Budi veseo, lud, mlad, budi srećan, budi jak

Čeka te faks, posao, veza, brak

Zapni, uči, bori se i radi

Savetuju nam oni što nisu više mladi

Ako ništa ne očekuješ ništa ćeš i dobiti

Mesto tebe neki kreten će se probiti

Završiće fakultet na bubanje, mišiće

Obući će odelo i mlatiti evriće

Promene su ovde potršena fraza

Lepo živi onaj kome glava je prazna

Ko može da se isključi i ne razmišlja o svemu

Otići ili ostati taj nema dilemu

A ti pljuješ po sistemu

Tražiš novu šemu

Svakog jutra pomisao ista je – čemu?

Čemu životarenje, šljakanje za siću

Iskidani nervi, preterivanje u piću

Čemu i studiranje, krediti u banci

Kad tražiš posao pitaju u kojoj si stranci

Ovde nema ideala, ciljeva ni želja

Nema pravih ljubavi, pravih prijatelja

Nema perspektive, nema putovanja

Svakog dana čekaju te uvek ista sranja

Zemlja čuda, zločina, krvava i bedna

Oko tebe prose deca gladna, žedna

Najjači je onaj koji podigne galamu

Pametni se povlače u samoću, tamu

Nakrcaću valjda za džoint i pivo

Narezaću filmove jer nemam za kino

Skupljamo se po gajbama mesto da putujemo svetom

Ubijamo mladost i kolenom i petom

Moji su na lekovima preko 10 dina

Lakše prođe dan s tablom bensedina

Tako ćemo i mi da potrošimo dane

Čekajući uzalud da već jednom svane

Samo što će naša deca biti mnogo gora

Bogatstvo će im biti hleba svaka kora

Ovde nema ideala, ciljeva ni želja

Nema pravih ljubavi, pravih prijatelja

Nema perspektive, nema putovanja

Svakog dana čekaju te uvek ista sranja

Da li se pitate zašto se drogiraju

Mladi ljudi koji bi trebalo da studiraju

Šta je razlog što omladina bleji

Posvetite pažnju njihovoj ideji

Poslušajte jednom nekog kome je stalo

Jer vama nije, osim da nabacite salo

Saslušajte jednom svog sina i ćerku

Da li bi ste smeli sa njima na ferku

Da iznesu argumente, prvo vi pa oni

Ko su gubitnici, a ko čiji pioni

Pogledajte u srce pre nego ekran

Dok gledate skupštinu sin kasiće dekra

Jer nema para da vodi na sladoled ribu

Zato što mu je ćale pušio kohibu

Jebe se nama za državu i veru

Ko je kriv predsedniku, a ko premijeru

Ko se s kime tali, ko koga juri

Dal su više krivi vojaci ili panduri

Neću večno da jedem tuđa govna

Da me retardirani naprave na klovna

Hoću život, šansu, perspektivu, sada

Neće ova glava biti večno mlada

Ovde nema ideala, ciljeva ni želja

Nema pravih ljubavi, pravih prijatelja

Nema perspektive, nema putovanja

Svakog dana čekaju te uvek ista sranja

Tog dana je bio prilično dobro raspoložen zbog sinoćnjeg životinjskog seksa u haustoru sa devojkom čijeg se izgleda ne seća i čije ime nije zapamtio. Probudio se sa teškim mamurlukom, ali i osmehom na licu. Bio je ponedeljak, najusraniji dan u nedelji, dan za koji on nije imao nikakav plan. Bio je otečen i podbuo od alkohola, tako da je rešio da se obuče potpuno u crno i kompletira avetinjski look. Obukao je i crni mantil, razbarušio ionako zamršenu kosu i izašao napolje. Bio je krupan i visok i izgledao je nadrkano, kao nečiji telohranitelj koga su cele noći mlatili žestoki momci. Komšinica koju je sreo na stepenicama zgrade je ustuknula kad ga je videla. Mesec dana nije spavao u svom stanu i za tih mesec dana se prilično ofucao.

- Iju sine, jel’ ti dobro? Nešto si mi ubledeo... Nema te bre dugo, ja se zabrinula...

