I, naravno, čovek me je poslušao. Bukvalno. I dok sam veselo išla u školicu, sa slušalicama nabijenim u uši, on je bio ispred mene sa svojim društvom - ženstveno gestikulisao rukama i VRCKAO.
Da. VRCKAO.
RUŽNOĆA. STRAHOTA. GROZOTA.
Majko sveta...
Momentalno sam ga izbrisala iz svoje mentalne liste Grisina.
Ne može to tako. To kod nas ne može da bude. Lol.
Ne može! Kec! Ukor direktora mog mozga!
85% moje vizuelne inteligencije je dovoljno dobro da se uoči takva opasnost po sopstveno čulo vida.
Pih... Znala sam da su bishouneni [jap. bishounen - lep dečko. to jest, dečko koji je toliko lep da mu ne bi razlikovao pol ukoliko bi obukao haljinu i stavio periku. a ja, naravno, uvek prvo poletim za njima.] sumnjivog kvaliteta pogrešan izbor. Ali tako je uvek kod mene. A verujem da je i to neko glupo ljubavno nepisano pravilo. Mnogi se često prvo zalepe za one fizički najlepše, najbolje i druge naj-naj stvari. I na kraju ustanove da im nikako ne odgovaraju. A uvek poslednji dolaze oni koji nisu toliko lepi, ali su zato u duši diiiiiiiiifni. Tako i ja zalepih svoj pogled za Zlatokosu [nazivam ga u ženskom rodu, jer...pa, i sami znate zašto.]. A kada je on počeo da sakuplja svoje minuse, nisam se ni nadala da će se moj pogled okrenuti ka drugoj Grisinici. Ka onoj za koju sam se najmanje nadala. Ranije mi se nije dopadala njegova mala glavudža [koji kontrast...]. Ni njegove buljave oči. Sad mi se to đasvi. I još kad sam stupila u kontakt s njim... Videla sam da je zaista zabavan. I duhovit. I veseo. Tad mi se još više dopao.
Ah, te Grisinice...
Ovog meseca sam definitivno upala u jedno teško izlečivo stanje g r i s i n o m a n i j e. Definitivno. I sad to mogu koristiti za izgovor kod raznih stvari. Ljudi bi me pitali šta mi je. Ja bih im rekla da bolujem od grisinomanije. Oni bi se začudili svoj toj zajebanoj terminologiji i misleći da je to nešto zlo i opako, poverovali bi mi. I, naravno, ja bih se izvukla iz onoga iz čega bih se izvlačila. I dan bi bio lep. I vratila bih svoje slušalice u uši, zapevala Love letter i slavila što sam živa.
Lukavo, kao što rekoh! Lukavo!
A sad da mi čestitate...
Bilo je 6 pitanja. Odgovorila sam na prvo, treće, deo drugog i mali deo petog. Pitanja nisu bila toliko teška. A visoki koeficijent inteligencije me nije izdao. Jedino što me je izdalo tokom tih 45 minuta, jesu upravo tih 45 minuta. Nije bilo dovoljno vremena!! A baš sam se lepo raspisala o istoriji. I o paleolitu. Istorija je opširan pojam, pa zahteva i opširno objašnjenje [i malo filoSofiranja, molim lepo!]. A paleolit je dug vremenski period. U pitanju o državi i društvenim uređenjima, stigla sam da odgovorim na ono o državi. Donekle sam odgovorila na pitanje o filoSofiji, ali kada sam krenula sa dubljom analizom, zvonilo je! Pih!
Nikada nisam volela filoSofiju. Kao reč. Kao pravilno izgovorenu reč. Uvek sam taj pojam govorila sa Z. Ne mogu ga izgovoriti sa S. Nema šanse. Čudi me kako sam pojam uopšte i napisala sa tim vražjim slovom. Iako volim slovo S...ali ne u reči filoSofija!!! Odvratno!! Ode sva ta lepota filozofiranja, kada se doda ono glupavo S!! Šekspir je jednom davno rekao: "Ti bludničko Z! Ti nepotrebno slovo!" Slažem se da Z i nije neko slovo. Ali filoZofiji je Z potrebno! Z i filoZofija idu tako savršeno, kao perece i grisini!!
[ja čak i mislim da sam pri odgovaranju na pitanje na kontrolnom, umesto S stavila Z...se ne sećam.]
A istoriju sam lepo opisala. I dodala malo filozofiranja. To je lepo...
I lepo. Ne brinem, savest mi je čista. Ne gine mi jedna trojčica...I think. Trudila sam se, jesam, sigurna sam da jesam! Valjda će čovek razumeti moj trud....a valjda će razumeti i moj rukopis. Jedino što sam lepo napisala jeste Historia est magistra vita.
[lol.]
A Grisinu nisam videla. Videla sam samo svoju [EX] grisinu. Onu Zlatokosu. Sa crno-zlatnom trenerkom.
Da. On je moja ~BIVŠA~ Grisina, aha jea.
Moja nova Grisina jeste drugar od mog drugara iz razreda.
Sa kojim k o m u n i c i r a m.
[hvala nebesima i fak jea!]
I zabavan je. Veoma.
Juče sam blejala na 'buskoj s njim, i sa njegovim drugom [tj. mojim drugom iz razreda]. Zanimljivo kako mnogo bolje komuniciram sa pripadnicima muške vrste. Žene nekad umeju bespotrebno da udave. Znam to jer sam i ja žensko.
Ali manje žensko nego neke ženske osobe.
U stvari...
Ja nisam ni muško, ni žensko. Ja sam v a n z e m a lj a c. Da, tako je. Definitivno. Ja sam vanzemaljac.
