I vidim kako malo ljudi u stvari postuje. Sve više je onih koji odlaze, i sve više onih koji baš slabo pišu. Nekada si morao da postuješ u određeno vreme kako bi svi mogli da vide tvoj post, s obzirom da su novi postovi na naslovnu stranu stizali veoma brzo. Nije prošlo ni minut-dva, kad ono - već post nekog drugog stoji iznad tvog. A sada - eno mog jučerašnjeg posta i dalje tamo negde ispod polovine naslovne! Malo ko piše, malo ko postavlja komentare. I to ne biva samo kod nekih dosadnih postova, već i kod onih zaista dobrih, koji nekad i izađu u Blog Magazin. Ko zna, možda ljudi i nemaju mnogo vremena, mislim, tu je škola, posao, druge obaveze koje ljudi moraju da obave... Nadam se da će sledećeg meseca biti bolje.
I šta su se ljudi pomamili toliko da odlaze sa bloga? Još i uz to ostavljaju oproštajne postove, kao da se opraštaju sa voljenom osobom. Neki odlaze da bi se posvetili malo više drugim stvarima, a neki zbog toga što drugi odlaze. Ali ne kapiram i one osobe koje iz nekih emotivnih razloga napuštaju blog. Ali, bilo kako bilo, znam za sebe da ovo mesto neću napuštati u skorije vreme. Ne mogu to učiniti tek tako. Nije ni prošlo godinu dana, a ja tek tako da napustim blog?! Neću. Na blogu ima toliko dobrog štiva, toliko zanimljivih ljudi... Obilazeći ovo mesto obogatila sam svoj vokabular, naučila nešto novo, upoznala se sa mnogo različitih stilova pisanja, čak se i sprijateljila s nekim ljudima putem dopisivanja. Uvidela sam da nisam jedina neshvaćena, da ima još ljudi poput mene, koji žele da dokažu nešto. Da nema bloga verovatno bih ostala ništa drugo nego zatvorena knjiga, puna svakakvih reči, koja nikad nije bila pročitana. Ovaj blog mi je prirastao za srce, čak i kad nema ništa novo, ja i dalje dolazim tu. Gledam u naslovnu stranu, ako nema ništa novo, čitam stare postove, nastavljam da bogatim svoje znanje, svoj rečnik... Volela bih ovde da ostanem baš dugo, da doživim i svoju dvadesetu na ovom blogu, ako treba. Cilj mi je da ostanem ovde što duže mogu.



Trenutno stanje na ovom blogu:
broj postova: 78, sa ovim 79.
broj komentara: 387
cilj: zadržati se što duže na blogu, objaviti što više postova, isto tako i puno komentarisati, i postati popularan bloger. volela bih da i mene jednom smatraju starim blogerom. to je kul.


Ovog meseca sam imala baš puno inspiracije za pisanje. Skoro svaki dan sam imala po neki novi post. A s obzirom da sam početkom meseca zvanično obolela od grisinomanije, sa bolešću mirila sam se putem blogovanja. U ovom mesecu arhiva sadrži ukupno petnaest postova, što je mnogo više nego prethodnih meseci mog postojanja na Blogoyu.

Uskoro ću napisati i svoj stoti post. I onda ću da proslavim. Kupiću sebi Katjes i počastiti se.
Mislim da treba imati neke blogerske/blogovske praznike... Kao što je stoti post. I godišnjica blogovanja.
Zanimljivo je...
Moja godišnjica biće 24. aprila sledeće godine.
Do tada, svašta će se još promeniti...
 

ARGH!!!

Glupa, glupa, glupa GRISINA!!!!
Šta hoćeš više od mene?! Šta tražiš po TREĆI put u MOJIM snovima?!? KO TE JE ZVAO?!?!?
A bilo je tako diiiiifno i ispunjeno ljuuuuubaflju.

Sigurna sam da je ovo neka vanzemaljska zavera, sasvim sam sigurna da jeste!
Ili...ili zavera Grisina!!

Argh! DOUSHITE?!? S kojim povodom?!

Glupa Grisina!

Glupe ćurke!



