bobica

Misao, beži mi misao.

Il’ je to smisao.

Eh, sad ćeš reći nešto mudro.

Znam Te dobro.

Deo si mene. I to dugo.

Ne umem Ti stihove slagati.

A tek ne umem Te lagati!

Ruka u ruci. Hodamo dugo našom ulicom. Šutiramo lagano šutnju  i jedno drugom je usporeno bacamo pred noge. Između nas već dugo ćuti i mudruje muk. I šta da kažemo jedno drugom, posle toliko zajedničkih godina?! Kada  dobro sve oboje znamo. Kad je samo jedan pogled, ili iskra u oku, ili čak nagoveštaj jednog malog treptaja dovoljna.

Dragi, dragi moj!

Ruku izvlačim iz njegove šake i lagano je krećem niz leđa mu. Blago pogrbljena: klizeći, postajem svesna svog tereta koji je ovih mučnih decenija vukao i teglio na njima. Trzam šaku natrag, tražim utočište u njegovoj, sigurnoj i teškoj. Gleda me s visine, blago osmehujući, kao da mi čita misli.

Sami. Sada smo zaista ostali sami. I sami na sebe upućeni, jedno drugom okrenuti.

Udaljeni zvuk avionskog motora zgušnjava mi iskidane misli, trza me i spušta na dole. Dižem pogled prema nebu i rastresitim , paperjastim oblacima. Na koji li se oblak sada naš najmlađi ptić spušta? Pogledam u njega, i on je žacnut zvukom motora. Nemo pratimo naše paralelne misli. Osmehujemo jedno drugom i osećamo bezglasnu podršku koju u talasima odašiljamo.

Dobro je, dobro je.

Tu si.