bobica

Ponekad mi, kao fleš, mozgom proleti neka slika. Istom brzinom i nestane. Ali trag koji ostane za njim, legne negde duboko u mene. I tu čuči. Čeka. Mislim da bi svi ti otisci čamili još dugo, zaprti i učaureni, da nisam otkrila način da ih pustim na slobodu.

Tako slobodni, nesputani i razigrani lutaju po nepreglednim, belim prostranstvima. Samo jedan, jedini pastir - gonič je dovoljan da ih, s vremena na vreme, uteruje u omeđeni prostor. Gonič je strog. I veoma krutih nazora. Kad se naljuti, zna da „okrene drugi list“ i neposlušne kazni. Surovo. Jednostavno ih izbriše.

Ja se ne bunim. Jesu moji, ali red se mora poštovati.

Ponekad, priznajem, ja ih sama pustim da divljaju. Pa čak da se i na drum spuste. Tu je opasno: gust saobraćaj, bez ikakvog reda i smisla. Neki se dobro snađu, neki su smotani i pogubljeni.

Pa sad, oko pitate što to radim, neću da krijem. Oni su za mene osveženje, freš. Gimnastika ostarelog, utrnolog mozga.

Samo, ne znam na koji način da naslovu dodam još jednu reč:

& KEŠ.

Pa da od ove gimnastike bude i neke vajde.