~Sugar Valley~

Kupila sam planer. Trebao mi je već duže vreme.
Veliki deo stvari ne uradim ukoliko one nisu zapisane. Trebaju mi neke obaveze prema kojima ću organizovati ostale.
Pogotovo ako je u pitanju nešto što zaista želim da uradim.
Tako lepo zapisah:
★japanski:
sreda - 20:00
subota - 19:00
★astrologija:
četvrtak - 20:00
nedelja - 20:00
★web dizajn:
subota - 20:00
nedelja - 19:00
Neće moći drugačije. Ne smem da zabušavam. Želim da znam japanski, hoću da pišem pesme na japanskom. Želim da bolje analiziram ličnosti pogledom u planete, kao pravi astrolozi. Želim da pravim dizajnove za blog.

Ne mogu bez učenja. Želim toliko toga da znam.

Kada završim sa učenjem nečega [a verujem da ću web dizajn brzo naučiti, nema tu toliko stvari, a uostalom tu je i Adobe Dreamweaver da mi pomogne.], počinjem sa nečim drugim. Šta me interesuje...? Volela bih da pišem istovremeno i levom, i desnom rukom. I da znam Brajevu azbuku. Ili onu "azbuku" za gluve. To bih mogla da naučim. Ili da naučim da čitam sa usana. To je kul.

~Šta znači u stvari reč ~KUL~?
To je u stvari engleska reč, kol'ko se ja ne varam, i znači hladno.
Kao karakterna osobina, kul predstavlja osobu koja je opuštena, mirna, koja se ne uzbuđuje ni zbog čega.
Ali, u današnja vremena ljudi je upotrebljavaju na skroz pogrešan način - ljudi su zamenili reč kul za reč super. Dakle, danas bi kul trebalo da predstavlja nešto što je skroz prejako, zanimljivo, do jaja, zabavno i sjajnobajno.
I sama pogrešno upotrebljavam reč kul. Ali, dobro, dozvoliću sebi taj ispad. Ionako niko neće primetiti.
[čudno kako dozvoljavam sebi ovako nešto, s obzirom da zaista vodim računa o sopstvenom izražavanju. ali uvek ima izuzetaka...]
Daljom analizom sopstvenih interesa uviđam da za mene reč ~kul~, kao karakterna osobina, predstavlja osobu koja je ultra-mega-giga pametna. I koja je ultra-mega-giga originalna. Vanvremenska. Avangardna. Koja ima svoje neobične stavove i filozofije o nekim stvarima.
Šta je još [meni] ultra le cool kao le fridžider?

Kul je biti pristojan i ljubazan.

Kul je izražavati se lepo, a ne prostački.

Kul je imati originalan način izražavanja.

Kul su krošnje drveća. Oduvek sam volela oduševljeno da buljim u njih. Pogotovo u onaj deo u sredini. Volim da posmatram kako se grane šire u visine. I kako je lišće skupljeno, poput nekog buketa sa puno sitnih cvetova. Dok posmatram krošnje dobijem osećaj nekog beskraja, večnosti... Teško mi je opisati, ali je zanimljivo i neobično. Ukratko, kul.

I rupe su kul. One kojima se ne vidi dno. Pa možeš samo da buuuujliš i buuuuuuuljiš i ništa ne vidiiiiiiiš...ali ipak vidiš nešto. Potpunu crninu, neki veoma čudan i fascinantan prostor. Crne rupe su fascinantne. Oduvek me je čudilo gde nestaju stvari kada dospeju u crnu rupu? Missim, znam da nestaju, ali kako? Kako, bre?! U koju dimenziju?!? Teško mi je da poverujem da te dimenzije nema. Antimaterije su čudo.

I fizika. Nauke su kul.

I svemir. Koliki je u stvari svemir? Koliko traje? Da li je jestiv? Ljudi smatraju da je svemir beskrajan. I dalje mi ne ide u glavu KAKO? ZAŠTO? GDE? KADA? BRE!!

Pored crnih rupa, zanimljive su i one u siru. Kako one nastaju? Gde je poenta u tim rupama? Zašto sirevi imaju rupe, kad ih ne možeš pojesti? Da li nastaju slučajno, ili namerno?

Ali, pošto sir prave ljudi, logično je da nastaju sa nekim ciljem, nekom namerom.

Koji je cilj postojanja rupa u siru? Šta ima tamo, bre?!

