23.6.2008 - ~Pohvala ludosti~
Jaoj, čoveče, ma kakvi... Mogao bi me naterati i milion puta, ali ja i dalje ne bih mogla da zaspim. Nemam pojma koji mi kurac bi sinoć. Pokušala sam da se uspavam jednim dobrim rokenrolom - nije vredelo; onda sam pokušala da se opustim onako k'o što rade budisti dok meditiraju - ma kakvi... Moj mozak je u 4 ujutru još uvek bio savršeno aktivan. A što je bilo još gore - napolju je odjednom svanulo jutro. Tek tako. I petlovi su tad već bili zauzeli svoj položaj živog budilnika. I ptičice su cvrkutale. I gugutke gugutale, mamu im jebem... Bila je to savršena scena za jedno letnje jutro. A što je bilo i najgore je činjenica da ja inače obožavam ovakvu atmosferu. Tako idilično... Zamislite onda kako bi bilo da je Sunce izašlo... U stvari, malo mu je falilo. Al' nisam mogla da spavam, nikako mi se nije dalo... A danas moram nastaviti sa svojim sređivanjem sobe. Juče sam se skoro čitav dan patila s tim i konačno izbacila sve što mi je išlo na kurac. I obrisala prašinu. I stigla da se prošetam sa Kevinom. Jesus... I umesto da sam se lepo uveče odmarala, ja sam radila nešto sasvim suprotno. Slušala muziku preko telefona, gledala u plafon sumanuto i razmišljala. A, o čemu, hteli biste da znate? Razmišljala sam o nepravdi u svetu i o tome kako novac ljude ume da pokvari. Da li svaka normalna osoba U TO VREME razmišlja o TIM STVARIMA?!? Ne bih rekla, poštovani gospodini. I još sam htela da crtam, jer sam oko 2 otkrila novi stil i zbilja mi se dopao, pa sam htela da radim na njegovom usavršenju. I zašto sam ovako prokleta da najviše inspiracije imam baš noću? To jest, dok bi trebalo da sam u krevetu... Pa, prava sam noćobdija, stvarno... I ja još pisala nešto što mi je palo na pamet, nekakav dijalog... I, lepo, rukopis mi je bio sasvim normalan. A ruka mi je radila nenormalnom brzinom. I odjednom sam htela da sastavljam proporcije i rešavam matematičke zadatke. I razmišljala sam o Pitagorinoj teoremi, i ponavljala formule za prizmu i piramidu... U pola 5 ujutru. A prijemni već prošao, i uradila sam ga sasvim dobro, sa 88 bodova ukupno. Tako da ću moći da upišem smer poslovnog administratora u ekonomskoj, as I've always wanted. Šta mi je još padalo na pamet tog jutra? Da, elektrolitička disocijacija i stehiometrije. Oh, Isuse... Pa, ja stvarno nisam normalna.
Kad smo već kod nenormalnosti... Razmišljala sam o tome pre neki dan... I zaključila da je čovek sama kreacija ludosti. Pa zar nije tako? Glupo je osuđivati nekog da je lud, kad je svako na ovom svetu bar malo lud. U stvari, svi su ovde jednako ludi. Samo što to ispoljavaju na različite načine. Ja, na primer, mogu samo smatrati sebe jednom od najnormalnijih u mojoj ex-školi, a možda i u ovom malom usranom gradu. Ali kad bolje pogledam u sebe i neke svoje bolesne opsesije i fantazije, skapiram da sam i ja samo jedan običan oblik ljudske ludosti. Ljudsku prirodu je veoma teško razumeti. Ljudi je mogu samo proučavati, ali nikako neće doći do srži i suštine. Ali, ja znam jedno i to smatram činjenicom - biti čovek znači biti lud.
|