Pokušala sam da ga ignorišem. Ali ne mogu. Nije lako. Za sve je on kriv. Neće da pobegne od mojih očiju! Ne može! Kada se već jednom zalepio za moj pogled, ne mogu ga tako lako odlepiti! Ne ide...

DOUSHITE?!?!?


 

[izvor inspiracije: koljin post o vremenu]

Da se vreme nije pomerilo za sat unazad, sada bi bilo 13:22.
Ali ja i dalje ne razumem... Kako to da se vreme pomeri unazad kada ono neprekidno teče unapred? E, šašavog li sveta, stvarno... Ma koliko to želeo, vreme ne možeš pomeriti. Ni unazad, ni unapred, ni levo, ni desno, gore, dole, dijagonalno... Ne ide to. Vreme je jedno tvrdoglavo biće. I mnogo, mnogo svojeglavo. Ali, valjda mu je to posao. Da ide, i samo ide napred. I mislim da je to stvarno pozitivno, ići napred, bez obzira na sve. Tako da smatram da nas je vreme, koliko god nas nerviralo sopstvenom prolaznošću, u stvari uči da ne možemo svo vreme samo stajati u mestu. Moramo se pokrenuti. Moramo se oprostiti sa prošlošću, pomiriti sa sadašnjošću i poželeti dobrodošlicu budućnosti koja sledi. To je život. To je vreme. Tako to ide.

Mislim da je vreme još i najpametnija stvar koja ovde postoji. Divim se njenoj istrajnosti.

Odrasli ljudi koji razmišljaju u ciframa, dobili su ideju i da razne stvari obeleže u skladu sa svojim mislima, dakle, ciframa. Tako, na primer, svako registrovan u matičnu knjigu rođenih dobije i onu glupost zvanu JMBG. I tu je lepo brojevima osvedočeno kad si rođen, da l' si muško il' žensko, i ko zna još kakve koještarije. Tako i automobili imaju svoj registracioni broj. Materijalna vrednost nečega je takođe izražena u ciframa. I kada želimo da platimo tu vrednost, koristimo odgovarajuće sredstvo - razne papiriće koji su takođe obeleženi nekim tamo brojevima. A da oni ne izgledaju baš toliko dosadno, isti ti ljudi koji obeležavaju stvari ciframa, odlučili su da na njih stave i slike nekih tamo ružnih likova, koji su, kao, postigli nešto, pa su zbog toga dužni da paradiraju tu protiv svoje volje. A to su u stvari sasvim obični ljudi, koji su bili ili pametniji od nekih, ili snalažljiviji, ili su se igrom slučaja na neki način proslavili. Na svetu ima toliko ljudi koji zaslužuju da se proslave na neki način. Nekima to nije ni potrebno. Sve je više onih koji nemaju zbog čega da se proslave, a ipak postaju slavni. Nego, da se vratim kod gospođice Poente.

E, isti ti cifromanijaci izmisliše i da svakom deliću vremena dodele po neku cifru. Tako bi, na primer, po njihovoj teoriji, dan trebao da traje 24 sata.
Ček', bre, a šta to beše sat?!
Pa da, period od 60 minuta.
Ali šta ono predstavlja minut?!?
Period od 60 sekundi.
Sekunde?!?
Šta?! Sad im i imena dodeliše?!?

E, poštovani moji blogeri, to vam se po pravilu imenovanja, naziva...pa da, obeležavanje.
Labeling.
U današnje vreme ljudi svašta obeležavaju. Obeležavaju teritoriju, obeležavaju datume, vreme, muziku, slike... A obeležavaju i same sebe, bogami. Pogotovo to. Još su to sveli i na milion raznih načina. To su, na primer: emosi, fenseri, čudaci, štreberi, Lavovi, Škorpije, Vodolije, homoseksualci, lezbejke, pekari, mlekari, apotekari, reperi, metalci, šerpe, lonci i poklopci, i ko zna ko još, ima ih isuviše mnogo.

A naravoučenije ostaje isto:
Budi šta misliš da jesi i ni pod koju cenu nemoj da se zezaš sa vremenom.
 