Ijao, što volim da se igram ovako sa slovima i znacima, ma mnogo je zanimljivus!
Kada sam se vraćala iz škole posmatrala sam drveće. Breze. Mnogo breza. I njihove krošnje. Zeleno-žute krošnje. I divila im se. Breze zaista lepo izgledaju na jesen. A i na proleće.
A dopalo mi se i nebo. Nije bilo mnogo zvezda na njemu. Ali bilo je oblaka. A ja volim oblake noću. I mesec. I videla sam zvezdu Severnjaču i Veneru.
Slušala sam muziku i predstavljala hodajući ditiramb.
A onda su počele ruke da me bole. I još uvek me bole. Ne znam zašto. Valjda su bile nekako ukočene ili u nekom neskladu. A možda i zbog toga što uspešno otklanjam one tikove. Možda i zbog toga...ma, ko će ga znati....a i baš me briga.
Gosn Grisina je danas nosio Partizanov šal....traku...ne znam, kako god.
Strašno.
Je li to on meni nešto u inat or what?!?
[pa, bar ne nosi zlatne patike]
Njegove patike su crne. I imaju nešto žuto na sebi. Puma, ja mislim. Ne sećam se...
Imao je danas i beli duks sa tamnozelenim štraftama. I krem jaknu. I svetle farmerice.
Čoveče... Kako taj ne ume da uklopi boje.
I uz sve to Partizanov šal...ne znam šta je, ali nije ni šal. Izgleda tako...ali sudeći po materijalu, kao da je više marama nego šal....traka....ma, ne znam. Strašno...
[Sve do malopre sam učila srpski. I dva puta zaspala tokom učenja.
Sutra imam test iz srpskog.
I iz prava.
Za istoriju ne znam...profa nije rekao tačan datum. Sutra, dakle, ili četvrtak. Ali dobro... Proći ću kako prođem... To je istorija.]
Imam neki loš predosećaj u vezi gosn Grisinice...
Mislim, odelo čini čoveka. Uglavnom ispada da je tako...bar u današnje vreme. Ljudi se oblače u skladu sa svojim interesima.
Ja ne. Mislim, da. Mene interesuju razne stvari. Oblačim se raznoliko. Obično jednostavno, jer ne volim da zamaram svoje sive ćelije oko toga šta ću obući....osim za posebne prilike. Ili kad sam posebno kreativna. I zato što finansijski nisam u nekoj mogućnosti da priuštim sebi preteranu kreativnost. Ali ne smeta...ono što imam u glavi, na crtežima, na blogu, u sveskama i kompu mi je uvek bilo važnije. I vrednije od sopstvenog fizičkog izgleda.
Izgledam pristojno. Ponekad i ludački. Lepa sam. Sviđaju mi se moje oči i moj osmeh. Nema razloga za loše osećanje što se tiče fizičkog izgleda.
Grisinice, znaš kako kažu... "3 minusa, pa jedinica!" Ovo ti je poslednja šansa!!
- B-but, but, but, but...
- Ma, mojne ti meni "but, but, but..."!! Šta te toliko sprečava da dobiješ ono što želiš?! Pa, ti si hrabra osoba, koliko si samo uspeha postigla u školi, uspela da ostvariš neke svoje želje... Ne daj da ti plen pobegne pred očima! Kakva si ti to Lavica?!"
Stvarno, kakva? Opasna zverka? Ne. Lukava mačkica? Maybe.
Dominantna?? Well...
[I tu ja počnem da sumnjam u dominantnost sopstvenog karaktera. Ja poznajem ljudsku psihu mnogo dobro. Poput rendgena otkrivam ono što se krije iza tuđih reči i dela. Poznajem ljudske reakcije. Znam kako bih trebala da se ponašam među različitim personama.]
- 'Bih trebala', kažeš...heh...
- Ano...
- Ali se ne ponašaš.
- Right.
- Zbog čega? Bojiš se da budeš ono što jesi? Da li je to zato što se bojiš da ne budeš prihvaćena?
- *potvrdno klima glavom* Hai.
- Zašto?? Ti si dobro dete. Svako bi želeo da ima tebe za prijatelja. Nije valjda da i dalje postavljaš sebi pitanje: "Šta će ljudi reći kad me vide *takvu i takvu*?", huh?!
- Well...
- Čoveče, dobro ti reče psiholog, odvrni malo taj šraf! Nećeš valjda čitav život čekati da se nešto desi?! Ljudi neke stvari ne razumeju, ne primete na prvi pogled... Kod nekih stvari prosto ne vredi biti indirektan, za nešto se moraš izboriti i sama!! 'Ajde sad ja tebe da pitam: "Šta će ljudi reći kada vide jednu Lavicu [i to sa podznakom u opakoj Škrorpiji, da, da...] kako ponizno ide pred željenim objektom?!?"
- ........
- Ne znaš šta da kažeš... Kao što sam i mislila... Zbog čega se bojiš da mu priđeš, dete?
