Tog dana je bio prilično dobro raspoložen zbog sinoćnjeg životinjskog seksa u haustoru sa devojkom čijeg se izgleda ne seća i čije ime nije zapamtio. Probudio se sa teškim mamurlukom, ali i osmehom na licu. Bio je ponedeljak, najusraniji dan u nedelji, dan za koji on nije imao nikakav plan. Bio je otečen i podbuo od alkohola, tako da je rešio da se obuče potpuno u crno i kompletira avetinjski look. Obukao je i crni mantil, razbarušio ionako zamršenu kosu i izašao napolje. Bio je krupan i visok i izgledao je nadrkano, kao nečiji telohranitelj koga su cele noći mlatili žestoki momci. Komšinica koju je sreo na stepenicama zgrade je ustuknula kad ga je videla. Mesec dana nije spavao u svom stanu i za tih mesec dana se prilično ofucao.

- Iju sine, jel’ ti dobro? Nešto si mi ubledeo... Nema te bre dugo, ja se zabrinula...

- Pazi da se ne zabrineš, keve ti – dobacio je u prolazu ne pogledavši je

- C c c c, e, a kakav si momak bio nekad... E kuku meni kukavici, šta se ovo dešava sa današnjom omladinom... – slušao je babinu žalopojku dok je silazio niz stepenice. Matora je bila glavna tračara ne samo u zgradi, već i u kraju, i verovatno jedan od glavnih krivaca što su ga svi gledali ispod oka. Niko od tih kretena nije umeo da shvati da postoje ljudi koji su drugačiji od njih, koji ne gledaju Pink, svadbu, Velikog brata, koji ne slušaju narodnjake i koje ne zanima politika. Zbog toga i nije dolazio često u stan. Srećom, uglavnom imao je gde drugde da spava. Stan je koristio samo ponekad, uglavnom za privođenje i ostale društvene aktivnosti.

Lenjim koracima je išao je prema gradu rešen da se zabavi, ali ne na konvencionalan način. Njega su zabavljali ljudi, i to stereotipi koje je svaki dan sretao. Šalterski službenici, taksisti, kasirke u marketima, prodavci na pijaci... Sa tim ljudima inače nije puno kontaktirao i živeo je u nekom potpuno drugom, svom svetu. Ali povremeno je voleo da igra psihološke igre sa njima, jer je znao da će uvek izaći kao pobednik. To bi mu uvek popravljalo raspoloženje, a kada bi bio dobro raspoložen radio je to iz čistog hira, ređe iz dosade. Odlučio je da ide kuda ga noge same nose i ugrabi prvu zgodnu priliku da se sa nekim poigra. Imao je par opakih ideja koje su mu nabacile kez na lice. Žrtvu je spazio prilično brzo, dok je čekajući na semaforu uživao u mirisu koji je dopirao iz obližnje pekare.

Zgrabio je kvaku i naglo, kao da je došao da izvrši raciju, otvorio staklena vrata. Videvši ga da ulazi mlada službenica je skočila da obriše trag od karmina na monitoru, koji je par sekundi pre toga poljubila ugledavši lice svog dečka preko web kamere. Video ju je kroz izlog dok je to radila i nasmejao se. Mrzeo je ljude koji se zajebavaju tokom radnog vremena. Zar nas to, između ostalog, i nije dovelo dovde gde smo sad? Osmeh je bio tu i dok je otvarao vrata.

- Dobar dan – zacvrkutala je zgodna brineta

- Dobar dan – odgovorio je i seo u udobnu fotelju

Brineta se malo zbunila jer nije očekivala da će sesti dok ga ne ponudi. Videla je da je nasmejan i nije očekivala tako nešto od njega. Poremetio joj je ustaljenu šemu, tekst koji je izgovorila hiljadu puta: Dobar dan, izvolite sedite, kako mogu da vam pomognem... Verovatno je počinjao da joj izgleda čudno.

- Ovaj, kako mogu da vam pomognem? – nastavila je da vrti staru ploču

- Zavisi od tebe. Treba mi nov broj, postpaid, lako pamtljiv? Da li je to dovoljno informacija da odmah počneš da radiš na tome? – sada je već bila zabezeknuta. Odmerila ga je od glave do pete i bio je siguran da se nosila mišlju da pozove obezbeđenje, ali ipak se naterala da mu pruži šansu. Morala je da razmišlja brzo, a tome očigledno nije bila vična.

- Paaa...jeste...ovaj, samo da vidim koji su brojevi slobodni. Znate li da možete i da izaberete svoj datum rođenja da vam bude broj telefona? A imamo i...

