bobica

Stigoh u rane jutarnje sate. Ne osećam umor, ni od puta ni od neprospavane ove i predhodnih noći, probdevenih zbog N-ijeve bolesti. Dilema me je neko vreme mučila: ostati kraj bolesnog deteta ili zaputiti se na dalek put. Dobro, nije mali i ne ostaje sam – tu su otac i brat, devojka... razmišljala sam. A poslednji susret i rastanak od dragog prijatelja je samo jedan, neponovljiv. Odlučih se: krećem.

I evo me, tu sam. Prvo me, kao dobri, stari  znanac, srdačno pozdravi blagi miris Mediterana. Na izlasku iz autobusa skoro se zagrcnuh od blage sreće: sve je tu, kako je i pre bilo. Stanicu, razrušenu zgradu u ratnom vihoru, ponovo su digli. Skoro da se ne primećuje razlika: ista betonsko-siva  skalamerija, sa malim bifeom u uglu, drvenim klupicama za umorne putnike, reklamnim suncobranima i žardinjerama sa cvećem. Gotovo da nikog nema. Samo se neki omanji pas izležavao na ranom jutarnjem suncu, povremeno se protežući i dižući nezainteresovano glavu da lenjo osmotri došljake. Peške guram ka kući prijatelja, a usput se premišljam: možda ipak, da prvo skoknem do naše kuće. Noge same okreću na drugu stranu: lagano, lagano se penjem kamenom, strmom ulicom, pa pored djardina i poljane, pa opštinske zgrade i osnovne škole i evo me. Zastajem u šoku. Na mestu stare kamene zgrade na dva sprata sa ogromnim ulaznim vratima i kvakom koju nisam mogla da otvaram ni kad sam dobro poodrasla, kaćiperi se u crveno okrečena zgradurina, sa nekim majušnim ulaznim vratima, sa groznim zelenim škurama:  liči mi na picnutu  kazneno-popravnu ustanovu. Nedostaju samo rešetke! Okrečena, ali svejedno, ostaje KPZ. Prilazim ulaznim vratima, hvatam se za kvaku i ulazim u portun: još jedan šok! Sve je promenjeno, a rekli su da je zgrada stavljena pod zaštitu države zbog svoje istorijske važnosti i da je zato obnavljaju nakon razarajućeg ratnog požara, te vraćaju u prvobitno stanje, kao nekadašnju, četiristoikusurgodina staru lepoticu. Ne pamtim nonine slike koje su kuću takvom prikazivale. Pa dobro, osim što ruži okolinu, šta ja imam s tim? Više nismo vlasnici, i tu se ništa ne da promeniti. Prodata u bescenje, onih davnih godina ludosti. Pa ipak... Gledam u prozor nekadašnje sobe iz mog detinjstva. Koliko li sam samo sati provela sedeći u tom prozoru, gledajući niz ulicu. Ili gledajući u nebo. Ili prema poljani gde su se odrasli šetali, a ja čeznutljivo pogledala ko s kim i kad ide jedan djir osvetljenim šetalištem ili beži u škurić djardina pored! Svi bitni dogadjaji, iz perspektive jedne školarke, prošli su ispod ovog prozora. Prozora takve dubine da smo mogli i ja i moj brat zajedno komotno sedeti, jer su zidovi kuće bili jako, jako debeli, što je za letnjih žega davalo divnu, prijatnu hladovinu. Hodnik, jezivo dug i širok kao drum, i u večitom polumraku, služio je nama deci kao odličan poligon za zimske, kućne igre, pogotovu što je u njemu bilo raznih divnih, zgodnih stvarčica. Napr., stari drveni sanduk, na uglovima okovan bakarnim ojačanjima, s posebnom bravom i ključem koga je nona brižljivo krila od nas. Kovčega,  koji je moj nono, večiti sanjar i lutalica, doneo sa svog putešestvija po Južnoj Americi, s posebnim naglaskom na Argentinu. Ili rasklimana stolica za ljuljanje, koju je moja mama izbacila iz kuće, a mi deca je silom vratila. Ili visoki drveni, u duborezu radjeni stalci za cveće, na kojima je nona držala saksije sa asparagusima, koji su se zimi otresali bodljikavih, sitnih kao iglica listića što su nam se uvlačili u čarape ili rublje i neprijatno podsećali na svoju prisutnost. Slike u hodniku su bile nešto posebno. Naročito mi se dopadala jedna, iako je ne bih mogla zvati slikom - pre je bilo, ovalnim ramom omedjeno, poprsje našeg pretka po kome smo ponosno nosili prezime. Kao devojčica sam to ( ne znam kako nazvati delo ) smatrala kućnom relikvijom. Uplašena nestašlucima sopstvenih dečaka i mnogih malih gostiju koji su prolazili godinama kroz našu kuću, sklonila sam ga kasnije u neku, manje prometnu sobu. Naravno, po dobro znanom zakonu, te godine kada sam ga preselila iz bezbednosnih razloga, on se i urušio: moja revnosna gošća, najbolja prijateljica, mašući dugom cevi usisivača po sobi, zakačila ga je i nepovratno uništila. Mama me je dugo zbog toga prekorevala ne opraštajući gubitak dragog pretka. Ali, svejedno: pitam se sada, da li bi ta naša kućna relikvija preživela ratni užas? Jedino što je preživelo je bio deo starinskog nameštaja, par antikviteta, koje sam brzo po noninoj oporuci, ščepala i drvenim sanducima, vozom poslala za Beograd, kao da sam slutila  šta će se , mnogo godina kasnije desiti. A godinama, živeći po malim, iznajmljenim stanovima, sudarala sam se s njima, gundjajući i prekorevajući sebe i svoju glupost.

Eh, vreme mi je da krenem prijateljima – skoro će se krenuti ka groblju.

Zatvaram ulazna vrata. Ovde skoro dolaziti neću.

Možda u snovima samo.