bobica

Subota je, jutro. Ne baš rano, kako sam planirala, ali ipak ustajem prva. Nebo namrgođeno, sunca ni za lek, ali se ne dam prevariti. Ovo treba da bude lep dan. Danas je mlađem sinu rođendan. Danas mlađa snajka ima prvu samostalnu izložbu. Danas starija snajka ima prvi koncert u sezoni. Danas muž na simpozijumu izlaže rad. Biće lep dan. Obećavam sebi i smeškam se, dok spremam prvu kafu.

Pravim raspored i planiram.

Prvo, doručak treba da je iznenađenje. Razmišljam šta će ih obradovati. Pa, mislim da će topla, mirisna i lisnata „Prizrenska pogača“ uz mladi kajmak biti pun pogodak. Dok pripremam testo, zovem mamu. Da vidim kako je ona podnela ovu veliku temperaturnu razliku. I da joj referišem kako sam se noćas provela na izlasku. Za sada, po glasu joj vidim da nije baš loše, što me ohrabruje, jer ne moram da trčim odmah do nje. Subota je, inače, dan kada ja provodim  vreme sa njom. Referišem joj: sve kolege su me i posle viša desetina godina prepoznale. Dobar znak - starost polako stiže na moju facu! A i figurom sam zadovoljna – pa, ne idem bez veze na rekreaciju! Dok testo lagano raste, ušuškano na sigurnom i toplom, trčim u poštu. Valja pre 15-og platiti mamine račune. Već me opomenula, da se ne gubi onih 5% popusta! I ne plaća kamata! Dobro, pijaca je pored pošte, pa ću i to obaviti usput, i to pre nego bude gužvi. Dok trčim niz stepenice ( ne mogu sačekati lift ) razmišljam šta obući za danas, za izložbu i koncert. Hladno je, jesen nas iznenadila. U pošti nema gužve. Dobro je. I pijaca je poluprazna. Sitna kiša počinje, bez kišobrana lepi mi frizuru.

Popraviće se, govorim sebi.

Spremam pogaču, pevušim i uključujem mašinu za veš. Bez centrifuge, da se ostali ne probude. Ali, evo slavljenika! Izgleda da je pogača pustila mirisne pipke...Ljubim ga i vučem za uši. On se smeška i zahvaljuje. Kao da sam duvala u rog: svi su već na nogama i prave gužvu u kuhinji. Ostavljam ih da se snalaze sami uz doručak. Mužu poželim dobro izlaganje i uspeh na simpozijumu. Nemam više vremena za njih – jurim do mame. Ona nestrpljivo čeka da vidi slike sa mog sinoćnjeg provoda. Dok joj pokazujem slike, ona „skromno“ komentariše da izgledam najbolje i da mnogim kolegama mogu proći, bezmalo, kao kćerka.

Smejemo se i pijemo kaficu.

Kao revanš za njeno laskanje, nudim palačinke. Obradovala se, ali mene istovremeno bacila u dilemu: kako napraviti samo 2 palačinke? Insistira na tom broju. Spremam joj ručak, završavam palačinke dok raspredamo o domaćim temama. Već je uveliko prošlo podne – nameštam joj krevet za popodnevnu dremku. Izvinjavam joj se što ću ovaj subotnji boravak malo skratiti. Vidim, duri se, ali ništa ne kaže. Već jurim natrag kući – valja spremiti slavljenički ručak, samo za slavljenika, snajkicu i mene. Ostali će sutra doći. Kod kuće ne zatičem nikoga. Dobro je, mogu se razmahati sama. Spremam ćureće medaljone u sosu sa pečurkama i orasima. I brzi prilog od tikvica na roštilju, sa susamom i sirom. Spremam se za polazak, dok deca pristižu i na brzinu ručaju.

Jurimo na izložbu.

Uzbuđeni smo, pogotovu kad snajkica daje intervjue za TV i pisane medije. I njeni roditelji su uzbuđeni. Pričamo nepovezano. Osmehujemo se i ne primećujemo da kiša pljušti. Sve dok ne krenemo na druge izložbene prostore, da pogledamo i ostale postavke. Stariji sin zove devojku. Ona je na probi za večerašnji koncert. Baš ono što obožavam: Pjacola i ritmovi koje volim. Idemo na kolače i kafu. Svi se otimaju da plate: snajkini roditelji, moj sin kao slavljenik, ja kao dvostruko-trostruki dobitnik. Šetamo po kiši i spremamo se za koncert. Starija snajka javlja da je koncert, ipak, zbog lošeg vremena, otkazan. Svi smo razočarani. Idemo nju da pokupimo i vraćamo se za Beograd. Mi straiji odlazimo kući, a deca planiraju odlazak u noćni provod. Slavljenik časti.

Dolazim kući zadovoljna. Dok mužu pokazujem slike i jedno drugom prepričavamo dan, pripremam tortu za sutrašnji, veliki nedeljni ručak, kada ćemo se svi, porodično okupiti i proslaviti današnji dan.

Kakav divan dan!