Aunties Aubreys excursion beyond the call of duty

Iz kade me izvukla zvonjava.Ogrnuh peskir i pazeci da onako sapunjava ne polomim vrat otrcah da otvorim vrata.

``Zdravo.Izabrao sam los momenat?``

``Ma ne,nisi.`` lazem kao pas. ``Udji.Daj mi pet minuta.Napravi si kafu.Napravi i meni kad vec pravis.Crnu i jaku.`` rekoh i uleteh u kupatilo.

Nisam ga videla mesecima.Poslednji put bilo je to par dana pre nego sto je otisao za Québec.Od tada ni glasa.Novu adresu je sigurno dobio od moje mame koja je o njemu cesto pricala u superlativu.Mama ga je znala kao vrlo dobro vaspitanog i uvek nasmejanog sto i nije bas odgovaralo stvarnom stanju stvari.

Par minuta kasnije nadjoh ga u trpezariji.Nosio je onu staru crvenu Ramones majicu,zarastao u bradu i delovao kao da je izasao iz nekog stripa.

``You look like shit.`` rekoh uzimajuci salicu.``Gde si bio? Brinuli smo se za tebe.``

``Svuda.``

Jean François je  umeo da izbegne odgovore.Ustvari,ne,on ih nije izbegavao.On jednstavno nije odgovarao.

Odmahnuo je rukom i uzeo gutljaj kafe.

Cutao je neko vreme a onda rekao :

``Nisam siguran sta radim.Mozak mi radi vec danima.Vrti neprestano.``

``Da?``

``Nemoj molim te da me prekidas jer tako necu moci da kazem ono sto zelim.``

Ujedoh se za usnu osetivsi da je u pitanju nesto tesko,nesto ozbiljno.

``Imao sam par cudnih iskustava u poslednjih par meseci.Kad kazem iskustava govorim o seksu naravno.Nedavno sam probao trip à trois. Devojka me nije toliko uzbudila.Uzbudila me cinjenica da je…drugi tip bio tu.Pozeleo sam da…da nje ne bude.`` rece podigavsi pogled sa salice kafe a zatim gledajuci me pravo u oci dodade :``Sludjen sam.Zbunjen.I ne znam sta da radim.Ti si prva osoba kojoj ovo govorim.Nisam znao kome da se obratim…``

Kratka pauza koju je napravio razvukla se u vecnost.

``Nosim se idejom da probam…da bih znao.A plasim se odgovora.Plasim se da budem s druge strane.I treba mi neko da me zagrli i da mi kaze da ce sve biti ok.``

``Slusaj unutrasnji glas.On retko gresi.I ne brini se toliko sta ce drugi reci…``

Ustadoh I krenuh ka sobi.Na polici medju knjigama ugledah dobro poznate zelene korice.

Pruzih mu knjigu.

``Uzmi.Meni je nekada davno pomogla da nadjem odgovore.Mozda ce ti pomoci…``

Pricali smo jos neko vreme.Nisam mogla a da ne osetim olaksanje kada je otisao sa knjigom u ruci.Ne zato sto  nije bio siguran u sebe,ne zato sto je pomerao sve i jednu granicu svog licnog sveta,ne.Osetih olaksanje zato sto po prvi put u poslednjih par meseci nisam sumnjala u sebe samu.Bilo je neceg toplog i neznog u tom saznanju.Neceg umirujuceg.

Pustih Jackson Waters – Center of attention i napravih jos jednu kafu.