VAŠAR
Tog dana svi u gradu polude. Malo, uspavano mesto tog jutra ustaje rano: još u cik zore nesvakidašnja živost i žamor slivaju se niz glavnu ulicu – žilu kucavicu grada.
U novim haljinama, sa besprekorno belim keceljama, žene iz okolnih sela žurno hitaju na pijac, da brže-bolje pozavršavaju uobičajene poslove.
Tog dana seljanke povezuju nove marame.
Tog dana, pored korpi punih zrelog voća i povrća, pored kantica i činija sa sirom i kajmakom, u žuljavim rukama svaka stiska još po jednu kesu. Kesu, u kojoj je zgurano celo njeno bogatstvo.
Tu je, pre svega, maleno ogledalo, ono vojničko, sa metalnom drškom-stalkom, kako bi se, po potrebi moglo nakačiti na granu ili nasloniti na sims. I obavezno sa slikom raskošne lepotice pozadi ( Rita Hejvort ili Džudi Garland, napr. )!
Tu je plastični češalj da se, kad je neophodno, ukroti nestašni pramen ako proviri ispod nove marame.
Tu je, već prema ukusu i mogućnostima, flašica od sirupa za kašalj, sa mirisom „ Ružine vodice „ ili „ Pokošenog sena „ kupljenih „ na meru „ još na predhodnom vašaru.
A kao posebna relikvija, tu su skoro glanc nove, gradske cipele, kojim će, čim se ukaže zgodna prilika, hitro zameniti prašnjave, gumene curule, proizvodnja „ Tigar „- Pirot. To su cipele koje se nose samo za kućnu slavu ili kad se, ne-daj-bože, ide kod lekara. I, naravno, na vašar! One nove, tvrde i neudobne cipele koje ne znaju za modne hirove i sezone! Zbog kojih se danima posle previjaju obloge i maže po ispucalim, bolnim žuljevima domaća, ručno pravljena, univerzalna mast od nevena.
A posle će, ako imaju sreće u brzoj pijačnoj prodaji, užurbane hitati u tek otvorene kolonijal-radnje, da deo pazara pretope u kućne potrepštine: šećer i kafu, ulje i so.
I, vidno srećne i zadovoljne svojim delanjem, otići će, jer je vreme, u posetu gradskoj rodbini. Da se pitaju za zdravlje, popiju kafu uz ratluk ili slatko od šljiva. I da, na kraju, domaćici pruže činijicu „ nisi-morala „ kajmaka ili „ što-si-donosila“ kriški „ onog-mog „ sira.
A ako se, kojom zgodom, probude deca, one će im, onako u prolazu, bunovnoj i krmeljivoj, ćušnuti u šake, uz „ al’ su porasli “ komentar divljenja , par oraha ili veliku, sočnu krušku.
Osvežene kafom i ćaskanjem, ostavivši korpe u najdalje ćoškove da ne smetaju domaćinima, krenuće dalje.
Na vašar.
Da se vide i da vide.
I da danima posle pričaju svojima u kući slikovite, sjajne priče iz zbirke „ K'o na vašaru „.
KOMENTARA:
pa, ovo i nije bas prava slicica sa vasara - tek uvod, priprema...al' sledi, sledi...
Hvala na dobrodošlici:)
Malo sam u frci sa vremenom,
pa sam izgubila sve poznanike blogere
Drago mi je da me se sećaš
"ko na vašaru" narednih dana... :)
Janik nastavi dalje jedva čekam kada stignem sa posla uz kaficu da čitam čitam pozdrav
Spremam se u tvoj kraj:)
I nije važno da li je vašar,
kad ja dođem
sigurno će biti:)
je l' to otvoren poziv na vašar u tvom kraju? :o)))
mada, ni vašari više nisu ono što su negda bili ali ko voli opet nađe načina da uživa :o)
pa ti se bas,bas naputovala! pa sad i na sever:)
uzivas!
naravno:)))
a kakvi su danas nemam pojma, ne idem na vasare:)
u mojim secanjima su lepi.
pricica je posvecena mojoj dragoj strini B. i svim zenama sa sela koje mukotrpno tegle celi svoj zivot. i raduju se vasarima.
Osim kad me baš ne smore i ja se zbilja dobro zabavim i bude onako nezaboravno u mom dvorištu, a u par navrata sam završio sa njima pod šatrom i dočekao jutro..:o))
dobro dosla!
pa, ne znam, zaista, kakvi su danasnji vasari, jer osim u gucu (s' vremena na vreme , po sluzbenoj duznosti, ne svojevoljno! ) ne posecujem ih. dovoljno mi svakodnevnih vasara i cirkuzanija pa bi mi bilo bas mnogo...
..ako može u Šabac na vašar...
bar pesma:):)
samo jednom sam bila
I Guča mi već drugu godinu izmakla:):)
da mi je samo da gvirnem...