- Pazi da se ne zabrineš, keve ti – dobacio je u prolazu ne pogledavši je

- C c c c, e, a kakav si momak bio nekad... E kuku meni kukavici, šta se ovo dešava sa današnjom omladinom... – slušao je babinu žalopojku dok je silazio niz stepenice. Matora je bila glavna tračara ne samo u zgradi, već i u kraju, i verovatno jedan od glavnih krivaca što su ga svi gledali ispod oka. Niko od tih kretena nije umeo da shvati da postoje ljudi koji su drugačiji od njih, koji ne gledaju Pink, svadbu, Velikog brata, koji ne slušaju narodnjake i koje ne zanima politika. Zbog toga i nije dolazio često u stan. Srećom, uglavnom imao je gde drugde da spava. Stan je koristio samo ponekad, uglavnom za privođenje i ostale društvene aktivnosti.

Lenjim koracima je išao je prema gradu rešen da se zabavi, ali ne na konvencionalan način. Njega su zabavljali ljudi, i to stereotipi koje je svaki dan sretao. Šalterski službenici, taksisti, kasirke u marketima, prodavci na pijaci... Sa tim ljudima inače nije puno kontaktirao i živeo je u nekom potpuno drugom, svom svetu. Ali povremeno je voleo da igra psihološke igre sa njima, jer je znao da će uvek izaći kao pobednik. To bi mu uvek popravljalo raspoloženje, a kada bi bio dobro raspoložen radio je to iz čistog hira, ređe iz dosade. Odlučio je da ide kuda ga noge same nose i ugrabi prvu zgodnu priliku da se sa nekim poigra. Imao je par opakih ideja koje su mu nabacile kez na lice. Žrtvu je spazio prilično brzo, dok je čekajući na semaforu uživao u mirisu koji je dopirao iz obližnje pekare.

Zgrabio je kvaku i naglo, kao da je došao da izvrši raciju, otvorio staklena vrata. Videvši ga da ulazi mlada službenica je skočila da obriše trag od karmina na monitoru, koji je par sekundi pre toga poljubila ugledavši lice svog dečka preko web kamere. Video ju je kroz izlog dok je to radila i nasmejao se. Mrzeo je ljude koji se zajebavaju tokom radnog vremena. Zar nas to, između ostalog, i nije dovelo dovde gde smo sad? Osmeh je bio tu i dok je otvarao vrata.

- Dobar dan – zacvrkutala je zgodna brineta

- Dobar dan – odgovorio je i seo u udobnu fotelju

Brineta se malo zbunila jer nije očekivala da će sesti dok ga ne ponudi. Videla je da je nasmejan i nije očekivala tako nešto od njega. Poremetio joj je ustaljenu šemu, tekst koji je izgovorila hiljadu puta: Dobar dan, izvolite sedite, kako mogu da vam pomognem... Verovatno je počinjao da joj izgleda čudno.

- Ovaj, kako mogu da vam pomognem? – nastavila je da vrti staru ploču

- Zavisi od tebe. Treba mi nov broj, postpaid, lako pamtljiv? Da li je to dovoljno informacija da odmah počneš da radiš na tome? – sada je već bila zabezeknuta. Odmerila ga je od glave do pete i bio je siguran da se nosila mišlju da pozove obezbeđenje, ali ipak se naterala da mu pruži šansu. Morala je da razmišlja brzo, a tome očigledno nije bila vična.

- Paaa...jeste...ovaj, samo da vidim koji su brojevi slobodni. Znate li da možete i da izaberete svoj datum rođenja da vam bude broj telefona? A imamo i...

- To je najveća glupost koju bih mogao da uradim. Hoću jednostavan, pamtljiv broj, i ne zanimaju me nikakve promocije i pogodnosti – rekao je gledajući je kao lav hijenu

Ovoga puta je definitivno zanemela. Nije više mogla da razmišlja ni brzo ni polako. Nabila je glavu pod sto i tražila nešto po fiokama, ne bi li dobila na vremenu i sabrala se. On je za to vreme zapalio cigaretu i duboko uvukao prvi, najslađi dim. Znao je da je pušenje ovde zabranjeno, ali je znao i da neće smeti da mu kaže da ugasi cigaretu. Za 7 godina rada nije imala ovakvu mušteriju i loše se snalazila u novonastaloj situaciji. Navikla je da ona vodi reč, da ona melje o paketima, tarifama, besplatnim minutima, a da drugi slušaju i uzimaju nešto što nisu ni pomišljali da će uzeti kada su pošli sa namerom da kupe broj. Uživao je da testira takve ljude. Redovno su padali na testovima.

