bobica

Osećala je njen hladni dah. Za vratom. U nozdrvama. Među prstima gde se migoljila, vlažnoj zmiji slična.

Sa njegovom sedom kosom kiku je splela. U njegovom, od bola izbledelom pogledu koji je očajno tražio njen i bratov, videla joj odraz.

Ženskog je roda. A upornija i žešća od bilo kog ratnika. Moćna i neumoljiva.

Svoj je pogled skrivala, plašeći se da njemu ne oda istinu. Svoj strah. I nemoć.

Slušala je njegov isprekidani dah. Dok su ga s mukom pridizali i ona mu lupkala jastuk, ušuškavala ga. Da mu pronađu bolji, ugodniji položaj. Kao da je sad položaj bitan! Kao da će mu on doneti olakšanje, smanjiti bol i muku!

Disao je sve brže. Rukama se grčevito hvatao za rešetke kreveta gde su ga bolničari, smotanog u zimskom ćebetu, kao stvar bez imena, i pored njihovog glasnog protivljenja, prebacili. Da ga odvoje od ostalih bolesnika u sobi. Da napravi mesto sledećem.

Hvatala je svaki njegov treptaj koji je sve tiši bio. Upijala dah, lahoru sličnom.

A onda je zaćutao.

Nisu ništa govorili.

Samo se gledali. On, brat i ona. Iako, nije sigurna da ih je video. Gledao je u njihovom pravcu. Praznim, plavim pogledom. Gledao bojom različka. Bojom neba. Beskrajnog, neshvaćenog, neuhvaćenog.

Lekar im je tada prišao i naredio da se sklone. Još je disao, videla je.

Morali su otići, da ispoštuju pravila bolnice. Lekaru nije oprostila što joj nije dopustio da ostane. Da pomiluje i poslednji gram njegove duše, pre nego uzleti.

Koliko kažu da teži ljudska duša, onda kad napusti svoje stanište i vine se? 21 gram? Lažu!

Jer, u dvorištu rodne kuće je tog jutra, usred zime, 17-og januara, procvetala jedna ruža. Tatina žuta ruža. Za nju je potrebno mnogo, mnogo više od 21-og grama.