Kul je postelja. Ne znam zašto.

Osećaj udisanja lepog svežeg vazduha je totalitarno kul. I slušanje dobre muzike istovremeno.

Kul je usklađivanje muzike sa trenutnom situacijom. A usklađivanjem stvara se sklad. Pretpostavljam da ste to do sada i znali.

I sklad je isto kul.

Zdrava hrana je kul. I makrobiotički proizvodi.

Musli. Volim musli.

I slatko od višanja je kul.

I kombinacija sutlijaš+jabuke+cimet. Ou jea...

Mogla bih i da probam sutlijaš sa narandžama.
Ali narandži nema...još.

I sladoled od vanile je kul.

Danas sam se osećala zbilja kul. Šetala sam ulicama, slušala muziku preko slušalica, pevala uz put, šutala suvo lišće okolo i radila ono što je zbilja kul - buljila u krošnje drveća. I vazduh je bio lep.
Jako volim takvu atmosferu. Nekako me oživljava. I uveseljava.

Grisinomanija popušta. Dobro je... Zapravo, boli me uvo. Pratim svoje osećaje. A sad mi je svejedno.
Ja sam mu se javila, dakle, bila sam pristojna, bila sam kuol. A on me je ignorisao, kao i obično, što nije nimalo pristojno, niti kuol. Dakle, boli me uvo. Ako je stidljiv neka to pokaže na pristojan način.
A ne ovako...Pih.
Zlatokosa je danas nosila crno-zlatne patike. Da. Crno-zlatne. Jeste da je Pumin logo bio majušan, ali bio je z l a t a n. A sama reč zlatno je sinonim za z l o. Ne pitajte me zašto je to tako, ali tako je.
Hahahaha.
A simpatičan je.
Videla sam mu sliku na mesečnoj.
Smejao se. A on se divno smeje. Jaaaaaao.
Mada izgleda pomalo smešno.
Ali se divno smeje.
Nervira me to što se krivi, kao veći procenat današnje omladine.
Zašto to čini sebi?! Tako lepa osoba, pa se krivi?!? Kuda ovaj svet ide??
Možda nema samopouzdanja. Ili je lenj. Ili oba.
Verovali ili ne, ova dva povoda su i najčešći povodi za nečije krivo držanje.
Kada neko nema samopouzdanja, obično će prvo pognuti glavu. Pa zatim malo skupiti ramena. Kao da hoće da blokira neki udarac. Što je u neku ruku i tačno. Ali u figurativnom smislu.
A kada je neko lenj, njega obično isuviše mrzi da se održava kako treba. Kao da mu jake kosti ne služe ni za šta. Već koristi ruke kao oslonac i tako se nakriiiiiiiiiivi, ajoooooj zla!! Zato ja strogo izbegavam da oslanjam glavu na ruke. Tako nešto predstavlja početak meni jednog od najvećih neprijatelja ljudskijeh, a to je loše držanije. Zlo, kad vam kažem! Zlo!!
I džabe nekom sva ta lepota, kada se krivi.
Čudno kako ljudi više nastoje da održavaju sopstvene loše navike, a odbijaju da neguju one dobre.
Sad ću ja kao neki starac - eeee, kakva je ova današnja omladina... rekao sam ja da ova moderna tehnologija neće doneti ništa dobro ovom svetu...
Donekle i istina. Trebalo bi da idem kod očnog.

I da se naspavam. To definitivno. Eto šta čini ova moderna tehnologija, pihhh...

4.10.2008

★blebletanje i još malo istog.

Uvek imam običaj da se klatim i puckam prstima u ritmu neke muzike dok sedim i pišem. Toliko se unesem da počnem da imitiram glas pevača, bila dotična osoba muško, bila žensko.

Redovno popunjavam spisak pevača koje umem da imitiram.
Trenutna populacija: 45.
Od toga, za 26 njih, moje imitiranje nosi ocenu 5.

Najviše volim da imitiram [muške] pevače. Uvek su mi bili zanimljiviji od ženskih.

Otpevane tonove svrstavam u kategorije, slično kao što se u srpskom jeziku svrstavaju glasovi.
Najčešći su grleni, prednjonepčani, nosni, ali i oni koji struje nekako...pa, da se to oseti kroz čitavu usnu duplju, ne znam kako to da objasnim.
Ja sam najbolja u pevanju prednjonepčanih tonova.