- Mislim da većina tipova sada više voli ekstrovertne osobe, koje umeju opušteno da razgovaraju i flertuju. Šta ako mu se ne budem dopala? Šta ako mi bude dobacivao nešto meni uvredljivo, kao što su mi neki radili ranije?? Šta ako mu se ne budem dopala, pa posle bude pričao svom društvu kako se "neka mala naložila na njega" i slične gluposti?! - Dude... Kako možeš znati da li mu se dopadaš ili ne? Je li to zato što verovatno pripada onoj tzv. fensi vrsti? Možda samo voli tako da se oblači?! A i da sluša fensi muziku, PA ŠTA?!? Snizi malo kriterijume, baby, i pomiri se s tim da intelektualaca poput tebe ima MALO!! A i uostalom, ti ne znaš ništa o njemu [osim da je sladak, da ide u 2. razred i da ima crno-zlatnu trenerku |joooooj, gospode Bože, di nađe ZLATNU?!?|.]. A možda je i on sam stidljiv tip, šta misliš o tome?? Seti se onog posta od Specifične... A i da kaže nešto o tebi što se tebi možda ne dopada svojim drugovima, boli te uvo! Pa i ti bi sigurno pričala o njemu! Evo, pre neki dan si proklinjala zle sile zbog njegove crno-zlatno trenerke!! Boli te uvo, ti imaš ponosa, deteeeee... Nego, pokreni se malo i zagrizi tu grisinu, BRE!!!
- *potvrdno klima glavom* Hai...
- I zapamti ovo: ko pita - ne skita. Kapiraš?? Šta te košta da budeš malo direktna, za promenu?! Pa, ne može se sve izanalizirati, nije ti ovo detektivska priča! Nisi ti Agata Kristi! Stvori sopstvenu priču, onako kako bi ti želela... Punu romantike, lepih reči i nežnosti... Razumeš, BRE??
- *potvrdno klima glavom* Haaaaaai......
I, kao i obično, razum pobedi. Alter-egosi pobede. I onda si primoran da radiš ono što kažu. Alter-ego mora UVEK biti u pravu! Uf!
- 'Eeeeej, bre, priznaj, savet je bio koristan!
[Kako me nervira... Stoka...]
- Priznaj, ne možeš bez mene...
- Dobro, PRIZNAJEM!! Hoćeš još nešto?! Ti, sadistička manipulatorska svinjo!!!!
- Grisine bi mi prijale...
- ARGH!!!! Nisam trebala ni da pitam!
- Priznaj, i ti ih želiš...
- Ma, slušaj ti....ti, sa tvojim priznavanjem! Sad ćeš ti da vidiš!
*censored* *censored* *censored* *censored* *censored* *censored* *censored* *censored* *censored* *censored**censored* It's over. Pobedio je.
Ne možeš se kačiti sa razumom...
Upravo lutam po eSinps i slušam sve na šta naiđem.
Upravo slušam neku korejansku r'n'b facu. Zanimljivo zvuči...
Ukucam šta mi padne na pamet u pretraživač i bogatim svoju muzičku informisanost. I usput daunloudujem sve što čujem. To je kul. Informisanost je kul. Bar po mom nekom mišljenju.
Ja sam svestrano čedo koje ne može da kaže za neku vrstu muzike da je ne voli.
Mogu samo reći da mi se ne dopadaju vokali [a po meni su vokalne sposobnosti najvažnije...valjda zato što i sama volim da pevam], da izvođač[i] falširaju, da mi se ne sviđa melodija, da je tekst odvratan, itd.
Ali ne slušam narodnjake. Nikako. Iako znam dosta pesama, neke i napamet. To je jedina vrsta muzike koju ja nikada neću razumeti. Ne kapiram gde je poenta dolaziti na scenu polugo i pevati o aspirinu, gaćicama, o tome s koliko njih si spavao.....prosto mi ne ide u glavu!!
To je nečija privatna stvar. To bi trebalo da je nečija privatna stvar, zar ne??
Ne znam da li sam u pravu ili ne...ako nisam, ispravite me. Ovo je moje mišljenje.
A ja ne zabadam nos u tuđu privatnost... Bar ne primetno.
Missim, i ja sam ljudsko biće, i to veoooouma radoznalo ljudsko biće...
Uh, treba učiti istoriju. Zašto mi to predstavlja toliki problem kad god mislim o tome, stvarno ne znam... Hoću li stići sve da naučim? Hoću stići ću. Ako ne stignem, sama sam kriva što |ako| nisam dobro isplanirala sve. A imamo kontrolni sledeće nedelje. To mi se ne sviđa. Nije rekao kojim danom. Pih...
A mogla bih i font malo da izmenim za promenu. Dosadio mi je ovaj Comic Sans MS. A možda da koristim više vrsta u jednom postu istovremeno?? To bi bilo kul, I guess...
Juče je gosn Grisina nosio crnu trenerku sa zlatnim aplikacijama na gornjem delu.
ZAŠTO?!?
Oh, Bude mi, ZBOG ČEGA?!?!
Nosio je crno-zlatnu šuškavu trenerku!
Još uvek pokušavam da se oporavim od šoka.
Crno-zlatno... Ne valja. To, prosto, nije dobro. Nije. To je ZLO.
Trenerke su ZLO.
Crne [ili bilo koje] trenerke sa ZLATNIM aplikacijama su ZLO. Oličenje čistog ZLA. To ne ide, to je LOŠE. Loše, when I'm telling you!!
Ružnoća, strahota, grozota.
Zlo. Loše. Odvratno.
O čemu je on razmišljao dok je kupovao TO?! Ako je uopšte razmišljao! A možda mu je majka kupila tu trenerku...
Nikad nisam volela trenerke, a najmanje one koje na sebi imaju bilo šta ZLATNO!!
Zlatna boja je boja zla! Ona ne valja! Sijajući se onako, šalje negativne vibracije u moje receptore čula vida! Zlatna boja ne valja!! =[
O, PRESVETI BUDO, OPROSTI GOSN GRISINI ZA OVO, NI SAM NIJE ZNAO GDE MU JE BILA GLAVA KADA JE KUPOVAO TO ĐAVOLJIH RUKU DELO!!!!
Zlo. Čisto zlo.
