bobica

Jedan post od pre neki dan, u kome blogerka koja ga pisala lepo reče „ Ljubav je Život a život čine sve one stvari koje se pravimo da ne postoje, bacanje smeća ...itd. “, dade uvud ovom postu. Pošto o ljubavi vrve gotovo svi postovi, njom se inspirišu, pesme i prozna delu pišu, kliču joj u čast ili oplakuju, ja bih nešto drugo.

E, baš o tom bacanju smeća. U Beogradu.

Da li ste znali da je u delokrugu (beo)gradske ćistoće 10 opština sa gotovo pola miliona domaćinstava, gde je zaposleno preko 2200 radnika i oko 500 povremenih radnika, sezonaca? Pitam se, kad li je njima sezona ili vansezona? I još malo podataka: dnevno se prikupi i deponuje oko 1200 t smeća. Koliko li je to smeća po glavi stanovnika ovog štrokavog grada? I opet se pitam, da li ovaj podatak uopšte nešto znači? Šta je sa onim smećem, svuda oko nas, koji nije pokupljen i nije ušao u statistiku?

Gotovo sa strahom svakog jutra pri odlasku na posao, ulazim u lift zgrade u kojoj stanujem. Ne, ne zbog toga što lift  nije već skoro 20 godina čestito remontovan, ili što škripi, pukće i cvili pri upotrebi ( i on se na svoj način žali, no zaludu mu trud! ). Nemam ni klaustofobiju, Bogu hvala! Moj strah je druge prirode. Kad zakoračam u gore pomenuti lift, činim to jako, jako pažljivo, skoro bojažljivo, jer nikad ne znam šta me unutra čeka! Mala ili velika? Ili obe!

Obožavam kućne ljubimce, zaista! Ali većinu njihovih vlasnika, nikako! Na stranu moje mišljenje da njima, tj. ljubimcima nije mesto u malim, prenatrpanim stanovima–golubarnicima, i da im za život treba otvoren prostor. Kao i ljudima, naravno! Ali, ako su već tu, daj učinite to na svima prihvatljiv način – Ljudi!

Moja terasa i simsovi prozora, koliko prostor dopušta, su obeleženi cvećem: to je moja želja da budem ušuškana mini-parkićem  i da pusti beton barem malo oplemenim! Ništa pretenciozno, ali je meni lepo. Iznad našeg stana–golubarnika ima još spratova i ljudi, dakako. Moje skromno mišljenje je da ja nikako ne bih trebala da znam šta se u svakom tom stanu, iza zatvorenih vrata, dešava. Privatnost je neprikosnovena! Znatiželja je ružna! Ali, šta ću, ni kriva ni dužna, ja komšinicin jelovnik znam u prste, i to sve štampano na mom skromnom, prozorskom parkiću! Ne znam gde u kući drži kantu za smeće ( nisam proveravala, privatnost! ) ali sam  sigurna , negde daleko od očiju. Bezbroj puta sam se pitala, ima li je uopšte? Ali, onda sam je videla, komšinicu lično, i tu su moje sumnje raspršene. I to sve sa kantom za smeće, zaista! Ulazi, ponosno mašući polupraznom kantom, u lift: sa sveže onduliranom, kiflastom frizurom; opasana besprekorno belom keceljicom; našminkana i doterana kao za štraftu! Tipično naški: ja i sve moje – cakum/pakum, za ostalo, naše, baš me briga! Ima ko će! Ima li, zaista, ko će da brine o nama i našem, ako to sami ne činimo?

I da li je komšinicin današnji ručak ili ostalo smeće, ušlo u statistički podatak iz uvoda posta, po glavi stanovnika?