Oduševljavaju me vokali koje ne mogu svrstati ni u jednu kategoriju. Volim eksperimentisanje, namerno falširanje i vibriranje. Variranje od basova do soprana u kratkom vremenskom periodu.

Oduševljavaju me vokali koji su toliko loši da se jedino meni dopadaju.

Uvek sam bila za ono što štrči iz mase.

Fascinirana sam stranim jezicima. I pesmama koje nisu samo na srpskom ili engleskom. Obožavam japanski, ruski, portugalski, španski, francuski, italijanski i nemački.

Volela bih da čujem kako zvuči litvanijski rock 'n' roll. :D

Zbilja je ~le cool~ kada neko može istovremeno zvučati [i izgledati] i kao muško, i kao žensko. Oduvek sam volela izbalansiranost suprotnosti.

Pojava violina i klavira ~kao i elektronskih efekata~ u rock muzici predstavlja dodatni podsticaj za dalje funkcionisanje endorfina moje malenkosti.

Kao i bespotrebno komplikovanje i proširivanje sintaksičkih jedinica. Ou jea.

Želim da postanem poligota. Da žestoko izvređam Italijana na portugalskom.

To bi bilo opako. Veoma opako. :D

Ili da pevam karaoke u Japanu na poljskom. Iako zaista mrzim poljski.

Gubim se.

Sa sopstvenom pospanošću inspiracija polako, ali nečujno isparava.

Volim da pustim neku šmekersku muzikicu i da izigravam facu. I uz to da stavim cvike u nekoj •kuol• boji, sa velikim staklima [koja su od plastike], natovarim natapiranu kosu šarenim šnalicama [lak za kosu je kul.] i počnem da mrdam kukovima u ritmu muzike.

Mrdanje je kul.

A da sad malo vi pišete?

23.8.2008

Telepatija?

23.6.2008

~Pohvala ludosti~

Jaoj, čoveče, ma kakvi... Mogao bi me naterati i milion puta, ali ja i dalje ne bih mogla da zaspim. Nemam pojma koji mi kurac bi sinoć. Pokušala sam da se uspavam jednim dobrim rokenrolom - nije vredelo; onda sam pokušala da se opustim onako k'o što rade budisti dok meditiraju - ma kakvi... Moj mozak je u 4 ujutru još uvek bio savršeno aktivan. A što je bilo još gore - napolju je odjednom svanulo jutro. Tek tako. I petlovi su tad već bili zauzeli svoj položaj živog budilnika. I ptičice su cvrkutale. I gugutke gugutale, mamu im jebem... Bila je to savršena scena za jedno letnje jutro. A što je bilo i najgore je činjenica da ja inače obožavam ovakvu atmosferu. Tako idilično... Zamislite onda kako bi bilo da je Sunce izašlo... U stvari, malo mu je falilo. Al' nisam mogla da spavam, nikako mi se nije dalo... A danas moram nastaviti sa svojim sređivanjem sobe. Juče sam se skoro čitav dan patila s tim i konačno izbacila sve što mi je išlo na kurac. I obrisala prašinu. I stigla da se prošetam sa Kevinom. Jesus... I umesto da sam se lepo uveče odmarala, ja sam radila nešto sasvim suprotno. Slušala muziku preko telefona, gledala u plafon sumanuto i razmišljala. A, o čemu, hteli biste da znate? Razmišljala sam o nepravdi u svetu i o tome kako novac ljude ume da pokvari. Da li svaka normalna osoba U TO VREME razmišlja o TIM STVARIMA?!? Ne bih rekla, poštovani gospodini. I još sam htela da crtam, jer sam oko 2 otkrila novi stil i zbilja mi se dopao, pa sam htela da radim na njegovom usavršenju. I zašto sam ovako prokleta da najviše inspiracije imam baš noću? To jest, dok bi trebalo da sam u krevetu... Pa, prava sam noćobdija, stvarno... I ja još pisala nešto što mi je palo na pamet, nekakav dijalog... I, lepo, rukopis mi je bio sasvim normalan. A ruka mi je radila nenormalnom brzinom. I odjednom sam htela da sastavljam proporcije i rešavam matematičke zadatke. I razmišljala sam o Pitagorinoj teoremi, i ponavljala formule za prizmu i piramidu... U pola 5 ujutru. A prijemni već prošao, i uradila sam ga sasvim dobro, sa 88 bodova ukupno. Tako da ću moći da upišem smer poslovnog administratora u ekonomskoj, as I've always wanted. Šta mi je još padalo na pamet tog jutra? Da, elektrolitička disocijacija i stehiometrije. Oh, Isuse... Pa, ja stvarno nisam normalna.