- To je najveća glupost koju bih mogao da uradim. Hoću jednostavan, pamtljiv broj, i ne zanimaju me nikakve promocije i pogodnosti – rekao je gledajući je kao lav hijenu

Ovoga puta je definitivno zanemela. Nije više mogla da razmišlja ni brzo ni polako. Nabila je glavu pod sto i tražila nešto po fiokama, ne bi li dobila na vremenu i sabrala se. On je za to vreme zapalio cigaretu i duboko uvukao prvi, najslađi dim. Znao je da je pušenje ovde zabranjeno, ali je znao i da neće smeti da mu kaže da ugasi cigaretu. Za 7 godina rada nije imala ovakvu mušteriju i loše se snalazila u novonastaloj situaciji. Navikla je da ona vodi reč, da ona melje o paketima, tarifama, besplatnim minutima, a da drugi slušaju i uzimaju nešto što nisu ni pomišljali da će uzeti kada su pošli sa namerom da kupe broj. Uživao je da testira takve ljude. Redovno su padali na testovima.

- Aha! Evo našla sam... – rekla je i izvadila tuce kartica iz fioke -  Dakle imamo 3221223, pa zatim 322...

- Ne misliš li valjda da ću ja odlučiti koji broj da uzmem tako što ćeš ti da mi iščitaš 20 brojeva i ja ću da zapamtim koji mi se najviše sviđa? Daj mi da pogledam sam i za to vreme kucaj priznanicu, račun, šta već. Nemam ceo dan – rekao je i uzeo joj kartice iz ruku

- Ovaj...da...u redu,trebaće mi samo vaši osnovni podaci, znate, takva je procedura, da bi vas ubacili u imenik – drhtao je glas mlade brinete

- Pitaj – odbrusio je

- Recite mi vaše ime i prezime – skupila je hrabrost da ga pita

- Srebrenko Repčić

- Adresa?

- Mite Balije 23

- Mite Balije... sricala je dok je kucala, ne shvatajući ništa. Jedva je izdržao da se ne nasmeje. Da li je stvarno toliko glupa ili se toliko usrala? – pomislio je

- Broj lične karte? – sad se već oslobodila, iskoristivši njegovu zagledanost u kartice

- Nemam ličnu kartu. Ionako si saznala o meni više nego što ti je bilo potrebno.

- Ovaj...pa dobro, to je to – promucala je drhtavim glasom. Izgledalo je kao da je na ivici suza i u njemu se probudio tračak sažaljenja. Odlučio je da je dovoljno propatila za danas i rešio da pronađe nekog zanimljivijeg, ko će pružiti malo više otpora. Nije voleo one koji se odmah predaju.

- Koliko sam dužan? – upitao je

- Hiljadu dinara – odgovorila je sebi u bradu, očekujući da umesto novčanika izvadi pištolj ili barem nož. Uneo joj se u lice i izbacio dim od cigarete kroz nos. Bila je preplašena na smrt i pomislio je da će se onesvestiti koliko se tresla.

- Slušaj, seko, ne treba meni nikakav prepaid broj – sada je bila ubeđena da će je napastvovati – ustvari ne treba mi ništa od tebe. Došao sam samo da sprovedem malo istraživanje, i bila si odličan primer kako se ne treba ponašati. Imam samo par saveta za tebe: za to četovanje na radnom mestu se leti sa posla. Bolje bi ti bilo da obratiš pažnju pošto se kroz izlog sve vidi, i mogu da ti kažem da deluje jako neozbiljno. A karmin se sa TFT monitora jako teško skida, nadam se samo da nećeš probati acetonom. Posao i emocije su, draga devojko, nespojivi. I nemoj toliko da se frkaš, nije dobro za srce. Bolje malo uključi mozak poneki put, da se ne nahvata prašina. Znaš, postoje dve vrste ljudi-jedni pričaju, a drugi slušaju. Ja ne volim da slušam, a tebi je posao da pričaš kao navijena. Nisu svi isti, nauči da ceniš različitost i oslobodi se predrasuda. Olakšaćeš sebi život, veruj mi. Ćao - izgovorio joj je pravo u lice, jednakim tonom, fiksirajući je pogledom. Okrenuo se, izašao, i sa ulice bacio pogled na nju. Još uvek je stajala u istom stavu i činilo mu se da nije čak ni trepnula. Bila je bleda i preplašena, širokih zenica i poluotvorenih usta. Verovatno se trudila da ukapira šta joj se desilo, ali teško da je bilo šta razumela. Na semaforu se upalilo zeleno i prešao je ulicu, ostavljajući brineticu da stoji i razmišlja. Jak vetar mu je nosio peševe od mantila, a oblaci su postajali sve tamniji. Još jedna prosvetiteljska misija je završena, ali mu se činilo da nije postigao zadovoljavajući uspeh. Trebalo je naći nekog novog dok ne počne kiša. Kiša mu je uvek uticala loše na koncentraciju...