RINGIŠPIL
Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina.
Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.
Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa. Iako se kolona cirkuskih šatri na pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.
Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima-korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas uhvati za korpu. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda jako, jako gurne. I, konačno - pusti! A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.
Sam vašar je bio priča za sebe.
Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani kao dosadne, navalentne muve. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusnu predstavu, bolju i zabavniju nego li onu koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.
Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima ( najčešće pevaljkama kako su ih odrasli zvali ) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo smoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta. I neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput, u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer - osvedočeni, svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.
O šarenilu ponuda po uličnim, na brzinu sklepanim, inprovizovanim tezgama, nema se bogzna-šta reći: sve je isto k'o i današnja ulična vašarišta.
KOMENTARA:
tu su moji gosti otišli.
...dobro je samo da znam gde su :o))
...nego može li jedna vožnja, ali dupla-vezana?
..a hoće li neka devojka da je bacam? :o)))
divan ti opis vrtoglavice i uzbudjenja na ringispilu!
posebno ono o perspektivi!!!
da, blue:)))
za kojak:)
sad ti sve jasno, naravno:)))
prihvatam poziv - duplo vezani! al' bez bacanja;)
Baš me to potsetilo na tu nejnu vrtoglavicu...
ha, ha...a ja mislila na nebesko plavetnilo:)
hvala na komentaru!
<br>heheh
<br>ma dok se malo snadjem ovde....
<br>
samo što ja više ne sedam na ringišpil, balerine više nema, a na ova nova čuda ne smem ni da pomislim..
Ali još uvek kupujem liciderska srca :)
I raznosim prijateljima po Beogradu :)))
izvini, zbog velike produkcije ( xe,xe,xe...) postova promace mi tvoj komentar :(
da, licidarska srca :o) imam ih dosta: jedan na kucnom kompu visi, jedan u kancelariji, jedan u tasni ( malo okrnjen, doduse - ne znam smem li ga zameniti jer je drag poklon?) i sarene luse, i svilene bonbone , i secerna pena, i klaker...
htedoh i o njima pisati, al' stadoh, da ne gusim vise:)))
e,sad se setih neceg! kakva slucajnost! pogodi kako se zove File u koji trpam svoje skrabotine?
pogodak!
a onda..
odjednom!
ona blesava otkačenost glave, koja hoce da odleti zajedno sa kosom, i sve ti se čini da sa tebe otpadaju i ruke i noge, a ti ih prikupljaš, pa se nasmeješ svojoj nemoći, jer sila je jaka i otkida sve što ne držiš čvrsto-najšvršće, a oči jedva postižu da pohvataju brzu izmenu slika, pa moraš povremeno i da ih zatvoriš kad ti se zavrrrti, ali ipak primećuješ da ti se dopada ta perspektiva, jer kad si u punoj brzini, izdignut si, viši si od onih na zemlji, koji odatle gledano, izgledaju smešni i mali, i stalno nešto pokazuju rukama, a ti gledaš sve to i ne veruješ kako je sve čudno i brzo i drugačije..i cini ti se da brzo, brzo misliš a ustvari ne misliš ništa.."
Blue