Kad smo već kod nenormalnosti... Razmišljala sam o tome pre neki dan... I zaključila da je čovek sama kreacija ludosti. Pa zar nije tako? Glupo je osuđivati nekog da je lud, kad je svako na ovom svetu bar malo lud. U stvari, svi su ovde jednako ludi. Samo što to ispoljavaju na različite načine. Ja, na primer, mogu samo smatrati sebe jednom od najnormalnijih u mojoj ex-školi, a možda i u ovom malom usranom gradu. Ali kad bolje pogledam u sebe i neke svoje bolesne opsesije i fantazije, skapiram da sam i ja samo jedan običan oblik ljudske ludosti. Ljudsku prirodu je veoma teško razumeti. Ljudi je mogu samo proučavati, ali nikako neće doći do srži i suštine. Ali, ja znam jedno i to smatram činjenicom - biti čovek znači biti lud.

17.6.2008

• Shapes of black •

Radim. Mislim. Stvaram.

Noć u meni budi neku čudnu inspiraciju. Noć... Veoma misteriozna i nedovoljno objašnjena pojava. Naučnici kažu - smena dana i noći. Znate ono - 24 sata, i tako to...

Da li su neke definicije zaista tačne ili ih ljudi samo tako prihvataju jer im ne pada na pamet ništa drugo, ništa bolje i logičnije?

Uvek me je zbunjivala sama pojava shvatanja i samo postojanje nečega... Šta je u stvari to? I da li mi uopšte postojimo? Drugi bi rekli - da, jer je stvarno sve što ima masu, što je opipljivo... A da li iko shvata šta stvarnost zaista jeste?

Ne znam koji mi je i ne znam zašto ovoliko filozofiram odjednom...

I ta noć... Tera me da pomislim na svašta. Verovali ili ne, oduvek sam osećala neko strahopoštovanje prema noći. To jest, istovremeno sam je volela i istovremeno sam je se plašila. Na primer... Noć ume izuzetno da me smiri i opusti (ili je to isto?). Jako mi prijaju letnje noći. I kad uveče šetam s nekim. Dopada mi se vazduh noću. Prosto mi sve daje neku neobičnu inspiraciju za druženje i za sate, i sate dobrog razgovora.

Na novoj tastaturi slovo 'Ž' je na tako glupavom mestu...

Lepo je letnjim noćima sedeti na klupi u parku. Kod velikog ispisanog drveta u pozadini parka u blizini centra grada.

Volim da gledam tuđe pisanije. Samo da gledam, i buljeći u ta mala slova, te beznačajne reči, skapiram da oni kriju mnogo više nego što izgledaju. Ti glupi, beznačajni skupovi slova... A ipak tako značajni istovremeno.

Lepo je i u parku u Kevinovoj ulici. Lepo je uveče sesti tamo na klupu do puta, koja gleda u tuđe kuće.

Prokleti komarac... Znala sam da ću pronaći bar jednog... 'Ajde, mrš odavde, siso!

Noć budi u meni i moje najveće strahove. Pa, bar neke. Kada šetam nekim pustim delom (ne mora to biti neka vukojebina sad... Ponekad me plaši i obično školsko dvorište.... x.x), imam tendenciju da stvaram stvari od mraka. Priviđaju mi se stvari koje se kreću. Zli ljudi sa pretećim pogledima. Jednom sam od obične kante za smeće u daljini (koju nisam prepoznala, baš zato što se u daljini videla kao običan crni oblik...mada meni ipak neobičan.) utripovala da je osoba, pa sam se prepala. Dok spavam, obično mislim da vidim nešto u noći. Nešto što se pokreće. Bilo šta... Nekad umem biti prilično paranoična...

I pitam se - je li nešto u redu s mojim mozgom? Ili samo previše mislim o nekim stvarima...

Uklapam se u razne uloge neverovatno. Nekad toliko da umem da kažem nešto potpuno neočekivano. A da ne mislim to. Na neko vreme se poistovetim s ličnošću nekog lika, čisto da bi mi neko rekao da ličim na njega. Ili da bi se pravila važna. Ne znam. Ili čisto tako, zato što mi se ličnost te osobe dopadne... Ali u suštini, ja sam dobra osoba.