Upravo se nalazim u onom 'OU JEA' raspoloženju.
Znate ono, kada poskočite, pucnete prstima, napravite neku šmekersku facu i kažete: "Ou jea!!"
Tako sam se fino izđipala uz Gackta i HIGH and MIGHTY color da sad osećam potpun mir i blagostanje.
[ovo je glupo zvučalo.]
Ali, majke mi, ja tako blesavo igram!
Neki bi rekli da pojma nemam.
Tu ruke lete na sve strane, klatim se u ritmu muzike nekako "žabeći" [kao kad žaba hoće da skoči...ili skakavac...ali ne skoči. već ide gore-dole...i još levo-desno mlatarajući rukama i puckajući prstima u mom slučaju.], povremeno cupkam, vrtim se u krug, izvodim moćne i šmekerske pokrete rukama, cimam glavom i ramenima usled nagle promene ritma, mrdam kukovima, pravim svakakve blesave face...bude tu svašta - od bečenja očiju, veselih osmeha, preko opakih pogleda, budalastih kezova...
Luuuudo, burazeru, luuuuudo!!
Ludo.
Vrištim iz sveg glasa stihove koje ni ne razumem.
Ne trudim se da pogodim tonove.
Ne trudim se da izimitiram glas kako treba.
Ne trudim se ni stihove da pogodim.
Ne znam japanski.
Boli me uvo.
Pevam.
Dakle, zlo ne mislim.
Kol'ko para - tol'ko muzike.
Ispostavlja se da ja imam više muzike nego para.
Svet je okrutan.
Ali ja i dalje pevam.

Kupila sam planer. Trebao mi je već duže vreme.
Veliki deo stvari ne uradim ukoliko one nisu zapisane. Trebaju mi neke obaveze prema kojima ću organizovati ostale.
Pogotovo ako je u pitanju nešto što zaista želim da uradim.
Tako lepo zapisah:
★japanski:
sreda - 20:00
subota - 19:00
★astrologija:
četvrtak - 20:00
nedelja - 20:00
★web dizajn:
subota - 20:00
nedelja - 19:00
Neće moći drugačije. Ne smem da zabušavam. Želim da znam japanski, hoću da pišem pesme na japanskom. Želim da bolje analiziram ličnosti pogledom u planete, kao pravi astrolozi. Želim da pravim dizajnove za blog.

Ne mogu bez učenja. Želim toliko toga da znam.

Kada završim sa učenjem nečega [a verujem da ću web dizajn brzo naučiti, nema tu toliko stvari, a uostalom tu je i Adobe Dreamweaver da mi pomogne.], počinjem sa nečim drugim. Šta me interesuje...? Volela bih da pišem istovremeno i levom, i desnom rukom. I da znam Brajevu azbuku. Ili onu "azbuku" za gluve. To bih mogla da naučim. Ili da naučim da čitam sa usana. To je kul.

~Šta znači u stvari reč ~KUL~?
To je u stvari engleska reč, kol'ko se ja ne varam, i znači hladno.
Kao karakterna osobina, kul predstavlja osobu koja je opuštena, mirna, koja se ne uzbuđuje ni zbog čega.
Ali, u današnja vremena ljudi je upotrebljavaju na skroz pogrešan način - ljudi su zamenili reč kul za reč super. Dakle, danas bi kul trebalo da predstavlja nešto što je skroz prejako, zanimljivo, do jaja, zabavno i sjajnobajno.
I sama pogrešno upotrebljavam reč kul. Ali, dobro, dozvoliću sebi taj ispad. Ionako niko neće primetiti.
[čudno kako dozvoljavam sebi ovako nešto, s obzirom da zaista vodim računa o sopstvenom izražavanju. ali uvek ima izuzetaka...]
Daljom analizom sopstvenih interesa uviđam da za mene reč ~kul~, kao karakterna osobina, predstavlja osobu koja je ultra-mega-giga pametna. I koja je ultra-mega-giga originalna. Vanvremenska. Avangardna. Koja ima svoje neobične stavove i filozofije o nekim stvarima.
Šta je još [meni] ultra le cool kao le fridžider?

