PROZOR
Godinama sam, još od tinejdžerskih dana, jednim uglom svesti bila uverena da iza zavese na prozoru moje sobe, gotovo svake večeri, u mene zuri nepoznato lice. Muškarac. Sećam se, jako živo, odakle sam i kako prvi put došla na ovu misao. Zapravo, mogu se sa svim detaljima, setiti onog trenutka kada se ta ideja, ta igra nerava, taj strah prvi put pojavio, da bi kao užasna fantazija, obitavao nepodnošljivo dugi niz godina.
Sve je počelo proslavom mog 15-og rođendana.
Prvi put, u čast okruglog broja, roditelji su mi odobrili da napravim proslavu rođendana samo za svoje društvo. Znači, bez baka i deka, tetki, stričeva i, naravno, njihove sitne dece. Nešto što sada zovemo „žurka“.
Tata mi je, kao rođendanski poklon, sa jednog od svojih nebrojenih službenih putovanja, čini mi se iz Slovenije, doneo veliki gramofon u kutiji od veštačke kože, jarko narandžaste boje, sa ručkom. Pravi hit! Brat je, ponosan i gotovo sa ushićenjem, u nasleđe preuzeo moj stari, raubovani gramofon. Oboje smo, na taj veliki dan, očigledno, baš dobro profitirali. I bili oboje veoma, veoma srećni. Ploča nije manjkalo: Ivo Robić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Zdenka Vučković, poneka grupna sa Opatijskog pa i Sanremskog festivala, i ostali iz plejade popularnih faca domaće muzičke scene. Ploče su, naravno, kupovali roditelji. Sa svojih 15-tak godina nisam se smela mešati u njihov izbor. Mesečni džeparac je bio skroman i mogla sam tek ponekad, odričući se na sopstvenu veliku žalost svih ostalih budalaština koje smo s velikim žarom tada kupovali, sebi omogućiti jednog Nat King Cole-a, Wilson Pickett-a, ili Pat Boone-a. Ni neprekidna nagovaranja, ucene i pretnje mlađem bratu da se odrekne svog džeparca u korist ploča, nisu mnogo pomagale.
Tada sam već počela, uz svesrdnu pomoć druga Mece da u predvečernje sate slušam, besomučno okrećući dugme na radiju, Radio Luksemburg ili BBC. Meca je bio veoma napredan i snalažljiv i zahvaljujući njemu dva puta sam, direktno iz Londona, u žutoj papirnoj vrećici-pismu, dobila dve male, savitljive ploče. I privezak za ključeve sa znakom BBC-ja. Uh, kako sam se pravila važnom, premeštajući taj ogromni, nepraktični privezak iz džepa u džep, usput cepajući postavu garderobe!
Na rođendansko slavlje došlo je 20-tak zvanica. I to svi odjednom, kao da su se iza ćoška, po dogovoru, sastali i izvećali grupni nastup. U jeku žurke doživljavam pravo, pravcijato iznenađenje: na vratima se pojavljuje nepozvan gost. I to kakav! Od mene stariji par godina, Žika Muzika, gradska faca, frajeeer, gitarista lokalnog benda. Uh, kakav je to bio lik! I kako sam ja tada bila važna u očima ostalih zvanica, naravno! I kako je, do tada mlaka žurka, dobila na živosti! Pun pogodak! A tek poklon od njega! Zamislite: Percy Sledge, sa čuvenom pesmom „ When a Man Loves a Woman „! To je za mene trebao da bude neki znak? Bum!
I onda, jedan prigušeni „ bum-tras „ začuh, i pored bučne muzike. Sa mog prozora. Bacih brz pogled i skamenih se. U mraku, iza prozora u nas bulji bleda faca mog školskog druga. Druga, koji me mesecima proganjao, pratio i slao ceduljice sa stupidnim porukama. Druga, koga ni u ludilu nisam imala nameru zvati na rođendansko slavlje. U sekundi se Žika i ja pogledasmo. Samo je on primetio. Lagano je krenuo prozoru i naglo ga otvorio. Bledoliki obožavalac je, naravno, već utekao. Ali ostale su uz zid naslonjene merdevine. Kao dokaz o prisustvu nepoželjnog gosta. Žika ih hladnokrvno gurnu i one s treskom padoše. Ali, na sreću, niko od gostiju ne odreagova. Žika polako zatvori prozor, uhvati me za ruku i vrati međ’ društvo. Otvorenih usta, kao omađijana, držala sam ga za ruku, bacajući s vremena na vreme pogled na prozor. Žika me jednog trenutka uhvati za vrh brade, sagnuvši se tako da mi je skoro dodirnuo lice: „ Tata ti je, izgleda, zaboravio lotre da skloni u šupu. Reci mu sutra da ih vrati na mesto „
Ni reči o fantomu.
Evo, i do danas nisam sigurna – da li je to, uistinu, bio moj obožavalac ili se hladni, novembarski vetar igrao roletnama.
Dugi niz godina sam prozor svoje devojačke sobe zatvarala i roletne spuštala već u rane sumrake.
Dugi niz godina sam u svakom nezamračenom prozoru tražila lice svog nemog, uvređenog školskog druga.
A Žika? Možda se pitate šta bi s njim? Već u decembru je, nenajavljen i nepozvan, došao na rođendan moje najbolje školske drugarice.
POŠALJI KOMENTAR
KOMENTARA:
vazda su nas neke teorije i teoreticari mucili;)
ne znam da li tvoja teorija ima smisla, ali znam da je Z. bio zenskaros i da mu je bio vazan broj
mislim na recke:)
Stvarno ti je tata bio zaboravan ostaviti lotre naslonjene na zid da te istraumira ...
imas pravo, pesma je sjajna i uvek je rado slusam!
a za lotre - sta da ti kazem! mozda se moj drugar i bez njih mogao uspentrati? kad si zaljubljen mozes sve;)
eh da! - gramofoni, kakva radost u svoje vreme.:o))
Ja jedan još uvek imam i radi :o))
Da li sam dobro razumeo - ploče "razglednice" (tanke plastične singlice) si mislila pod "savitljivim pločama"?
Percy Sledge ja mislim da je legend upravo zbog te numere.
Biće da je Žika muzika, jedan do onih koji se rado samopozivaju na razna slavlja i ja sam imao par poznanika tog kova, od kojih jedan čak važio za uspešnog lokalnog zavodnika (na kratke staze naravno :o)) )
lepa su ti ova sećanja, baš.
Nego, jesu li lotre i dalje tamo? :o))))
A što se lika "u mraku iza prozora" tiče...hm?
Teško je tu baš biti pametan ali sam u nekoliko navrata imao prilike da slušam ispovedi muškaraca koji su tako bili zaljubljeni ali se bojali poraza ili odbijanja i nikada nisu uspeli da realizuju sopstvene fantazije, nego iz prikrajka se divili i poneki i ceo ivot ostali vezani, a da dama toga nikada nie postala svesna pa nie isključeno da je i tvoj obožavalac jedan od takvih..