bobica

     Može li samo jedna mala, malecka grudva njegove gorčine da pokrene takvu i toliku lavinu besa koju je Ž. sručila na njega?

     Sutra će sve biti drugačije. Mora taj teret skinuti s pleća. Krenuti dalje. Ž. ima pravo na svoje parče sreće. A da li će on, misli se, ovakav kakav je, pritisnut godinama kao vrelim žaračem, znati da to parče zajedno sa njom i kusa? Još oseća težinu Ž.-inih malih pesnica i njenu jučerašnju histeriju, bes i plač. Razmrljana šminka s njenih očiju još mu se ispod noktiju nazire. Mora biti oprezniji.

    Čemu, trže se, pa sutra je kraj! I početak!

    Ali, kako, kako otići, a ne pogledati njih tri u oči?

    Zna. Sad je siguran. Sutra će reći.     

    Bulji kraj otvorenog prozora u mrak grada, u samo srce tame. Svetla solitera unaokolo su uglavnom odavno pogašena, i tek kroz neki udaljeni, slabim svetlom osvetljeni prozor, naslućuje titranje upaljenog ekrana – ostavljenog, zaboravljenog ili možda nesanicom zauzetog.

     Cigareta mu prlji prste. Jekne poluglasno i brzo otrese čik kroz prozor. Širokim lukom svitac neugašenog opuška strmoglavljuje se u šiblje. Odlazi sporo, skoro se teturajući, u kupatilo. Prijaće  hladna voda. Oseća mučninu i gorka tečnost silovito mu puni usta.

     Strošen i zabezeknut tim lošim znakom sopstvene nemoći, seda, grčevito stežući vlažan peškir. Slabost mu mlitavi noge, ali se diže i kreće prozoru: zraka, zraka treba.

     I opet pali cigaretu. Gorak, bljutav okus prlji nepca i usne. Ne odustaje, sad  treba potporu. Lakše misli pakuje dok uvlači neprijatni, skoro odurni miris.

     Prolazi tiho kroz ostatak stana zapitan da li je, kojim slučajem, svojim šumnim boravkom u kupatilu, probudio nekog. Snove im nije pomerio. Devojčice su, duboko zaronjene u perjane snove, obgrlile jastuke. Zajahale oblake. Lepe su, misli, ali im ne prilazi, plašeći se da ga vrtlog emocija ne uvuče. Njima u jastuke.

    Žurno hita iz dečje sobe.

    Čuje V-no neujednačeno, šumno, disanje. Leži na leđima. Ruke drži prekrštene na grudima, anđeoski čedno. Spušta polako glavu ka njenom obrazu. Šišteći, topli nosni izdisaj mu okrznu vlažnu bradu. U trenutku je, mahinalno, po dobro znanom ljubavnom scenariju, krenuo rukom ka njenoj rasutoj kosi. Trgao se, kao oparen.

    Rutina.

    Srdit na sebe, okreće se. Izlazi sporo, korak mu težak.   

    Umor koji oseća u svakom damaru, uz svaki novi udah i pokret, stvara utisak poraza. Skrhan je do same granice osećaja. Seda na ležaj, glava mu pada na grudi.

     A napolju, jutro se svilenim korakom prikrada i krade odlučnost noći, sigurnost tame u kojoj se krio. Jutro mu nije saveznik. Jutro koje je trebalo da promeni sve. Ne oseća više ništa, jer ničega i nema.

    Ostaje samo bezuslovna predaja.

    San je stigao iznenađujuće lako i brzo, ne mareći za njegovu skoru besanost, njegove teške more.

    Jutro nije uspelo da promeni ništa.

    Hvala tom jutru, 25.08.1996.