I dalje mi ide na glavić ovo prokleto 'Ž'... Stvarno, šta će ono kome? I zašto neki ljudi ne mogu da izgovaraju nešto iz stranih jezika? Valjda navika... Mada, verujem da bi svi trebali da znaju kako se izgovaraju neka sranja... Kao na primer kad Englezi nemaju slovo 'LJ' u rečniku, pa se pate sa izgovorom...i slično. Valjda su tako naučili... Ili imaju nekih mana sa razvojem organizma? Ne znam... Oduvek me je čudilo tako nešto.

Kao klinac sam mislila da, samo zato što ja umem lepo da pevam, svi ostali trebaju da imaju dobar sluh. I kada sam, valjda u svojoj 7. godini, dok sam počela sa muzičkom školom (više ne idem), pevala neku pesmicu sa svojim drugarima, uvek sam se čudila kako neki ne mogu da otpevaju nešto što ja mogu.

A umem dobro da imitiram, jebeš mi mater... Mogla bih da budem voice actor. To je jedna od mojih želja. Umem i da glumim, ali mislim da je isuviše komplikovano za mene da pamtim onoliki scenario...iako imam dobro pamćenje zahvaljujući Merkuru u Raku... Ili me je prosto sramota da glumim.

Ubijte me, ljudi. :D

Ja sam završila svoje za danas... U stvari, sutra... Sad je 02:16. Mada ja to i dalje smatram za 'danas'.

Sve dok ne svane dan...

20.5.2008

Maglovito osvetljenije

Malopre sam sebe uspela da rasplačem koliko sam buljila. To je dobra stvar. Mogu to izvežbati i iskoristiti ako trebam da se izvadim za nešto.

Takođe sam dosta toga pročitala o horoskopskim znacima, brojevima, o deja vu, aurama...

Kako se otkriva boja aure? Piše da se to vežba sedenjem ispred ogledala u maglovito osvetljenom prostoru. Šta je maglovito osvetljen prostor? Kako uopšte on izgleda? Kakvo je to uopšte maglovito osvetljenje? Je l' treba na jesen i zimu da izađem napolju noću, dok je magla, i da uzmem ogledalo i da buljim??

Ili da zadimim malo sobu da bi izgledalo kao da je magla? Ili da maglu, dok je ima napolju, prosto pustim u kuću???

Ili je to, jednostavno, prigušeno osvetljenje? Ali, ako je prigušeno, zašto ljudi ne napišu prosto prigušeno??

Taj izraz sam videla i u jednoj knjizi za proricanje budućnosti... Piše da, kada se gleda u kristalnu kuglu, takođe treba zamagliti osvetljenje. E, jebala im magla očeve u dupe!!! Ovo je stvarno neverovatno!!! Zašto tako komplikuju rečnik?!?

To ja nazivam nepravdom. Osvetiću im se za ovo, maglovite mi maglovitosti!!!!!!

Hoću da znam kako se gleda budućnost pomoću kristalne kugle. Čula sam da je dosta skupa i da je treba dobro čuvati. I da postoje određeni principi za gledanije. Treba zamagliti svetlost (ovo je smešno!!

), preko prozora staviti zavese od crnog somota...ili pomenuše svilu?? Ne sećam se...

Dopisujem se sa jednim likom iz Beograda. Dobar lik...

Ne znam da li sam ovo pomenula, ali ja zbilja volem da se poigravam sa rečima. Volem da stavljam -us ili -os na krajevima reči, da bih zvučala ko oni latiničasti ljudi. Ili da ispred reči stavljam 'la' i 'le' kao Francuzi i Italijančići. Ili da kod glagolskih imenica koje se završavaju sa -nje (ili se u stvari sve glagolske imenice završavaju tako? Zbilja ne znadem reći tako nešto...), to -nje zamenjujem sa -nije, kao na primer... TUCANIJE!!!

Tako je govorio Dositej Obradović... Moj idol

. Hmm... Sve mi se čini da sam ovo moje igranje sa rečima već pomenula u jednom od prethodnih postova, ali me isuviše mrzi da proveravam... Prerano postajem senilna, nemojte mi to uzeti za zlo

...

Hehehe... Maglovito OSVETLJENIJE.

23.10.2008

rasporedi, kuliranje i ova današnja omladina.