Ali ne brini, gosn Grisino, spasiću te ja kandži demonskijeh! Samo mi podari malo tvoje grisiničastosti! jedan gric... Bar jedan gric! =]]
Mogla sam da ga pitam kad imamo bus... To mi je palo na pamet kada je proleteo pored mene na 'buskoj. E, jebiga, biće drugih prilika... I ode on da stopira. Pih... Juče smo imali skraćene časove zbog krosa. I test iz engleskog koji sam uradila pre svih. Lakoća, prostoća i jednostavnoća. =] What a geek. =]
Uvek imam običaj da se klatim i puckam prstima u ritmu neke muzike dok sedim i pišem. Toliko se unesem da počnem da imitiram glas pevača, bila dotična osoba muško, bila žensko.
Redovno popunjavam spisak pevača koje umem da imitiram. Trenutna populacija: 45.
Od toga, za 26 njih, moje imitiranje nosi ocenu 5.
Najviše volim da imitiram [muške] pevače. Uvek su mi bili zanimljiviji od ženskih.
Otpevane tonove svrstavam u kategorije, slično kao što se u srpskom jeziku svrstavaju glasovi.
Najčešći su grleni, prednjonepčani, nosni, ali i oni koji struje nekako...pa, da se to oseti kroz čitavu usnu duplju, ne znam kako to da objasnim.
Ja sam najbolja u pevanju prednjonepčanih tonova.
Oduševljavaju me vokali koje ne mogu svrstati ni u jednu kategoriju. Volim eksperimentisanje, namerno falširanje i vibriranje. Variranje od basova do soprana u kratkom vremenskom periodu.
Oduševljavaju me vokali koji su toliko loši da se jedino meni dopadaju.
Uvek sam bila za ono što štrči iz mase.
Fascinirana sam stranim jezicima. I pesmama koje nisu samo na srpskom ili engleskom. Obožavam japanski, ruski, portugalski, španski, francuski, italijanski i nemački.
Volela bih da čujem kako zvuči litvanijskirock 'n' roll. :D
Zbilja je ~le cool~ kada neko može istovremeno zvučati [i izgledati] i kao muško, i kao žensko. Oduvek sam volela izbalansiranost suprotnosti.
Pojava violina i klavira ~kao i elektronskih efekata~ u rock muzici predstavlja dodatni podsticaj za dalje funkcionisanje endorfina moje malenkosti.
Kao i bespotrebno komplikovanje i proširivanje sintaksičkih jedinica. Ou jea.
Želim da postanem poligota. Da žestoko izvređam Italijana na portugalskom.
To bi bilo opako. Veoma opako. :D
Ili da pevam karaoke u Japanu na poljskom. Iako zaista mrzim poljski.
Gubimse.
Sa sopstvenom pospanošću inspiracija polako, ali nečujno isparava.
Volim da pustim neku šmekersku muzikicu i da izigravam facu. I uz to da stavim cvike u nekoj•kuol•boji, sa velikim staklima [koja su od plastike], natovarim natapiranu kosu šarenim šnalicama [lak za kosu je kul.] i počnem da mrdam kukovima u ritmu muzike. Mrdanje je kul. A da sad malo vi pišete?
Mislim da sam se u komunikaciji sa ljudima popravila za još koji stepen.
Čitav dan se samo viđam s nekim. U autobusu sam pričala sa drugom iz razreda, a upoznala sam još neke njegove drugare. Po izlasku iz autobusa sam pričala sa još dve drugarice. U školi mi je zanimljivije, jer takođe, i sa tim ljudima bolje komuniciram. Posle škole sam srela drugarku iz osnovne i upoznala jednog njenog druga. Posle videh jednu devojku koju nisam videla bar 3-4 godine. Čudo kako me je prepoznala! U busu sam pričala sa jednom nepoznatom osobom iz Zmajeva koja je sedela pored mene.
Psiholozi su čudo. Nakon samo jednog razgovora sa njima, sve se nekako poboljšava. Obavezno ću doći i sledeći put, i obavezno ću poneti i neki keks sa sobom! Ta žena je -faca-.
Komunikacija je čudo.
Još kad bi tako bilo i sa jednom lepuškastom plavušastom grisinom iz autobusa. Danas sam ga rešetala pogledima. Mislim da je koji i uhvatio.
Hmm... I pitam ja vas - da li je sa grisinama bolje direktno ili indirektno??
Učinilo mi se da je rekao da mu je rođendan u sredu. Ako je tako, onda su se i moje astrološke procene popravile za koji stepen - što znači da je zaista Vaga u horoskopu!
Još se nisam umorila. Ali ne treba sebe da iscrpljujem u početku, zar ne?
Evo, sve do malopre sam radila vežbe.
Svoje treninge sam počela od utorka, sa trčanjem. Tada smo brat i ja trčali i mogu reći da sam se zaista umorila, s obzirom da imam manje kondicije od njega. Ali i zaista opustila. U sredu on nije mogao da trči, ali sam ja to već bila nadoknadila na času fizičkog, kada sam istrčala 5 krugova. Danas nismo mogli da trčimo zbog proklete kiše, ali sam i to nadoknadila vežbicama kod kuće.
Počela sam sa onim standardnim zagrevanjem, kao što se obično radi na času fizičkog. Okretanje glavudžom, ramenima, rukama, kukovima, zglobovima... Zatim istezanje. Pa 20 čučnjeva, 10 sklekova, 20 trbušnjaka, pa još 10 sklekova (Kod sklekova sam morala da pravim pauze, jer imam slabe ručice :D).
Nakon toga skokovi.
A s obzirom da imam kuću na sprat, umesto trčanja iskoristih penjanje po stepeništu i silaženje sa istih.