• Kul je biti pristojan i ljubazan.

• Kul je izražavati se lepo, a ne prostački.

• Kul je imati originalan način izražavanja.

• Kul su krošnje drveća. Oduvek sam volela oduševljeno da buljim u njih. Pogotovo u onaj deo u sredini. Volim da posmatram kako se grane šire u visine. I kako je lišće skupljeno, poput nekog buketa sa puno sitnih cvetova. Dok posmatram krošnje dobijem osećaj nekog beskraja, večnosti... Teško mi je opisati, ali je zanimljivo i neobično. Ukratko, kul.

• I rupe su kul. One kojima se ne vidi dno. Pa možeš samo da buuuujliš i buuuuuuuljiš i ništa ne vidiiiiiiiš...ali ipak vidiš nešto. Potpunu crninu, neki veoma čudan i fascinantan prostor. Crne rupe su fascinantne. Oduvek me je čudilo gde nestaju stvari kada dospeju u crnu rupu? Missim, znam da nestaju, ali kako? Kako, bre?! U koju dimenziju?!? Teško mi je da poverujem da te dimenzije nema. Antimaterije su čudo.

• I fizika. Nauke su kul.

• I svemir. Koliki je u stvari svemir? Koliko traje? Da li je jestiv? Ljudi smatraju da je svemir beskrajan. I dalje mi ne ide u glavu KAKO? ZAŠTO? GDE? KADA? BRE!!

• Pored crnih rupa, zanimljive su i one u siru. Kako one nastaju? Gde je poenta u tim rupama? Zašto sirevi imaju rupe, kad ih ne možeš pojesti? Da li nastaju slučajno, ili namerno?
• Ali, pošto sir prave ljudi, logično je da nastaju sa nekim ciljem, nekom namerom.
• Koji je cilj postojanja rupa u siru? Šta ima tamo, bre?!

• Kul je postelja. Ne znam zašto.

• Osećaj udisanja lepog svežeg vazduha je totalitarno kul. I slušanje dobre muzike istovremeno.

• Kul je usklađivanje muzike sa trenutnom situacijom. A usklađivanjem stvara se sklad. Pretpostavljam da ste to do sada i znali.

• I sklad je isto kul.

• Zdrava hrana je kul. I makrobiotički proizvodi.

Musli. Volim musli.

• I slatko od višanja je kul.

• I kombinacija sutlijaš+jabuke+cimet. Ou jea...

Mogla bih i da probam sutlijaš sa narandžama.
Ali narandži nema...još.

• I sladoled od vanile je kul.

Danas sam se osećala zbilja kul. Šetala sam ulicama, slušala muziku preko slušalica, pevala uz put, šutala suvo lišće okolo i radila ono što je zbilja kul - buljila u krošnje drveća. I vazduh je bio lep.
Jako volim takvu atmosferu. Nekako me oživljava. I uveseljava.


I da se naspavam. To definitivno. Eto šta čini ova moderna tehnologija, pihhh...

Glupava Grisina.
Nije mi odgovorio na tri poruke.

Danas kada sam bila s njim i sa N.-om na 'buskoj izgledao je kao da je samo čekao da pobegne.

Počinje da me nervira njegovo ponašanje.
Niti je duhovit toliko.
Svo vreme je zezao N.-a na meni nimalo zanimljiv način. Kladim se da bi zato bio manji od zrna maka kad bi neko njega zezao.
Kad bih ga poredila sa N.-om, rekla bih da je N. bolja osoba od njega. Nekako se čini pošteniji, i mirniji. Dobar je on... I da, i veoma pristojan, za razliku od Grisine.
Opet su mu dobacivale one devojke u vezi "muvanja mene" i jedino što je uspeo da uradi jeste da ih gađa suncokretom. Jadan.
Nije mi više zanimljiv. Zapravo, izgubila sam želju da ga viđam, vređa me njegovo ponašanje. Budem nesigurna, samo zato što se on ponaša kretenski. Ako ima neki problem sa mnom neka mi kaže, a ne da beži tu....
Glupava Grisina.
Sad opet više usmeravam pogled ka Zlatokosi. Ali samo pogled.
Grisinu ću da ignorišem. Kad se odluči da bude finiji, možda se i predomislim.
A Grisina poznaje neke tipove koji se druže sa Zlatokosom. Vidi ti njega... U svakoj čorbi Grisina.
E, pa neće tako moći!

