bobica

Skoro mesec dana ne idem na kurs. Porodične obaveze su iznad svega, ispred ličnog zadovoljstva.

     Nedostaju mi kursisti i čavrljanje sa njima o tako sićušnim, beznačajnim stvarima kao što su “kako napraviti okret, a ne očepiti drugog”,”gde je moja, a gde tvoja ruka…”.

     Nedostaje mi ono slatko osećanje sreće kad me instruktor pohvali, ali i gordost , zadovoljstvo i samodopadljivost , kad sama osetim da sam dobro izvela plesni korak i koreografiju.

     Pa i moj partner mi nedostaje - debeljuškasti, sredovečni flegmatik za koga moj muž, kroz smeh, kaže “pa, suprotnosti se privlače”.

    Čak mi nedostaju i oni manje lepi trenuci dok me, vazda prenatrpani, autobus kotrlja sa periferije u centar.

    I oni trenuci kad, skoro trčećim korakom, uzbuđena kao šiparica koja juri na prvi sastanak, ŽURIM NA SVOJ ČAS PLESA.