Kad se umorih od toga, popih limunadu i počeh s meditacijom. Uz to sam imala lepe zvuke iz prirode, već spremne na Winampu. Mada, meditacija i nije bila nešto posebno duga, jer kad bih nastavila, mislim da bih zaspala, jer sam ionako bila umorna. Ali se ipak opustih.
A znate šta je smešno? Ono stanje polusna. Obično mi se desi kad se tako ukomiram. I tada mi padaju svakakve besmislene gluposti na pamet. To mi se dešava uvek pre nego što zaspim. I kada se probudim uvek se setim šta je bilo ono što sam pomislila pre nego što sam zaspala.
"Pleteničica. Dare, dare, dare, daredesu kaaaaa....?", bilo je ono što sam pomislila tokom meditacije, u stanju polusna.
A 'Dare desu ka?' znači 'Ko?' na japanskom...lol.
Ja mislim da naše misli u tom stanju polusna predstavljaju neki deo naše podsvesti... Obično ne razrađen dovoljno. U suštini, slično snu, samo što je jedan deo svesti ipak prisutan...onako, na izdisaju.
Pleteničica je vezana za moju ~EX~ simpatiju... Onaj plavušan koga već pomenuh u jednom od ranijih postova. Naime, izbrisala sam ga sa spiska mojih -Grisinica- [zajedno sa BnK-om], kada sam otkrila da, nažalost, konzumira supstance koje nisu nimalo dobre za život.
Čoveče... I glumica Sonja Savić umrla od overdosea heroinom. Strašno...
U poslednje vreme toliko toga čujem o narkosima da se zapitam - da li je krivica u knjizi koju trenutno čitam [Mi deca sa stanice Zoo] ili u okrutnoj realnosti? A moguće i da je od oba po malo... Ma, ko će ga znati. Suština je u tome kolika je u stvari greota da ljudi na taj način završavaju svoj život. I to obično bivaju ni krive, ni dužne osobe, sa obiljem problema u svom privatnom životu. Osobe nespremne da prihvate realnost, da se suočle sa činjenicama, ma koliko one bile loše. Za sve krivim, pre svega, roditelje kojima nije stalo do života njihove dece, koji takođe ne mogu da se suoče sa lošim stvarima, pa odlučuju da ignorišu probleme svoje dece, umesto da im pomognu da ih reše, da ih podrže. Drugo što krivim jeste društvo. Loše društvo. Loše društvo u koje deca upadaju nakon što vide da nemaju nikakve pomoći od svojih roditelja, koji ih nisu usmerili ka pravom putu, odnosno koji ih nisu uopšte ni usmerili. I tako započinju put do pakla...
Put do pakla popločan je dobrim namerama...
Obično tako i biva. Ali zar je bežanje od realnosti najbolje rešenje? Zašto zameniti 5 minuta lažnog raja za čitav život u paklu??
Zbog čega 'lažnog' raja? Pa, zbog toga što je lepa osećanja mnogo lepše iskusiti uz prisustvo svesti, nego nesvestan. Onda su osećanja postojanija, uzvišenija... I još kad ih deliš sa nekim sebi dragim... Ništa lepše nema od toga!
Zbog čega je toliko teško nakon pada ustati se?
Život je pun loših stvari zbog kojih smo tužni, depresivni... Ali je isto toliko pun mnogo lepih stvari koje je šteta propustiti i zameniti za loša osećanja! A takav i treba da bude ~ Yin Yang.
~U svakom lošem ima i malo dobra, i obratno.~
Tako je to... I ljudima bi trebalo da je drago zbog toga.
Volim svaki trenutak koji provedem i jako sam zahvalna što sam živa i što postoje ljudi koji me podržavaju i koje mnogo volim. Koji mi redovno stavljaju osmeh na lice, koji su me naučili da verujem u lepe stvari, koji su me naučili da nikad ne odustajem. Kad imam njih, svaki problem je mnogo lakše rešiti, a uspesi postaju učestaliji, put do ostvarenja ciljeva sve bliži... Ne moram ih pominjati, znaju oni i sami... :D
Zapamtite ljudi, live life to the fullest. Volite sve lepe stvari oko sebe, što više se smejte i radujte se, a lošim stvarima se samo nasmešite, onako nepobedivo, i prihvatite ih kao deo života. Pa, valjda i one imaju težnju da budu prihvaćene?? :D
Upravo se nalazim na informatikus u mojoj školici. I "veselim" se pred istoriju.
Sreća! Sreća! Radost!
I sve "blagodeti" Mesopotamije. Vavilon. Iihahaaaaa. Asirija. Ox, radosti. Hamurabi, Sargon I, Ištar, Marduk i drugari. Mrzim istoriju. Zašto nemamo fiziku umesto istorije?? Fizika bar koristi nečemu. I zanimljivija je. Pritisak, potisak, svetlost, Omov zakon.
Omov zakon je zanimljiva stvar. Ommmmmmmmm... Pomaže stvaranju unutrašnjeg mira. Ommmmmmm...
Čas se završava u 10:45, daklem, za 15 minuta.
Nije lepo to što odmah nakon istorije imamo i dopunsku iz istorije. Dakle - 2 časa knjigovodstva, 2 časa informatike, pa onda još i 2 časa istorije. Lepota života!! :D
Pozdrav vama, blogerčići i lep dan vam želim! A ja ću da nastavim da ponavljam histeriju...ovaj, istoriju.
Sad slušam album Diabolos od najveće j-rock face i prisećam se proleća.
April... I maj. Pročetak maja. Slušala sam Diabolos. I maštala o Boku no kokoro. Sunce je sijalo. Bio je to lep početak na blogu, a pisala sam i neke vesele, ljubavlju ispunjene pesme.