I glupi Mozilla Firefox je danas bio bezobrazan prema meni. Nije želeo da sluša moje komande. Morala sam da ga izbrišem, i ponovo instaliram.

Ništa novo se ne događa. Samo neke petice...ali i to je dobro, right?? Sutra će biti bolje. Zanimljivije. Kažu da istoričar neće doći, što je sasvim pozitivna stvar. Dakle, utorak, koji inače mrzim, će biti zanimljiviji nego inače, pretpostavljam.

Idem ja da radim domaći iz japanskog. To je lepo. Japanski je difna stvar.

Nervira me, nervira me, nervira me.
Hvata me nervoza.
Ovo je četvrto prepodne.
I vreme se menja.
I to me nervira.
Čas je sunce, čas duva neki vetar, oblaci stižu. Danas su stigli, vetar i dalje duva, i očekuje se neka kiša.
Pih...
Bešika radi, smanjuje se apetit, i količina koncentracije.
Ni do slatkiša mi nije.
Da. Zamislite. Nije mi ni do slatkiša.
Tresem nogama, lomim prste. Napetost u vratu i donjoj vilici je prisutna, i to mi smeta.
Prijao bi mi čaj. Topli čaj, opuštajući.
I masaža. Moj tata masira najbolje.

Ne znam zbog čega sam nervozna. Škola nije, dobro učim i redovno. Grisina, neverujem da jeste. Moguće, ne znam. Osećanja postaju dramatičnija kada ti se neko sviđa, ali razum je uvek prisutan, pomaže.

Mama kaže, zbog vremena.
A ona je takva da se po njoj mogu raditi i vremenske prognoze.
Desilo se sasvim slučajno da od nje nasledim i meteoropatske gene.
Ne prija mi loše vreme. Kada je jaka vrućina, boli me glava, što utiče i na moje raspoloženje. Kada pada kiša, pospana sam i obično u nekoj shut down fazi.
Ali promene vremena u kraćem vremenskom periodu nikako ne volim. Znate, kada se ne zna da li će biti sunčano ili će padati kiša. To utiče i na promenu mojih raspoloženja. Pre podne, kada dan tek počinje, hvata me nervoza. Osećanja se stalože tek kasnije, predveče, kada se i vreme nekako staloži.
Miholjsko leto je lepo, ali uvek nekako nepredvidljivo, najverovatnije jer sarađuje sa ovom opakom jeseni. A jesen ne volim. Ne volim kad lišće postane suvo i opadne. Onda mi ga je malo žao. A ne volim ni boju neba na jesen. Tako je tmurna i jednolična. Bela. Noću, modra.
Ali volim jabuke. Sočne, crvene jabuke. Velike. I one žute, slatke.
I večeri provedene ušuškan na kauču, sa nekom dobrom knjigom ili crtaćem, i toplim čajem.
Idila... Fantastično.

A možda je u pitanju i sedmo čulo [šesto čulo je samo za grisine]? Intuicija? Možda nešto treba da se desi? Nešto važno?? Nešto zbog čega ću biti nervozna? Neka promena, možda? Ne znam, sve je moguće...

Samo opušteno. Omov zakon. Ommmmm. Ommmmm. Pozitivne vibracijeeeeeee. Ommmmmm.
Struja u provodniku jednaka je količniku razlike potencijala na krajevima provodnika i njegove otpornostiiiiiiiiiiiiiiii. Ommmmmm.
 
 

Kako je samo sladak <3.
.
.
.

