bobica

Dan prvi: Šou može da počne!

Na ulazu sam, pred teškim, masivnim vratima sa kitnjastom, mesinganom kvakom – mreška se dilema preda mnom: ući ili ne? Zašto ne, preispitujem se – pa odavno želim upravo to . A ipak, težina svih ovih ludih godina što ih upokojih časno, savila mi leđa, noge ponekad preteške, kilogrami narasli k’o kvasac – vremešna dama!  Glupost, odgovaram sebi, ja se u srcu osećam mladom i krepkom! Koja simbolika – pa upravo danas sam navršila 56 godina! I  baš danas krećem u tu avanturu! Koprcajući se u svojoj nemoći da presečem čvor, zastajem ipak, ruku skidam sa kvake, nervozno premeštam torbu sa stvarima, dok me neka grupa mladih, nasmejanih likova obilazi, gurkajući me nesmotreno. Ipak odustajem, rešena sam – pa neću valjda sa ovom decom! Onda mi pade na pamet Seli i njena bodra priča o Simonidi, i bajka o Jolandi. Hvatam odlučno zalet, otvaram kapiju novog sveta i zakoračam u nepoznato : ušla sam! Ispred mene tabla sa putokazom.

Škola tanga – druga vrata desno.

Dan drugi: Ima li pilota …?

Kasnim na čas, opet! Užurbano ulećem u garderobu i dok se skidam,  bacam oko kroz odškrinuta vrata na onu stranu sale gde obično sedi. Ipak je došao! Presvlačim se na brzinu, dok kreću prvi taktovi  i čuje se glas instruktora. Parovi se razmeštaju, čujem neki glasni smeh, a mojih plesnih cipela ni od korova! Dovraga! Ostajem u patikama, znam da će me učitelj ribati, ali šta je – tu je! Ulećem u salu, okrećem se, pogledom tražim njega i birkam istovremeno mesto za start. Sleđena, zastajem. Moj partner sa koketom Milom , devojčurkom od nekih 20-tak, vrti se u krug , u krug ....