Sad slušam Diabolos. Jesen je, septembar. Maštam o tipu koji neodoljivo podseća na Boku no kokoro. Vreme je odvratno. Još uvek sam na blogu, a za pesme nemam trenutno neku inspiraciju.
Za ova dva perioda dobro pristaju stilske figure kontrast i poređenje.
Nedostaje mi to proleće... Period iz trećeg posta na blogu - Boku no kokoro. Period kada sam nabavila zbilja kul nove farke i svoju cenjenu zadnjicu ponosno prošetala gradom. Najviše sam volela pesmu Dispar. Otkrila čari sladoleda od ~vanille~.
Prvi maj... Fatalno dobar ćaletov roštilj. U glavi Metamorphoze. Zavolela sam malu decu. Razočarala se u Naruto filmove. Pogledala film Moon child u kome je glumio isti tip čiji moj omiljeni album nosi ime Diabolos. Volela sam ~ljupki francuzičasti stil~ i francuske parfeme. Zajedno sa mojim tufnastim baletankama i tufnastom malom tašnicom. Završavala sam osmi razred... Jedva čekala kraj...
I sad septembar... 53. post na blogu... Treća nedelja u srednjoj školi... U 3. postu od nazad spominjem čuvenog [BnK]-a. Neverovatno kako moj mozgić nije izgubio interesovanje za njim, još od januara... Te Vodolije su čudo, pogotovo ako imaju neki bad-ass podznak kao što je [le Škorpijica]. Bogme ostave snažan utisak na ljude, i to ne radeći ništa... Znam to, jer imam veliku količinu Vodolijskih gena, jer su mi oba roditelja Vodolije.
I dalje su mi posebno drage Dispar i Metamorphoze. Sedim za kompom i čekam lepše vreme da prošetam svoje dupence. I dalje gledam u pravcu di sam najviše sretala BnK-a...i danas sam ga videla. Ajme mene joj i fak jea! A pre toga sam jela novi Kinder Bueno i razmišljala o tome kako ću ga sresti. I šta ću mu reći. Slučajnost, je li? Ili možda moć intuicije?? Status na MySpace-u mu je bio In a Relationship. Sada je Single. Sladoled od ~vanille~ volim više nego ikad. A počela sam da ga volim od kad sam čula istoimenu pesmu i od kad mi se ta pesma svidela.
A pogodite ko mi je preporučio Diabolos? Pa, ko drugi nego BnK.
Tog proleća sam jela puno slatkiša...
A za par meseci čeka me još jedno proleće sa svojim novim čarima, nekom novom muzikom i nekim novim grisinama [Po meni i Leptiriću, grisine su zgodni mršavi tipovi od kojih se naša cenjena dupeta pretvaraju u ~pudding~ |ne shvatajte ovo bukvalno|.]... Lepo je setiti se nekih stvari...
A proleće je lepa stvar...
|čitajući ovaj post over and over again zapažam i zaključujem da sam ja jedan izgubljeni slučaj koji očigledno voli da progoni muške Vodolije. Ox, majko sveta...|
Obično sa svojom dragom bananom uvek delim srećne trenutke. Zbog ovoga banana verovatno oseća manjak poštovanja od strane moje malenkosti.
Zbog čega se ljudi svađaju?? Zbog čega ne umeju da se dogovore? Zbog čega su sloga i suština ono poslednje na šta će pomisliti dok se svađaju???
Toliko pitanja, a samo jedan odgovor - takvi su kakvi jesu.
Nikada nisam volela kada su mi se roditelji svađali. I najviše me je pogodilo to što je obično bilo zbog neke beznačajne sitnice. I još uvek ih čujem kako viču... Tata se zadržao kada je trebao da donese zeca za ručak i sada viču. Kako bezveze... Oboje krive jedno drugo, a niko nije u pravu. Nikada nisam volela svađe koje se vode bez ikakvog smisla...a one s me najviše i vređale.
"Svaki nedeljni ručak bi trebao da bude u 12." Da li ja to čujem ono što čujem?? Kakvo je ovo pravilo? Baš sam sinoć o tome razmišljala... Pravilo za vreme ručka - da li to uopšte postoji?? Da li je to uopšte BITNO??? Zar je toliko važno da li ćeš jesti u 12, 15, 22...?!?
Kuda ovaj svet ide?! Zašto su svi tako otupeli zbog nekih kvazi-pravila?!?
Najviše me vređa to što se moji roditelji, koje sam uvek hvalila, na koje sam se uvek ugledala po svojoj pameti i pametnom rezonovanju, svađaju oko ovakvih gluposti.
Zašto sam prokleta da se rodim ovoliko osetljiva?! Bilo bi mnogo lakše kad bih bila sebična, bezobzirna, nepoštena, subjektivna, licemerna...nula od čoveka!! Ionako su sada svi takvi... Ali ne mogu. Ne mogu da se spustim na najniži nivo ljudske ljudskosti [:D]! Vaspitana sam tako da nikad ne izneverim svoj identitet!!
Meni još uvek nije popunjena rođendanska čestitka... Ona lepa od crnog pliša, sa srebrnim leptirima, kupljena u mojoj omiljenoj knjižari. A rođendan odavno prošao... Znam da ovakve stvari ne čine suštinu rođendana, već ljubav i veselje, ali ja nikako ne mogu da podnesem zaboravnost. Pogotovo kada je već rečeno da će nešto biti obavljeno. Zar moram ja da poštujem tuđe zadate reči??