Danas, kad sam došla na autobusku i javila se Grisini i T. Delovao je tako čudno - nije izustio ni reč, već je svo vreme nešto okretao glavu ili je držao nabijenu u šake, i tresao nogama. Kada me je nakon toga [konačno] pogledao, ja sam onako bezveze podigla obrve i izbuljila oči, a on je okrenuo glavu. U busu sam namerno sela preko puta njega i T. Isključila sam muziku na mobilnom [iako sam ostavila slušalice na ušima, kako niko ne bi ništa posumnjao], sa ciljem da prisluškujem njihov razgovor. Jedva da je išta rekao. Samo je buljio črez prozorsko okno i posmatrao njive [to ja tako kažem, da bi zvučalo malo poetično xD]. Kada sam išla u školu namerno slučajno sam se našla u njihovoj blizini. Grisina je imala stiropor [yaaaaaaay!]. I proizvodio je one kul squeeze zvukove njime. Prejako. :D Posle škole, kada sam bila na 'buskoj videla sam ih i približila im se. I pitala T. kako je uradio pismeni iz srpskog [Čisto da kažem nešto, right? :D], kad ono - Grisina njemu nešto šapuće, pa onda pobeže kod nekih drugih drugara! A ja onda glupo kažem T.: "Jao, vidi slobodno mesto na klupi! Idem ja na klupu!" I odem na klupu i pustim Agony [Ha! Koja ironija!]. Vrati se Grisina kod T., a za njim i ostalo društvo. Malo kasnije, ode Grisina negde iza nečega [ne znam i ne pitajte.], a za njim i ostalo društvo. I was like: "WTF?!...Oh well..." U busu sam sela ispred T. Grisinče je sedelo nekoliko sedišta ispred. Zatim je prešlo iza mene. Ugasila sam muziku i opet krenula da prisluškujem. Pričali su nešto oo pomračenju Meseca i kako danas izgleda nekako "krvavo". To je i mene zainteresovalo, pa sam bacila pogled na Mesec. Pun Mesec, ogroman, jeziv... Posle me je zvala mama da se dogovorimo da se nađemo u gradu da vidimo neke čizme za mene. Onda mi se gosn Grisina obratio. Konačno. Pa, šta si čekao svo vreme, čoveče?! Stavio je svoju torbu pored mene na sedište. Lepo sam mu se zahvalila [Bukvalno sam mu rekla: "Hvala najlepše." I lepo, bila sam pristojna... :D] i malo mu razgledala torbu. Voli Pirate sa Kariba... Zanimljivo. A onda smo stigli u Vrbas. Odskočila sam iz 'busa i uputih svoje dupence ka Metrou...

.
I posle mi sinu: pa, Grisinica je zbunjenaaaa! Zbog onog dobacivanja! Sto posto!
.

Kad već pomenuh dobacivanje... Pre neki dan, kada sam išla do škole sa Grisinijem i T.-em, neka ćurka Ž.  je dobacivala: "Grisino [ime neću da otkrijem da ne bi bilo nekih problema sa CIA.], dobra ti je devojka!" A posle škole su ta ista Ž. i njena drugarka B. dobacivale: "Grisino, koga ti to muvaš?!" Mislim, šta reći... Grisina ih je zbog toga gađala suncokretom. GO, GRISINICE!!!! A meni je dala sunju. Iz sopstvene ruke. Tri puta.
[a kada je kupovao sunju, rekao je: "nek' uzme SugarOverdose |neću da vam kažem kako se zovem, da me ne bi prijavili FBI.| jednu kesu." ali nisam uzela. on je tada otišao od trafike.]
Ijaaaaaaaao <3.
Bilo bi ~le cool~ da ponovo dobacuju. Da nahrane moju sujetu i da se Grisinica još više pogubi.
Koji sam ja sadista, c, c, c...

.
And I get it. Igraću se. Dete sam u duši i volim da se igram.
Biću nepredljiva. Želim da ga zbunim još više.
Što sam brezobrazna... Jebiga, žensko sam, a žene su zle [moram na nešto da se vadim... :D].
.
[Ček', bre... Prvo okarakterisah sebe kao vanzemaljca, a sad kažem žena... Sad i samu sebe zbunih... Njah...]
.
.
.

Jaooooo. Danas je ponedeljak.
A vi znate šta dolazi posle ponedeljka??
Utoraaaaaaaak.