- Aha! Evo našla sam... – rekla je i izvadila tuce kartica iz fioke -  Dakle imamo 3221223, pa zatim 322...

- Ne misliš li valjda da ću ja odlučiti koji broj da uzmem tako što ćeš ti da mi iščitaš 20 brojeva i ja ću da zapamtim koji mi se najviše sviđa? Daj mi da pogledam sam i za to vreme kucaj priznanicu, račun, šta već. Nemam ceo dan – rekao je i uzeo joj kartice iz ruku

- Ovaj...da...u redu,trebaće mi samo vaši osnovni podaci, znate, takva je procedura, da bi vas ubacili u imenik – drhtao je glas mlade brinete

- Pitaj – odbrusio je

- Recite mi vaše ime i prezime – skupila je hrabrost da ga pita

- Srebrenko Repčić

- Adresa?

- Mite Balije 23

- Mite Balije... sricala je dok je kucala, ne shvatajući ništa. Jedva je izdržao da se ne nasmeje. Da li je stvarno toliko glupa ili se toliko usrala? – pomislio je

- Broj lične karte? – sad se već oslobodila, iskoristivši njegovu zagledanost u kartice

- Nemam ličnu kartu. Ionako si saznala o meni više nego što ti je bilo potrebno.

- Ovaj...pa dobro, to je to – promucala je drhtavim glasom. Izgledalo je kao da je na ivici suza i u njemu se probudio tračak sažaljenja. Odlučio je da je dovoljno propatila za danas i rešio da pronađe nekog zanimljivijeg, ko će pružiti malo više otpora. Nije voleo one koji se odmah predaju.

- Koliko sam dužan? – upitao je

- Hiljadu dinara – odgovorila je sebi u bradu, očekujući da umesto novčanika izvadi pištolj ili barem nož. Uneo joj se u lice i izbacio dim od cigarete kroz nos. Bila je preplašena na smrt i pomislio je da će se onesvestiti koliko se tresla.

- Slušaj, seko, ne treba meni nikakav prepaid broj – sada je bila ubeđena da će je napastvovati – ustvari ne treba mi ništa od tebe. Došao sam samo da sprovedem malo istraživanje, i bila si odličan primer kako se ne treba ponašati. Imam samo par saveta za tebe: za to četovanje na radnom mestu se leti sa posla. Bolje bi ti bilo da obratiš pažnju pošto se kroz izlog sve vidi, i mogu da ti kažem da deluje jako neozbiljno. A karmin se sa TFT monitora jako teško skida, nadam se samo da nećeš probati acetonom. Posao i emocije su, draga devojko, nespojivi. I nemoj toliko da se frkaš, nije dobro za srce. Bolje malo uključi mozak poneki put, da se ne nahvata prašina. Znaš, postoje dve vrste ljudi-jedni pričaju, a drugi slušaju. Ja ne volim da slušam, a tebi je posao da pričaš kao navijena. Nisu svi isti, nauči da ceniš različitost i oslobodi se predrasuda. Olakšaćeš sebi život, veruj mi. Ćao - izgovorio joj je pravo u lice, jednakim tonom, fiksirajući je pogledom. Okrenuo se, izašao, i sa ulice bacio pogled na nju. Još uvek je stajala u istom stavu i činilo mu se da nije čak ni trepnula. Bila je bleda i preplašena, širokih zenica i poluotvorenih usta. Verovatno se trudila da ukapira šta joj se desilo, ali teško da je bilo šta razumela. Na semaforu se upalilo zeleno i prešao je ulicu, ostavljajući brineticu da stoji i razmišlja. Jak vetar mu je nosio peševe od mantila, a oblaci su postajali sve tamniji. Još jedna prosvetiteljska misija je završena, ali mu se činilo da nije postigao zadovoljavajući uspeh. Trebalo je naći nekog novog dok ne počne kiša. Kiša mu je uvek uticala loše na koncentraciju...