Šta je to sa mnom kada se bunim oko ovih stvari?! Zašto jednostavno ne pustim stvari da idu onako kako idu? Ovo nije nimalo lep način da se započne dan...
U carstvu moje sobice sam najbezbednija...
...You don't know me
Never will, never will
I'm outside your picture frame
And the glass is breaking now
You can't see me
Never will, never will
If you're never gonna see...
Plavušana sa kratkom plavom kosom. I šiškama. I tankom pleteničicom.
Gledala sam ga. Gledao me je. Gledali smo se.
Oh, čoveče... Nisam mogla da prekinem da buljim. Da li je ovo sudbina ili šta?? Opet videh tipa koji je [opet] istiBoku no kokoro. Ovoga puta procenat sličnosti bio je neverovatan. Iste male crne oči, pa isti uzan nos, te koščatost, telo grisine... MAMA MIA!!!
Dok sam buljila u njega, verovatno je mislio: "Šta ova 'oće od mene? Dobro znam da sam zgodan!" Pogled mu je bio ozbiljan. Verovatno zato što ima ozbiljnih problema sa mnom, ili zato što misli da ja imam ozbiljnih problema sa njim ili možda sa samom sobom.
Pre će biti ono treće...
A onda sam morala da pojurim sa T. do fotokopirnice da fokotopiramo [Ovaj izraz ušao je u naš rečnik od kad je druga T. lupila tu reč.] neke papire za školu. Posle ga nisam videla...
Odlepršah na autobusku stanicu sa istim kezom od uva do uva.
T. mi je rekla i kako se zove... SVETA. Da, tako je. SVETA.
Oko sveta. Kraj sveta. MAJKO SVETA!!!!
Zbog ovoga se usuđujem da progutam svoj ponos. A dobro pomenuh u ovom postu da mi se nikada neće dopadati tipovi koji imaju glupavo ime. Ma neeeee...
To je fantazija. Iluzija. LAŽ. Jedna velika, debela LAŽ!!
Zgodan je, ma zvao se on Sveta, Milivoje, Jerotije, Bogoljub... I shan't, I can't and I won't deny it!! =]]
[Sveca mu!] Ko li mu dade takvo ime? Neobični ljudi obično imaju neobična imena, ZAR NE??
Gledam značajno u malog pozlaćenog Budu na mom stočiću i puštam Gazette - Regret. [Ri-Gu-Re-To].
Ja 'Gazettujem'. Mi 'Gazettujemo'.
Ti 'Gazettuješ'. Vi 'Gazettujete'.
On 'Gazettuje'. Oni 'Gazettuju'.
Ulazim u dnevnu sobu, grickajući radosno i veselo moje omiljene grickalice [Smoki].
Vratih se iz grada.
Vidim mog veselog i radosnog ćalca izvaljenog u fotelju kako čita.
Da.
On ČITA.
Čovek koga smo jedva nagovorili da pročita Anđele i demone.
Stavih prijatno iznenađen osmejah na lice i pomislih koliko mi je drago što vidim takav prizor.
I upitam:
"Stanislave [Ne zove se ovako, ali ga ja tako redovno zovem.], šta to čitaš?"
"Neku straaaašnu knjigu."
"O, zbilja?"
Veoma loše izbore pesama pravi Winamp od kad sam malopre uključila shuffle. Ili pesme za koje nisam ni čula, ili pesme koje su mi dojadile.
I uskoro ću na spavanje.
Zanimljivo je i začuđujuće to što postove obično pišem pred spavanje. Valjda tad imam najviše vremena...
Prokleti Winamp... Treba mi 100 godina klikanja po onoj glupavoj strelici, da bi mi pustio ono što trenutno najviše volim da slušam. Mada nije samo taj prokletnik u pitanju... Mislim da je gospodin W. u nekoj gadnoj zaveri protiv mene sa mojim Music Playerom na mobilnom telefončetu. Imam običaj da dok putujem busom, slušam muzikicu preko mobilnog (Slušalice se podrazumevaju. Zaista je nepodnošljivo slušati kada neko pusti muziku sa mobilnog, a da ne nosi slušalice. Primetila sam da to posebno voli da radi određena, meni ne toliko draga, vrsta ljudi. Šta oni dobijaju time? Ne znam, al' mene više privlači kad me neko ostavi na miru da sama živam u muzici koju volim...). I jutros sam, naravno, ispoštovala običaj. Ali tu su bile i te loše odabrane pesme od gospodina Shuffle-a. A mene iritira da stalno pritiskam ono dugmence za menjanje pesama. Pogotovo kada se nalazim u takvom položaju u busu, da mi malo fali da padnem (Kako je bilo današnjeg jutra. Kako mrzim prepune busiće!!). Jutros sam svo vreme razmišljala šta bih rekla gospodinu ispred mene kada bi se zalepila za njega, kad ako bismo ispali iz busa... Onako, bezveze... Rano ujutru, moji alter egosi još uvek nisu u stanju da funkcionišu kako treba. Zato i najviše volim kad ujutru ne komuniciram previše. Obično bi to bilo nešto glupavo i piskutavo. Ali malo mi je falilo da se zalepim za tipa. Da je bar lepo izgledao...
Moji alter egosi ne funkcionišu baš najbolje i noću, tako da sam potpuno propustila pravu suštinu čitave ove priče. Ujutru spavaju, a noću posao rade potpuno pogrešno, bespotrebno se zadržavajući oko sitnica. Spava im se...a i njihovom vlasniku.
Da! Suštinikus! Htela sam da pišem o... Ma, zaboravite, isuviše je dugačko, a vreme leti!