[kako je ovo debilno zvučalo.]

A šta dolazi utorkom??
E, poštovana blogerska gospodo, utorkom moj gosn Grisina ima treeeeeening.
U mom gradiću.
YAY.
 A prošlog utorka sam se zbog toga vraćala SA NJIM. Sreli smo se par metara od autobuske. On je bio iza mene. I dozvao me je.
Jaaaaaao. Dozvao me jeeeeeee. Jaaaaaao.
I pričali smooooooo.
Trenira košarku.
"Pa, nije ni čudo što si toliko visok", rekla sam mu. On se nasmejao stidljivo.
Jaaaaaao, Grisiniceeeeeeeee. Kako se ti lepo smejeeeeeeeš.

Juče sam se dvoumila između Zlatokose i Njegove Krakatosti.
I odlučila sam.
Krakatost, definitivno.
Kada je jednom u busu napravio ~krejzi fejs~ izbuljivši oči i izkezivši se, to je bilo to. Odmah mi se dopao.
I onda shvatih... Meni treba neko ko će sa mnom da bude blesav. I ko će sa mnom da se prežderava slatkišima. A Krakati voli slatkiše.
To je prava Grisina za mene.

Zlatokosa, odbij. Ne gledam te više. Neću. Ne želim. Šic.



 

Gotovo je.

Kap je prelila čašu.


A rekla sam lepo: "3 minusa - jedinica!"

I, naravno, čovek me je poslušao. Bukvalno. I dok sam veselo išla u školicu, sa slušalicama nabijenim u uši, on je bio ispred mene sa svojim društvom - ženstveno gestikulisao rukama i VRCKAO.

Da. VRCKAO.

RUŽNOĆA. STRAHOTA. GROZOTA.
Majko sveta...

Momentalno sam ga izbrisala iz svoje mentalne liste Grisina.
Ne može to tako.
To kod nas ne može da bude. Lol.
Ne može! Kec! Ukor direktora mog mozga!

85% moje vizuelne inteligencije je dovoljno dobro da se uoči takva opasnost po sopstveno čulo vida.
Pih... Znala sam da su bishouneni [jap. bishounen - lep dečko. to jest, dečko koji je toliko lep da mu ne bi razlikovao pol ukoliko bi obukao haljinu i stavio periku. a ja, naravno, uvek prvo poletim za njima.] sumnjivog kvaliteta pogrešan izbor. Ali tako je uvek kod mene. A verujem da je i to neko glupo ljubavno nepisano pravilo. Mnogi se često prvo zalepe za one fizički najlepše, najbolje i druge naj-naj stvari. I na kraju ustanove da im nikako ne odgovaraju. A uvek poslednji dolaze oni koji nisu toliko lepi, ali su zato u duši diiiiiiiiifni. Tako i ja zalepih svoj pogled za Zlatokosu [nazivam ga u ženskom rodu, jer...pa, i sami znate zašto.]. A kada je on počeo da sakuplja svoje minuse, nisam se ni nadala da će se moj pogled okrenuti ka drugoj Grisinici. Ka onoj za koju sam se najmanje nadala. Ranije mi se nije dopadala njegova mala glavudža [koji kontrast...]. Ni njegove buljave oči. Sad mi se to đasvi. I još kad sam stupila u kontakt s njim... Videla sam da je zaista zabavan. I duhovit. I veseo. Tad mi se još više dopao.

Ah, te Grisinice...

 
Ovog meseca sam definitivno upala u jedno teško izlečivo stanje g r i s i n o m a n i j e. Definitivno. I sad to mogu koristiti za izgovor kod raznih stvari.
Ljudi bi me pitali šta mi je.
Ja bih im rekla da bolujem od grisinomanije.
Oni bi se začudili svoj toj zajebanoj terminologiji i misleći da je to nešto zlo i opako, poverovali bi mi.
I, naravno, ja bih se izvukla iz onoga iz čega bih se izvlačila.
I dan bi bio lep. I vratila bih svoje slušalice u uši, zapevala Love letter i slavila što sam živa.