Od Pazara pa do Priboja

Od Sjenice pa do Tutina

U Sandžak se zebnja uvukla

Dijete šumom proć’ ne smije

Plaši se od vehabije

Područje je to

Ekstremističko

Od Horgoša pa do Pančeva

Od Kikinde do Apatina

Ravnica je ustalasana

Ošišane sirovine

Oružjem bi na manjine

Područje je to

Netolerantno

Od Prizrena pa do Gnjilana

Od Merdara pa do Dragaša

Država se nova rađala

Šiptarima došlo vreme

Za samoopredeljenje

Područje je to

Već nezavisno

Od Loznice pa do Pirota

Od Kladova pa do Užica

Srbija se jadna, pružala

K..ali je sa svih strana

Pa sad leži raz..bana

Područje je to

Jadno i bedno

Od Resnika do Batajnice

Od Koteža do Bežanije

Prestonica gordo drži se

Tamo sede lopovčine

Koje samo kinta brine

Vratiše nas, bre

U devedesete

Od Vardara pa do Triglava

Od Đerdapa pa do Jadrana

Prevara je bila velika

Komunizam,nepoštenja

Uništiše pokolenja

Grom te spalio

Jugoslavijo

Što sam dublje gledao u stvari

To su one gubile si čari

Što je veća pamet u čoveka

Čemerniji život njega čeka

Misao mi spavat’ ne da

Mis’o neka,nit’ mlada,nit’ seda

Što mudroga najviše izjeda

To tup ne mož’ ni da sgleda

Kad bi samo znala stati

Ta misao što me prati

Zna li ona da su sitni sati

Nek je neko drugi shvati

Evo već i zora rudi

Radnička se klasa budi

Bezbrižno se za posao sprema

Odgovora jošte nema...

Evo ja opet o politici,a rekao sam da ću da se trudim da neću.. Šta ću ljudi,mnogo me nerviraju.. Neverovatno je kakvi lakrdijaši vode ovu Nedođiju baš tamo gde je i postala to što jeste..

Stigao je Ahtisari

Ali ko još za to mari

Postoje i preče stvari

Liči mi na kliše stari

Bežanija od problema

Odgovornog nikog nema

Jer njih mori druga tema

Pad sa vlasti Mu se sprema

Kao deca kad se dure

Il kad pazar tvrde cure

Bliže nam se teške ure

I de facto i de jure

Pogledajte ambasade

Sijaju im se fasade

Ispred njih su glave mlade

Pune besa,pune nade

Postoji li neko preče

Pitanje od ljudske sreće?

„Što kaže Mišo Kovač,nek idu svi u pizdu materinu“

Izjava izvesne hrvatske porno glumice & prostitutke,sinoć na HRT1

Evo mene opet posle x dana.. Jbg ljudi, fakultet je preči od pesničke karijere, januarski rok je iscrpeo sve iz mene,a i od kompa sam bio prilično udaljen spremajući proklete ispite.. Ali sad je sve OK, družićemo se opet intenzivno, do sledećeg velikog zastoja.. Veliki respect svim posetiocima BlogDoMog-a

Bili smo mali i nismo znali

Šta se to dešava,šta nam to fali,

Kakva su bila tuđa detinjstva

Poslednji sinovi bratstva i jedinstva

Vesti sa fronta umesto crtaća

Tata je otišao,mama laže kuda

„Perin se tata baš dugo ne vraća“

Devedeste u zemlji čuda

Nema slatkiša,igračaka,mora

Sankcije ubijaju minimum dostojanstva

„samo ti uči“ zvuči kao fora

Dok lovu ti šalje tetka iz inostranstva

Škola se raspada,profesori s njom

Deca samo oponašaju starije

Svakog dana novi nervni slom

Pogodno tle za razvoj ništarije

Posle rata došle su demonstracije

Prst u oko velikom diktatoru

Prvi put sam video kordone,racije

Pogrešno mišljenje vodi ka zatvoru

A šlag na tortu „bezbrižnih dana“

Dodala je alijansa najjačih zemalja

Bez razloga i ničim izazvana

Krenula na nas,šačicu bogalja

I tako smo išli iz stresa u stres

Posledice se nisu videle odmah

Kad stasali smo u ljude isplivao je bes

Za mnoge su rešenje alkohol i droga

I sad odjednom „šta se ovo zbiva?“

Pitaju se naši roditelji fini

Što blejimo na ulici bez trunke motiva,

Tako mladi,a već na margini?

