bobica

Pokret, igra, ples, ritam… su oduvek deo mog bica, moje sustine.

I kao beba jos, kazu, znala sam sa visoko dignutim rukama da cupkam u taktu muzike, uz siroki osmeh na licu , sa ociglednim zadovoljstvom koju su muzika I pokret stvarali u meni.

Eto, nanizah tolike godine, a isto to zadovoljstvo ne prestaje. Dapace.

I prvi, lelujavi koraci su, cini mi se, bili po taktu neke unutrasnje, moje muzike. Ritmikom sam se bavila dugo, sve dok moja omiljena nastavnica nije napustila rodni grad. Mali provincijski grad, slab izbor. Folklornoj grupi sam se, relativno, kasno prikljucila. I trajno zavolela.

Kazu da sam te igre sjajno izvodila, bez lazne skromnosti, i skoro u svakoj bila solista. Nas koreograf nije bio profesionalac, ali je sa puno ljubavi vodio sekciju. Istovremeno je bio I nas profesor: filosofija, sociologija, psihologija. Posebno moram naglasiti, da je bio priznati strucnjak iz Profesionalne orijentacije . Moram priznati, uz sve pohvale njegovoj revnosti , profi radu I odnosu, bio je pomalo cudak. Nas, devojcice, nije mario. Trudio se da bas , bas nista nema s nama: kad prica , ne gleda nas u oci, vec negde pored nas ili kroz nas; kad nam pokazuje plesni korak, ne hvata nas za ruku, vec izmedju igra neki nas drug; kad nas hvali ili kritikuje, govori kao o trecem licu, nikad direktno. Jednom recju, cudak. Ipak, lagala bih kad ne bih pomenula da je medju devojcicama bilo I izuzetaka, gde sam se I ja ubrajala. Osecala se neka tiha simpatija I manja ukocenost nego prema drugima.

Zadnjih, predmaturskih dana dobijemo od njega test, upitnik, sta god, iz Profesionalne orijentacije u kome smo, izmedju ostalog, trebali da napisemo: sta cemo raditi posle srednje skole. I tako, raspisemo se mi: te ovo cemo studirati, te ono cemo raditi…

Sledeci cas, donese on nama testove I krene sa komentarisanjem:

jednom rece – dobar ti izbor, drugom – mozda bi trebao nesto slicno, trecem - svakako ti ovo ne lezi, itd.itd.., uglavnom, svima je dao neki svoj strucni komentar, savet ili primedbu. Dosao I do mene. Dugo cuti, okrece moj test, cuti. I bi mi malo neprijatno pred drustvom.

A onda rece:

- Kakve su ovo gluposti, J.? Ti, isto kao I ja , dobro znas: rodjena si za igru; ti igras dusom, telo je samo mehanizam. Dakle, zaboravi hemiju! Kakve su ovo trice I kucine od razmisljanja o, eventualno, studiranju knjizevnosti? Dete, mani se gluposti, dodji ovih dana u moj kabinet, da ti napisem preporuku za profesionalni ansambl.

Zinuh. Zanemeh. Zblanuh se. I odmah posramih: da svi moji vrsnjaci zavrse fakultete, a ja ostah da djuskam? Pa zar u mojoj glavi nema ama bas nista? Mislila sam da mu nikad necu oprostiti taj blam pred drustvom. I taj osecaj inferiornosti. I taj bes sto je iz mene kuljao.

Kad bolje razmislim, iz sadasnje perspektive, on je duboko bio u pravu. Moj profesor je, zaista, bio vrhunski strucnjak Profesionalne orijentacije.