bobica

Razgovaram pre neku nedelju sa starim drugarom. Prošli odmori, ko gde i kako bio i druge teme prošloletnje, planovi za nastupajući period, mogući susreti i druženja i sl. Spomenuh mu da se s radošću „psihički“ pripremam za naredni kurs plesa i koliko mi to znači. On živnu.

„ Pa i ja bih voleo da plešem! Znaš, malo sam bez kondicije, oko struka pojasić za spašavanje, stresni posao...Dobro bi mi došlo malo rekreacije.“

„ Pa dobro - rekoh mu - preporučujem ti  moju školicu. Ne možemo na isti tečaj, ja sam „napredna“, ali ćemo se viđati povremeno, u vreme smena“.

Obeća mi da će se javiti da se  raspita za detalje, te da ćemo na prvi čas zajedno. Čekah ga ja jednu nedelju. Ništa. Pozovem ga na kućni telefon. Javi se njegova žena.

„ Kakav, bre, ples! Jesi li normalna? Znaš li ti da on od 7 dana u nedelji ne sastavi ni jedan ceo kod kuće?! Ludak! Skapaće na točkovima.“

„ Pa - ja potiho - upravo zato mu i treba da se malo rekreira i relaksira, uživa u društvu i muzici.“

„ Kakva muzika! - ona će besno - Evo, stub i TV aparat nam pokvareni već mesecima, ne stiže da popravi.“

„ Pa, možeš ti ili deca da zovnete nekog majstora ili servis“- uporna sam.

„ Taman posla - ona će - Pa da posle besni kako nas majstori odraše, a ne popraviše aparate.“

„ Pa onda, kupi nove! To više i nije nešto bog-zna-koliko skupo“ - pokušavam ponovo.

„ Malo sutra, sav novac kod njega. Neće kartice, nego šuške u džep, pa ti vidi kako živimo.“

„ Svašta, pa on nije kod kuće, kako reče, 6 dana u nedelji. “ - rekoh zbunjena.

„ Jes’, vala, idem po komšiluku i zajmim.“

Da čudnog li sveta! „Mrak“ organizacija! Bolje da nisam zvala.

Juče se još jedan drugar javio. Hoće i on na rekreaciju.

Ja mu izdiktirah sajt. Da se samorganizuje.