bobica

Poslednju stvarčicu trpam u torbu, ovlaš pogledom prelazeći po sobi: sve je spakovano, ostaju samo sitnice u kupatilu. To ću ujutru, pred polazak. Pogled zastaje na knjizi koju ovih dana jedva da stignem otvoriti. Ne, ipak je neću poneti. Pomalo se mučim s njom, čitanje mi ne ide glatko, zapinjem na skoro svakoj strani, vraćam se po par puta na iste rečenice. Ona definitivno ostaje tu. Neka me sačeka. Možda usput uzmem neki časopis, prijaće mi neobavezujuće štivo. Začudo, ne osećam nervozu, niti uzbuđenje pred put. I to kakav put!

Stavljam slušalice, puštam muziku. Gasim svetlo u sobi i neka prijatna, omamljujuća atmosfera golica mi čula. Osećam kako mi muzika blago pulsira telom – stopala sama po taktu prave kružne pokrete. Slušam Yo-Yo-Ma, uskoro će Gotan project, pa U2, Bowie...

Krećem polako ka vrtu svog detinjstva. Kamena ograda: kamen nepravilnog oblika, ćoškast, nejednak, a poslagan gotovo geometrijskom preciznošću, bez ikakvog veziva. Ne jednom, zapitana koja je to ruka, tako skladno, mogla napraviti takvo delo, pokušala sam jako, iz petnih žila gurajući, poljuljati taj sklad. Ili, pak, ne obazirući se na slomljen nokat, izvući neki najmanji kamičak, kamen-liliputanac, misleći da on, svojom malenom prisutnošću , kvari i ruši ugled kamene lepotice. Iza velike, gvozdene kapije, kitnjaste i sa šiljcima na vrhu svake šipke, koja je svojim škrgutom i neprijatnom škripom najavljivala svakog zvanog ili nezvanog gosta, odmah s desne strane šepurio se kameni lav. Sa otvorenim čeljustima, razbarušene grive, s desnom šapom koja je pobednički stiskala, skoro gnječila svoj ulov- za mene nikad jasno definisanu, neku sitnu, pustinjsku zverku. Tog smo lava, grleći mu grivu, mi deca besomučno zajahivali, prutićem šickali po zadnjici, drvenim štapom kopali mu po očima, očima kameno – hladnog bezosećajnog pogleda. S te strane, desne, pružao se drvored: stabla velika, krošnje bogate, jedan neverovatan rajski izgled, tako suprostavljen okolini izvan kamene ograde, gde je iz zemlje rastao kamen i samo kamen, i tu, ponegde tek poneki kržljavi, bodljikavi grm. Između svaka dva stabla bile su postavljene klupe, drvene, sa metalnim, teškim nogarima, koja su znala, ne mali broj puta, da nas onako zverski pošteno, očepe i prignječe. Staza duž aleje je bila oivičena mlečno belim, benkovačkim kamenim pločama. A na sredini vrta – lepotica fontana, gizdava pa kitnjasta , zapravo maleni ribnjak u kojem nikad, barem ja, nisam videla ni jednu ružičastu, a kamoli ne zlatnu ribicu. Nona Ida mi je pričala da ribnjak ima ribice, samo se ne daju videti. Često smo mi, deca, bacali neke mrežice, čak je moj rođak Mario jednom doneo krišom, da ga majka ne ugleda, iz kuhinje neko staro cedilo za juhu, pa smo besomučno zahvatali, zahvatali, silno se nadajući ulovu. Fontana skoro nikad nije radila. Kad se sada malo bolje zamislim, čini se da nikad nije ni bila u funkciji. Svejedno, njena lepota je ostala u mom sećanju neokrnjena. S leve strane od kapije pružao se drvored lijandera, pre se mogao nazvati šumom, sa prekrasnim, raznobojnim cvetnim krunama. Bilo je tu još nekog rastinja, ali sve je to bilo nekako poludivlje, neuređeno, razbarušeno. Pravi raj za igre kauboja i indijanaca, ili Tarzana, ili Robinsona! Cveća nije bilo, a i kako bi, kada smo mi, sva deca iz okoline, provodili u vrtu po vasceli dan, do kasnih večernjih sati, dok nas roditelji, a mene moja nona, nisu zvali na večeru i počinak; tabajući crveno-mrku zemlju skromnim „japankama“ ili uglavnom bosi, divlji i nesputani kao morski vetrovi.

Ponoć je odavno prošla. San lagano, iz potaje, lovi moje misli. Valja se odmoriti pred naporni put. Noćas sam samo nakratko, između snova i jave, posetila daleki vrt mog detinjstva. A sutra već, stajaću pred njim, gurnuti tešku kapiju i ući, ako još uvek prima nezvane goste.