~Sugar Valley~

"Nemaš pojma kako me je rasplakala jedna priča Found na FanFiction-u. Sakura nije htela da se uda za Deidaru. A bilo je tako tužno opisano... Ne sećam se da sam ovoliko plakala zbog jednog fanfica... a dobra je priča :) "
"Ludaku, to je samo fanfic. Nisi plakala na sahrani svog dede, a plačeš na glupim ficovima."
Oh, baš ti hvala, Kevin.
Možda jeste u pravu, ali ona ne može tek tako da meša moju mrtvu porodicu u ovo. Nema pravo. I nisam kriva, zaista. Čovek ne određuje kako će reagovati u nekim situacijama. Ne mogu ja sad sebi da kažem kad ću da plačem, a kad ne. Sve zavisi od mog raspoloženja tada. Pre nego što sam saznala da mi je deda umro, bio mi je lep dan u školi. I sve se desilo tako neočekivano, a tad obično ne mogu da reagujem. Mislim, zamislite da onako sasvim zadovoljni dođete kući, ne znajući uopšte šta se desilo, i onda naletite na ćaletovog prijatelja sa tradicionalnim ljubljenjem u obraz 3 puta i jednim sasvim neočekivanim "Primi moje saučešće". Stajala sam zabezeknuto buljeći k'o moron i onda vidim sve neke goste, a keva u crnom, sa suzama u očima. Kako da reagujem? Je l' treba da se smejem? Naravno da ne, ja sam ipak poštena osoba. A da plačem? Kako da plačem kad sam ovako zbunjena? A i inače imam višak ponosa u sebi, tako da ne mogu zamisliti sebe da plačem pred toliko ljudi. No way. Tako je bilo i kad mi je baba umrla. Probudi me ćale u cik zore, u pola 9, a letnji raspust. Prvo se prenemažem, kao: "A neee... Tek je pola 9... Hoću da spavaaaam..." Bila sam totalno komirana. A zaspala sam te noći oko 3, dobro se sećam. A kad je rekao da je baba umrla, samo sam ga pogledala začuđeno: "Molim? Stvarno?" Prosto ne mogu da biram kako ću da reagujem. To određuje moje trenutno stanje. A i pa šta ako me je priča rasplakala? Kao ranije nisam plakala na takve stvari, i pre smrti moje babe i dede? Tad nije ništa govorila. Nema pravo...
Pitam se zašto me toliko pogode neke stvari. Čak i obične sitnice. Onda umem i satima da razmišljam o njima. I u svemu nalazim neko skriveno značenje. Zašto uvek preterujem sa analizom i objašnjavanjem stvari? Zar nije dovoljno to što sam svesna da sam u pravu? Ja samo ne želim da osobe koje volim misle loše o meni. Ali... Zar ne bi trebalo da me boli dupe za tuđe mišljenje? Ipak je dovoljno da sam sama svesna sebe i svojih osobina. Jer, ako me drugi pogrešno procene, onda nisu vredni mog poštovanja. Neke stvari ne bi trebalo da utiču na mene toliko. Možda je to zbog činjenice da više razmišljam nego što govorim. To je i dobro istovremeno, jer me sprečava da dramatizujem i navodi da budem smirena, za razliku od drugih. Možda je u hladnokrvnosti i najbolje rešenje? Ne želim da patim i da budem povređena. Radije ću biti ravnodušna. Život je isuviše kratak da bi bio ispunjen ružnim osećanjima. A ja želim da se smejem. Čak i kad je najteže. Inače ne umem da reagujem kako treba, ni kad treba. Ali ipak reagujem. Na svoj način. To nekoga ume i da uvredi. Već mi se desilo tako nešto, sa nazoviprijateljima iz mog razreda. Od tada ih ne gledam istim očima. I izgubila sam svaku veru u njih. Pokazali su se. Zašto ljudi jednostavno ne prihvate nečiji način izražavanja? Samo želim da budem shvaćena. Ako već samu ne mogu da shvatim.

25.4.2008

Ne razumem...

moja malenkost.

kategorijice.

moji drugari.