bobica

Onaj, svima nama dobro znani biser „Batina je iz raja izašla“ uvek me zbunjivao. Prvo, šta uopšte batina, takva kakva je, traži u raju? Otkud ona tamo? A već kad je tamo, imajući još od mladih dana svoju predstavu raja ( raj = blaženstvo, uživanje, lepota ) zašto bi, pa tek onda , iz njega izašla?

Kako bilo, batine su oduvek bile vrlo glupa stvar.

Mama je imala običaj da me „šicka“ često i, onako, usput. Uglavnom rukom. Ali, nikad po glavi i šakama. To je bilo njeno pravilo. Ali, obzirom na moje dobre prirodne omotače i „pojaseve za spašavanje“ koji su amortizovali te kratke, odsečne pokrete, uglavnom su nju bolele ruke. Mene je više bolelo što su, uz batine, išle razno-razne grdnje i pridike. Dosadno! I nije za pominjati. A tata? E, to se pamti! On nije ništa govorio, ali su zato batine bile nešto!

Od tate sam dobila batine tri puta. Ne, nije po onoj „prvi put, sad i nikad više“. To su bile prave batine, baš za priču.

Prve sam zaradila još sa pet-šest godina. Imali smo tada, za grejanje i kuvanje, onu čuvenu, popularnu peć na drva, zvanu „Kraljica peći“. Mala, okruglasta, sa srebrnim čunkovima i, obavezno, drvenim, vojničkim sandukom pored. Za odlaganje drva i sitnine za potpalu.

Zimsko doba, peć pucketa, na njoj ogroman lonac gde mama greje vodu za kupanje. Ja dokona sedim i nogom gurkam vratašca pepeljare: gore- dole, levo – desno mičem nogu. Otvaram, pa zatvaram. Tata me strogo gleda i naređuje: „Prestani,J.! Pašće lonac!“ Ignorišem. I to, čak dva puta naređuje, naravno, uz moje baš-me-briga ponašanje. I, tata je tada poludeo! Zgrabio me, podigao sa sanduka, oslobodio jednu ruku, a drugom me držao ispod grudi. Ona slobodna je deljala. I deljala. I deljala. Čini mi se da je trajalo čitavu večnost i sve dok u sobu nisu uleteli mama, baba, deda... nije me puštao.

Ja se ne sećam, ali rekoše mi da glasa nisam pustila.

Druge sam dobila kad sam imala nekih 15-tak godina. To nisu bile batine, već jedan doooobar šamar. Šamar od koga sam sela na, znate već, gore spomenute jastučiće. Nije boleo šamar, pa ni spust. Bolelo je što sam šamar „popila“, umesto boze, usred poslastičarnice, pred celim društvom. A razlog? Zakasnila sam celih 3 ( i slovima: tri ) minuta. Tata je rekao da se iz šetnje sa društvom vratim u 8h. U pomenutu sam poslastičarnicu ušla 15 minuta ranije, zajedno sa društvom. Poslastičarnica je bila vrata do vrata naše kuće, a tata i mama su stajali na prozoru i videli naš ulazak. Mama mi je priznala, mnogo godina kasnije, da joj je on rekao tada: „Pazi, kad zakasni! Videla nas na prozoru. Misli da joj je samim tim vreme produženo. Ako sad ne nauči, nikad neće“. I nije čekao više od 3 minuta: on je ušao u lokal, bez reči prišao i odvalio šamar. Mamino priznanje mi je zvučalo kao da se radi o tajnoj opkladi. To je bio gadan test. Ćutanjem, mamu sam smatrala saučesnikom jedne mračne igre. I nisam joj oprostila.

Tati nisam imala šta opraštati. On je bio u pravu. Bar što se se pravila tiče.

A treće? Opet je kašnjenje bilo u pitanju. Ili ne, možda je to bilo nešto drugo? Ovaj put, imala sam tada 17 godina, bila sam na slavi kod najbolje drugarice, koju su roditelji odlično poznavali. Naravno, i njene roditelje, jer smo bile nerazdvojne. Trebala sam se vratiti u određeno vreme ili obavezno javiti telefonski, ukoliko ima razloga za kašnjenje. Niti sam došla na vreme, niti se javila. Ali sam dolazeći kući, smislila kao opravdanje neku dobru, masnu priču. Dakle, laž je bila toliko glupa i naivna, da je se i ne sećam, sem da je bila vezana za drugaričine roditelje.Tata me, širom otvorenih (lepih, plavih) očiju saslušao. Ništa nije rekao. Ali, sutradan... Batine sa zadrškom. Bez reči. Lupanjem gde se stigne. K’o po bubnju. Pojasevi i jastučići nisu bili od vajde. Drekala sam i zapomagala, kao nikad do tada. Ne zbog batina, naravno.

Lekcije sam naučila naizust.

Poštuj naredbe i autoritet roditelja.

Poštuj vreme, svoje i tuđe.

Poštuj istinu, izbegavaj laž.

Ostale sam učila uz manje bola. Sa ili bez raznoraznih “ćuškanja” i “šickanja”.