Dragi prijatelji,

Već danima pokušavam da napišem pesmu koja nema nikakve veze sa politikom,ali mi jednostvano ne uspeva. Kurvini sinovi su svuda oko nas,ne postoji mesto gde se možete sakriti od njih. TV ne gledam, novine ne čitam, ali svaki bilbord, svaka bandera, svako prazno parče fasade je u bojama stranaka i u znaku kampanje. Primetio sam da sam ovih dana čas razdražljiv, čas depresivan, čas ne znam ni sam šta mi je. Ovo mi liči na kuću Velikog brata, kao da su svi stanovnici ove rupe ukućani, a ovi odozgo imaju zadatak da nas više od mesec dana lažu i mažu, pa ko poslednji ostane u kući dobija besplatno lečenje u Lazi. Dakle, inspiracije niotkuda. Jedino bi o njima mogao da pišem čini mi se danonoćno, zato što svaki dan izleti po neki novi biser. Ali ne želim da svoj blog pretvorim u pljuvačinu po političarima, јеr ih je i vama sigurno već preko glave. Rešio sam da se povučem dok ne prođu izbori i dok mi se mozak ne odmori od plakata, mitinga, parola, duela i svega ostalog. Ovih dana je nivo mentalnog zagađenja izuzetno veliki i neću da utiče i na mene, neću da dozvolim da me nerviraju oni koji to ne zaslužuju. Zato objavljujem prevod legendarne pesme Džona Lenona „Imagine“ (Zamisli), jedne od mojih omiljenih. U ovakvim trenucima uvek se setim ljudi koji nisu gledali usko i koji su mogli da razumeju malo više od ostalih. Takvih ljudi nam treba što više (naročito pred izlazak na birališta). Džon je sigurno bio jedan od njih.

I za kraj poruka apstinentima: probudite se, mućnite glavom, izađite i zaokružite šta god mislite da je ispravno. Možete i da pocepate listić,da nacrtate ili napišete na njemu bilo šta. Uradite to zbog sebe, osećaćete se bolje. Vaš glas možda ne znači puno za konačan zbir, ali bitno je da shvatite koliko znači vama. Pozdrav svima

Zamisli

Zamisli da nema raja

Lako je ako pokušaš

Nema pakla ispod nas

Iznad nas samo nebo

Zamisli sve ljude

Kako žive za danas..

Zamisli da nema država

To bar nije teško

Ničega zbog čega bi ubio ili poginuo

I da nema religija

Zamisli da svi ljudi

Žive svoj život u miru..

Možeš reći da sam sanjar

Ali nisam jedini

Nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti

I da će svet biti kao jedan

Zamisli da nema imovine

Pitam se da li možeš

Da nema potrebe za pohlepom ili glađu

Bratstvo čovečanstva

Zamisli sve ljude

Kako dele ceo svet..

Možeš reći da sam sanjar

Ali nisam jedini

Nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti

I da će svet živeti kao jedan

Sa engleskog preveo SunOfABeach

Predizborna obećanja pljušte

Praznici su oko nas

Utrkuju se suprotnosti sušte

Da zarade još po koji glas

Mali odmor do Božića

Teško vreme za propagandu

Ko će usred jela,pića

Misliti na onu bandu

Al’ odmora za njih nema

Ne daju se moćne glave

Izbori su jedina im tema

Ne haju za praznike i slave

Životinjska prava brinu

Labusovog milog sina

Dok na trgu deca ginu

Od petardi,baklji,mina

A kraljević s Ravne gore

Patetičan bez potrebe

Pohodivši domaćinske tore

Uze jagnje i privi ga uz sebe

Tu je i još jedno

Bez brkova lice

Gleda nas sa bilborda

Mesto s poternice

Nekima treba baš TVOJ glas

Neki šatro slede viziju

Neki kliču Srbiji na sav glas

Sve se svodi na hipokriziju

Zato navali dobri narode

Na špricere,radžu, prase

Ko su ovi što nas vode

Već odavno dobro zna se

Dužnost mi je da sve (drage) posetioce obavestim da ću neko vreme biti odsutan sa bloga iz opravdanih razloga. Nove postove očekujte iduće nedelje,a ako ste vernik SPC u međuvremenu možete i sami da postite  Remember,you are the owner and operator of your own brain...