Lukavo, kao što rekoh! Lukavo!
A sad da mi čestitate...

[aha jea.]

Nisam loše uradila istoriju. Nisam.

A nisam ni dobro.

Bilo je 6 pitanja. Odgovorila sam na prvo, treće, deo drugog i mali deo petog. Pitanja nisu bila toliko teška. A visoki koeficijent inteligencije me nije izdao. Jedino što me je izdalo tokom tih 45 minuta, jesu upravo tih 45 minuta. Nije bilo dovoljno vremena!! A baš sam se lepo raspisala o istoriji. I o paleolitu. Istorija je opširan pojam, pa zahteva i opširno objašnjenje [i malo filoSofiranja, molim lepo!]. A paleolit je dug vremenski period. U pitanju o državi i društvenim uređenjima, stigla sam da odgovorim na ono o državi. Donekle sam odgovorila na pitanje o filoSofiji, ali kada sam krenula sa dubljom analizom, zvonilo je! Pih!



Nikada nisam volela filoSofiju. Kao reč. Kao pravilno izgovorenu reč. Uvek sam taj pojam govorila sa Z. Ne mogu ga izgovoriti sa S. Nema šanse. Čudi me kako sam pojam uopšte i napisala sa tim vražjim slovom. Iako volim slovo S...ali ne u reči filoSofija!!! Odvratno!! Ode sva ta lepota filozofiranja, kada se doda ono glupavo S!! Šekspir je jednom davno rekao: "Ti bludničko Z! Ti nepotrebno slovo!" Slažem se da Z i nije neko slovo. Ali filoZofiji je Z potrebno! Z i filoZofija idu tako savršeno, kao perece i grisini!!

[ja čak i mislim da sam pri odgovaranju na pitanje na kontrolnom, umesto S stavila Z...se ne sećam.]

A istoriju sam lepo opisala. I dodala malo filozofiranja. To je lepo...

I lepo. Ne brinem, savest mi je čista. Ne gine mi jedna trojčica...I think. Trudila sam se, jesam, sigurna sam da jesam! Valjda će čovek razumeti moj trud....a valjda će razumeti i moj rukopis. Jedino što sam lepo napisala jeste Historia est magistra vita.

[lol.]

A Grisinu nisam videla. Videla sam samo svoju [EX] grisinu. Onu Zlatokosu. Sa crno-zlatnom trenerkom.
Da. On je moja ~BIVŠA~ Grisina, aha jea.
Moja nova Grisina jeste drugar od mog drugara iz razreda.
Sa kojim k o m u n i c i r a m.
[hvala nebesima i fak jea!]
I zabavan je. Veoma.
Juče sam blejala na 'buskoj s njim, i sa njegovim drugom [tj. mojim drugom iz razreda]. Zanimljivo kako mnogo bolje komuniciram sa pripadnicima muške vrste. Žene nekad umeju bespotrebno da udave. Znam to jer sam i ja žensko.
Ali manje žensko nego neke ženske osobe.
U stvari...
Ja nisam ni muško, ni žensko. Ja sam v a n z e m a lj a c. Da, tako je. Definitivno. Ja sam vanzemaljac.

Ijao, što volim da se igram ovako sa slovima i znacima, ma mnogo je zanimljivus!

Kada sam se vraćala iz škole posmatrala sam drveće. Breze. Mnogo breza. I njihove krošnje. Zeleno-žute krošnje. I divila im se. Breze zaista lepo izgledaju na jesen. A i na proleće.
A dopalo mi se i nebo. Nije bilo mnogo zvezda na njemu. Ali bilo je oblaka. A ja volim oblake noću. I mesec. I videla sam zvezdu Severnjaču i Veneru.
Slušala sam muziku i predstavljala hodajući ditiramb.
A onda su počele ruke da me bole. I još uvek me bole. Ne znam zašto. Valjda su bile nekako ukočene ili u nekom neskladu. A možda i zbog toga što uspešno otklanjam one tikove. Možda i zbog toga...ma, ko će ga znati....a i baš me briga.


Srećna sam.
Više nego ikad.