bobica

Na prvoj većoj školskoj ekskurziji desio se ozbiljan incident.

Pred sam odlazak sa jezera, bili smo, bezmalo, zatočeni usred jedne poslastičarnice. Vozač autobusa se izgubio u nepoznatom pravcu, osoblje poslastičarnice je blokiralo vrata, a šef se, vidno uzbuđen, žučno objašnjavao sa našim profesorom, vođom puta.

Profesor nas je okupio i sa strogim izrazom lica, saopštio da odmah predamo ukradene kašičice, inventar poslastičarnice. Inače, šef preti dolaskom lokalne milicije, sa svim posledicama koje nadalje slede.

Niko se nije javljao da preda ukradeno. Vreme je odmicalo, a mi smo se međusobno, prećutno, saglasili da ćutnjom ne odgovorimo na naredbu.

Muk je presekao profesor. Naredio nam da uđemo u autobus i da predsednici odelenjskih zajednica pokupe ukradeno. Uz to je obećao da će kradljivci biti poznati samo nama, da neće biti kazni i da će on, lično, jedini snositi posledice.

Kao predstavnik svog odelenja, imala sam tu neprijatnu dužnost da se suočim sa svakim školskim drugom ponaosob i da od prekršioca pokupim ukradeno. Moj zadatak je bio neprijatan, a za ostale drugove krajnje mučan.

Trebalo je da se pogledamo u oči.   

Zadatak smo obavili brzo. Ali, trenutak kada smo predali ukradene stvari

nikada neću zaboraviti! Ni krutu, nadmenu pozu šefa poslastičarnice. Prekrštene ruke, raširene noge, položaj egzekutora. A pogled, tek! Osuđujući, nemilosrdno šibajući, a uz sve to - likujući!

Sigurna sam da bi bilo koju kaznu neuporedivo lakše prihvatila, nego taj pogled. Bez ijedne reči.

***

Kao studenti često smo iz kafana kući ili u domove donosili male suvenire: piksle, čaše.... Neko ih je uzimao iz čisto praktičnih razloga – da dopuni polomljeni domski inventar, ali za većinu je to bio neki mali ćef, zezanje. Mislim da su tada kafane i računale na to kao na predviđeni, uračunajući trošak. Teško da se to moglo nazvati prestupom ili krađom. Barem ja to tako shvatam.

Ali, priča o jednom mom drugaru možda će izgledati malo drugačije. On se, naime, nije bakćao pikslama i drugim kafanskim drangulijama. Njegova pasija je bilo „sakupljanje“ knjiga. Nije bilo knjižare u koju je ušao, a da iz iste ne izađe sa „suvenirom“. Počelo je sa neophodnim knjigama za učenje, pa je sve kasnije preraslo u mnogo ozbiljnije poduhvate. Na kraju školovanja, njegova studentska soba je bila bukvalno zatrpana. Kad smo ga već ozbiljno zabrinuti, naročito za njegovo mentalno zdravlje, pitali zašto to čini, njegov je odgovor bio:

„Knjiga je najbolji drug! A za prijateljstvo se ne plaća! Dakle...“.

Nismo odgovarali protiv-argumentima.

Kad je, pravo iz studentske sobice krenuo u vojsku, problem su bile te silne knjige. Šta sa njima učiniti, gde ih smestiti? Njegova tadašnja devojka se ponudila da ih prihvati i odloži u njenoj, nešto konfornijoj sobi.

Naš drugar se sa odsluženja vojnog roka nije vratio sam.

Ne, nisu to bile knjige! Sa sobom je doveo novu devojku.  E, sad je bio problem – kako od bivše, ostavljene devojke izvući „biblioteku“? Ona se, naravno uz durenje, vratila natrag u rodno mesto. Ali je, i pored sve muke pakovanja i transporta, sa sobom odnela svoj „ratni plen“.

I niko je nije mogao ubediti, da nije bila u pravu.

Drugar je bio nervozan, po nama joj je slao poruke da mu vrati knjige, ali uzalud. Ona je bila neumoljiva – neka sam dođe po njih.

Završilo se tako da je on ostao sa devojkom iz daljine, ali  bez „svojih“ knjiga koje je tako besomučno, godinama skupljao, bolje reći - krao.