Juče sam bio u Kragujevcu nekim poslom. Išao sam svojim autom i sve je bilo potpuno OK do ulaza u centralnu gradsku zonu. Najednom počinje stravična gužva. Vidim ljudi idu po kolovozu, neki se guraju, neki se teturaju, saobraćaj u zastoju zbog njih. Priđem bliže, kad ono – sa obe strane ulice nekakav nameštaj, stolice, kreveti, vitrine, sudopere, razne drangulije od drveta... Pomislim – sajam nameštaja i rukotvorina na otvorenom. Pođem još desetak metara dalje (brzinom od tri metra u minuti), a ono nema više nameštaja nego kotlići za riblju čorbu, kazani za pečenje rakije, ražnjevi za pečenje prasića (na električni pogon), nekakve skalamerije za pečenje ko zna čega, lik gura kolica na kojima piše “kuvanje kafe na licu mesta”... Ne verujem svojim očima. Što se više bližiš centru sve je veća gužva, sve je raznovrsnija roba, da bi na samom početku (ili kraju) Glavne ulice spazio tezgu sa gaćama i čarapama po sistemu “tri za 100 dinara”. Sa nekog razglasa dopire (tačnije ječi) glas starijeg Roma koji reklamira neki preparat koji leči “kamen u bubregu, kamen u žuču”... i otprilike sve bolesti za koje je oglašivač čuo. Tu su naravno i luše i liciderska srca, garderoba pitaj-Boga-kakvog-kvaliteta, kaiševi sa šljokicama, šljokice sa kaiševima... Pravi pravcati seoski vašar. Onda preberem malo po mozgu pa se setim da sam čuo da je danas veliki praznik (Vavedenje, šta god to značilo). OK. Praznik je. Neki ljudi imaju potrebu da to javno obeleže, da podele svoju prazničnu sreću sa drugima. Nemam ništa protiv. Hiljade zemljoradnika iz okoline grada je jedva dočekalo crveno slovo u crkvenom kalendaru da se bar na jedan dan odmori i siđe u grad da se malo ponovi. Sve je to lepo. Ali ko im je bre dozvolio da postave one tezge po najužem centru grada? Svu onu robu koju su danas izneli na trotoare, kolovoz, zelene površine (jednom rečju gdegod je bilo slobodnog mesta) možete kupiti svakog dana na buvljaku po istoj ceni. Dobro, možda ima neki praznični popust, ali popust bi dobili i na pijaci uz malo cenjkanja (što posetiocima ovakvih priredbi nije strano). A ono što nema na buvljaku ima po zanatsksim radnjama (mislim na one sprave za pečenje i mučenje). Dakle? U čemu je problem? Samo mi je prošlo kroz glavu sta bi pomislio neki stranac da je danas svratio u KG, rešen recimo da poseti Spomen park ili Milošev konak (do kojeg danas nije bilo moguće doći, jer se nalazi tik pored zelene pijace, na kojoj je koncentracija džibero-zagađenja bila najviša)? Ili da mu je jednostavno dunulo da svrati u prestonicu Šumadije? Rekli bi mu, “pa dobro, nije to ovako svaki dan, samo par puta u godini, za neke verske praznike”. Da ne zaboravimo činjenicu da u KG već zivi izvestan broj stranaca (znam sigurno za lektore sa Filološkog). Kome je u interesu održavanje takvih manifestacija? OK, grad uzima lovu od tih ljudi koji donose robu da prodaju. Ali ne može to tako, ne može sve da bude u parama. Da je tu izloženo nešto što inače nemaš priliku da kupiš u gradu ili okolini, pa ajde da razumeš. Ali ako ti postaviš tezgu za gaćama, čarapama i brusevima na početak GLAVNE ulice u tvom gradu, koji je uzgred KULTURNI centar jedne velike regije, to je čista budalaština. To jednostavno nije normalno. Pa ne znam koliki novac da dobiješ za to, opet nemaš opravdanje. Kragujevac je danas ličio na selo, ili neku varošicu sa kraja 19. veka, onako, kad dođe pijačni dan, pa svi veseli i rumeni, naoštrili laktove, dovikuju se, pljuju po ulici, kašlju ti u lice, izgore te cigarom u prolazu, stanu nasred ulice pa se grle kao da se nisu videli godinama, a žive u istom sokaku. Trebalo bi da gradskoj upravi kupimo kalendar, ili bar da ih naučimo da surfuju netom. Da vide koja je godina, koji je vek, i da vide malo kako izgledaju drugi veliki gradovi u zemljama koje želimo da dostignemo.