Eto, samo da se pohvalim da imam novi sto za kompi, kul stolicu na točkiće u kojoj se skoro čitavo veče vozam po sobi. I da sam pre unošenja tog stola sama uspela da rastavim ono što je ulazilo u sastav mog kompija, i da sam posle sve sastavila. I tako naučila važne važnosti o svim kablovima koji se tu nalaze. A pored toga, učila sam i ekonomiju preduzeća.
Da, da! Učila sam! Jihaaaaaaaa.
Ma, veselo, nema šta.
'Ajd sad, laku noć. Alter egosi moraju da dođu k sebi. Danas nije bilo popodnevnog spavanjca, koje mi je inače zbilja potrebnjikus. Lady Sugar i Bananica la Cioccolato su danas radili naporno na završavanju mog foruma. I to je još jedna lepa novost koju objavljujem. Uskoro završavam sa forumom. Još samo pravila... Ufff... Najteži deo. Ali, ne obučavam se ja džabe za ekonomistu! A vođenje foruma je isto kao i vođenje nekog preduzeća! Ojhala, ovo će mi odlično sluižiti kao vedžba!
Ihhh, što sam se uživela... Al' dobro, mora se, đasvi mi se....
Ko još pije čaj po ovakvom vremenu? Mada, i nije neki izbor, jer bih umesto njega pila kafu... Ali više volim kafu. Nes sa malo cimeta ili espresso sa 3 kašičice šećera. Užasno mi se jede sladoled od vanile. Inspiracija isparava na ovih 36 °C. Baš sam nameravala da pišem dnevnik jednog mog zamišljenog lika, ali ne znam kako da počnem. Uvek je tako. Kad god treba nešto da pišem nikad ne znam kako ću početi. A znam šta će se desiti. Kao i obično, pišem svoje neke ljubavne maštarije, jer nemam pametnija posla.
I lepo mi je bilo što sam se izdopisivala sa nekim ljudima. Skontala se s nekom rokerkom iz razreda, i čula se sa dve osobe s kojima davno nisam.
U kosi imam na milione šarenih šnalica (Isuse, blagoslovi Kineze! :D).
Izjednačenje između Federera i Noleta. Igraju već ko zna kol'ko dugo, i i dalje 1:1. Mora da je zbog vrućine... Definitivno zbog vrućine...
Vrućina je kriva za sve.
Ne...vanzemaljci. Indeed.
Zašto Japanci nemaju svoje prodavnice u Srbiji? Mogli bi i oni malo da navrate...
Ako ljudi stavljaju kao znak tri tačke, zašto onda ne stavljaju tri zareza? Ili tri povlake??
Da li je crtani Maruko-chan dobio ime po jednom mom drugaru sa japanskog (Pozdrav, Maru-chaaaaan!! :D) ili je on dobio ime po crtaću?
Odgovore na neka pitanja nikada nećemo saznati...
Brata boli uvo. Veseli se, ko zna gde... Juče je u New Now-u polagao ispit iz grafičkih materijala, pa je posle išao na koncert death metal grupe Nile, kaže vraća se u nedelju ili ponedeljak... Ali ko zna, možda i produži svoj boravak. A sa njim i njegov novi prijatelj Fuji. Od kad smo kupili novi ultra-mega-giga kul digitalac ne odvaja se od njega.
Ispostavlja se da ovaj čaj izuzetno prija... Jedva čekam japanski. Nisam te ljude videla dve nedelje, jer nismo imali časove (OH GOD WHY?!?). I jedva čekam da počnem sa učenjem ovih novih predmeta. Istoričar nam je čudan lik. Nemam negativno mišljenje o njemu, ali vidim da je komplikovana osoba. Zanimljivo je što nije kao drugi nastavnici. Nije tako teško sarađivati sa čudacima, jer sam i sama čudak. Samo pametno s takvima...
Čitav dan slušam Emilie Autumn, a od srca je preporučujem i ostalima, jer je faca. Nema šta, najviše volim kada je žanr nekog izvođača teško odrediti ili je neodredljiv (Ovo je glupava reč, niti znam da li postoji u rečniku, ali od kad sam je izgovorila, znači da ili postoji ili je sama dodajem.).
Ali čoveče!! BnK, jebote (Sve je objašnjeno u trećem postu.)! Zgodan je (Mada mi se više ne sviđa toliko.)! Pao mi je na pamet kada sam videla sliku jednog japanskog glumca, Kenichija Matsuyame, s kim planiram da imam decu (Ako, ako...). On i BnK imaju identično iste (LOL, ovo glupavo zvuči...) oči! I samo kad bi se tom Japancu malo suzio nos... I kad bi Japanac obrio glavu (Iako je BnK obrio glavu, i dalje sasvim lepo izgleda, mada je mnogo lepši bio sa kosom...da nije obrio glavu, imao bi isto identičnu frizuru kao Japanac.).
Ima i jedan lik iz Kule, Itachi-san (Tako sam ga ja nazvala, jer liči na istoimenog lika iz crtića.), čije dupe mi je malo falilo da zgrabim, jer sam bila tačno iza njega, kada smo se brat i ja, on, i još neki ljudi vraćali sa jedne probe. Pih, kakva sam, ukleta! Obojica imaju dobra dupeta, i obojica imaju devojke! I obojica su malo više (Pa, dobro, 4-5 godina i nije toliko puno kada pogledamo na moju unutrašnjost (Ne mislim na ultrazvuk. Nema ništa simpatično i privlačno kod moje gušterače i debelog creva!) stariji od mene, mrmota im blesavog! Ja sam samo slučajno zarobljena u telu petnaestogodišnjakinje. Mada ne bih volela da sam starija... Zanimljivije je ovako, ljudi mi se dive... :D)
