~Sugar Valley~

Još se nisam umorila. Ali ne treba sebe da iscrpljujem u početku, zar ne?

Evo, sve do malopre sam radila vežbe.

Svoje treninge sam počela od utorka, sa trčanjem. Tada smo brat i ja trčali i mogu reći da sam se zaista umorila, s obzirom da imam manje kondicije od njega. Ali i zaista opustila. U sredu on nije mogao da trči, ali sam ja to već bila nadoknadila na času fizičkog, kada sam istrčala 5 krugova. Danas nismo mogli da trčimo zbog proklete kiše, ali sam i to nadoknadila vežbicama kod kuće.

Počela sam sa onim standardnim zagrevanjem, kao što se obično radi na času fizičkog. Okretanje glavudžom, ramenima, rukama, kukovima, zglobovima... Zatim istezanje. Pa 20 čučnjeva, 10 sklekova, 20 trbušnjaka, pa još 10 sklekova (Kod sklekova sam morala da pravim pauze, jer imam slabe ručice :D).

Nakon toga skokovi.

A s obzirom da imam kuću na sprat, umesto trčanja iskoristih penjanje po stepeništu i silaženje sa istih.

Kad se umorih od toga, popih limunadu i počeh s meditacijom. Uz to sam imala lepe zvuke iz prirode, već spremne na Winampu. Mada, meditacija i nije bila nešto posebno duga, jer kad bih nastavila, mislim da bih zaspala, jer sam ionako bila umorna. Ali se ipak opustih.

A znate šta je smešno? Ono stanje polusna. Obično mi se desi kad se tako ukomiram. I tada mi padaju svakakve besmislene gluposti na pamet. To mi se dešava uvek pre nego što zaspim. I kada se probudim uvek se setim šta je bilo ono što sam pomislila pre nego što sam zaspala.

"Pleteničica. Dare, dare, dare, dare desu kaaaaa....?", bilo je ono što sam pomislila tokom meditacije, u stanju polusna.

A 'Dare desu ka?' znači 'Ko?' na japanskom...lol.

Ja mislim da naše misli u tom stanju polusna predstavljaju neki deo naše podsvesti... Obično ne razrađen dovoljno. U suštini, slično snu, samo što je jedan deo svesti ipak prisutan...onako, na izdisaju.

Pleteničica je vezana za moju ~EX~ simpatiju... Onaj plavušan koga već pomenuh u jednom od ranijih postova. Naime, izbrisala sam ga sa spiska mojih -Grisinica- [zajedno sa BnK-om], kada sam otkrila da, nažalost, konzumira supstance koje nisu nimalo dobre za život.

Čoveče... I glumica Sonja Savić umrla od overdosea heroinom. Strašno...

U poslednje vreme toliko toga čujem o narkosima da se zapitam - da li je krivica u knjizi koju trenutno čitam [Mi deca sa stanice Zoo] ili u okrutnoj realnosti? A moguće i da je od oba po malo... Ma, ko će ga znati. Suština je u tome kolika je u stvari greota da ljudi na taj način završavaju svoj život. I to obično bivaju ni krive, ni dužne osobe, sa obiljem problema u svom privatnom životu. Osobe nespremne da prihvate realnost, da se suočle sa činjenicama, ma koliko one bile loše. Za sve krivim, pre svega, roditelje kojima nije stalo do života njihove dece, koji takođe ne mogu da se suoče sa lošim stvarima, pa odlučuju da ignorišu probleme svoje dece, umesto da im pomognu da ih reše, da ih podrže. Drugo što krivim jeste društvo. Loše društvo. Loše društvo u koje deca upadaju nakon što vide da nemaju nikakve pomoći od svojih roditelja, koji ih nisu usmerili ka pravom putu, odnosno koji ih nisu uopšte ni usmerili. I tako započinju put do pakla...

Put do pakla popločan je dobrim namerama...

Obično tako i biva. Ali zar je bežanje od realnosti najbolje rešenje? Zašto zameniti 5 minuta lažnog raja za čitav život u paklu??

Zbog čega 'lažnog' raja? Pa, zbog toga što je lepa osećanja mnogo lepše iskusiti uz prisustvo svesti, nego nesvestan. Onda su osećanja postojanija, uzvišenija... I još kad ih deliš sa nekim sebi dragim... Ništa lepše nema od toga!

Zbog čega je toliko teško nakon pada ustati se?

Život je pun loših stvari zbog kojih smo tužni, depresivni... Ali je isto toliko pun mnogo lepih stvari koje je šteta propustiti i zameniti za loša osećanja! A takav i treba da bude ~ Yin Yang.

~U svakom lošem ima i malo dobra, i obratno.~

Tako je to... I ljudima bi trebalo da je drago zbog toga.

Volim svaki trenutak koji provedem i jako sam zahvalna što sam živa i što postoje ljudi koji me podržavaju i koje mnogo volim. Koji mi redovno stavljaju osmeh na lice, koji su me naučili da verujem u lepe stvari, koji su me naučili da nikad ne odustajem. Kad imam njih, svaki problem je mnogo lakše rešiti, a uspesi postaju učestaliji, put do ostvarenja ciljeva sve bliži... Ne moram ih pominjati, znaju oni i sami... :D

Zapamtite ljudi, live life to the fullest. Volite sve lepe stvari oko sebe, što više se smejte i radujte se, a lošim stvarima se samo nasmešite, onako nepobedivo, i prihvatite ih kao deo života. Pa, valjda i one imaju težnju da budu prihvaćene?? :D

KEEP SMILING.

25.9.2008

Pleteničica. Dare desu ka?

moja malenkost.

kategorijice.

moji drugari.