A čisto da ne zaboravim, nekih par stotina metara dalje, u samom centru, na mestu zvanom “kod krsta”, na bini koja stoji tu godinama (verovatno ih mrzi da je sklanjaju), neki mršavko u ranim pedesetim, sa frizurom koju nije menjao od mladosti, viče u mikrofon, pominje tajkune, vlast, lopove, stranke, Dinkića, zatvor, pravnu državu... Pogledam iznad žgoljavog, kad ono piše RADNIČKI OTPOR. Ispred žgoljavog – grupica od 100-200 ljudi, možda nešto više. Izgledalo je kao da ga slušaju. Njih desetak aplaudira nakon njegove konstatacije da je svim tajkunima mesto u zatvoru. Nisam siguran da on uopšte zna ko su i šta su tajuni. Scena je bila krajnje jadna. Iste ove face (sa žgoljavim na čelu) sam viđao na TV, ispred Vlade, na ulicama, u nekim protestnim šetnjama. Već dve-tri godine protestuju, tuže državu, premijera, predesdnika, Solanu, ko zna koga već, traže neka svoja prava, a koliko kapiram svi su ostali bez posla. E pa žgoljavi, tranzicija boli. Mozda vas boli više nego mene, ali vi ste za to sami krivi, ja sam rođen u vreme kad je već sve krenulo nizbrdo. Što kaže Nigrutin “male plate krase zatupele lobanje”. Doduše, sada više nemaju nikakve plate. Ali da su za sve ovo vreme koje su potrošili na proteste, peticije, tužbe i žalbe otišli negde i našli posao, makar najgori fizički, zaradili bi keš za kojim kukaju, a ne bi imali vremena da se zamajavaju po ulicama. Ovako su im svi krivi, a nikako oni sami. I još žive u iluziji da će se nešto promeniti ako dignu što veću galamu. Od njihovog razglasa odzvanja čitav centar grada. Od njih ne možeš da prođeš, da prošetaš kao čovek. Pa dokle bre ljudi, dokle? Povrh svega, odmah pored tog tužnog skupa nalaze se tezge na kojima se prodaju četnička i srpska znamenja, diskovi sa četničkim pesmama, zastave sa lobanjom i ukrštenim kostima, vojnička odela, vojničke kape, i naravno majice sa likom RK i RM. Dobro, ajde, ti četnički simboli, četnici su zvanicno izjednačeni sa partizanima, a 60 godina su ćutali i krili se, to mogu donekle da razumem, hoće ljudi u javnost. Ali ova dvojica na majicama, diskovima, knjige o njima. U sred centra. Kao da se neko poigrava sa nama. Meni je to totalno nepojmljivo i nije mi jasno ko to može da dozvoli? Jasno je meni da želje za njihovim hapšenjem i izručivanjem nema. Ali neću da gledam njihove face i njihov propagandni materijal u sred jebenog centra. To je psihičko nasilje. To vrlo lako može da se zabrani, međutim, očigledno je da gradske vlasti ne daju ni pet para. Ali zato ne daj Bože da centrom grada krene gej parada ili da se skupe studenti da se bore za neke svoje zahteve. Gejeve bi rasterali, kao sto ono kažu, mačke sa jebiva, a studentski skup bi se, doduše, samouništio usled loše organizacije. U oba slučaja bi sve bilo gotovo za najviše pola sata. Ovako: neradnici koji bi pohapsili čitav državni vrh, sve rukovodioce svih partija u zemlji, predsednike opština, sudova, mesnih zajednica, fabrika, kućnih saveta – može. Najgori džovanski vasar zbog kojeg je gradski saobraćaj u kolapsu čitav dan – može. Sve o RM i RK, u samom centru, nadohvat ruke, samo za one koji još nisu upoznali najveće srpske heroje  - može. Takvi skupovi se bez problema održavaju, a trance festival je zabranjen posle samo jedne godine (kao, droga, ovo-ono). Pa šta? Pa i ovo je bre droga, i to ona najgora. Ovo je opijum za džovane. E pa serem ti se na takav grad koji dozvoljava tako nešto. I na zemlju u kojoj takav grad može da postoji. I možda ću ja da imam dobru platu i možda ću moći dobro da živim jednog dana kad završim fakultet u tom prokletom gradu koji je juče ličio na selendru. Ali će vašari, seljaci, neradnici, RK i RM, tajkuni i svi ostali još uvek biti tu. E to meni smeta. Nije sve u novcu, ima nešto i u kulturi. A ovo društvo će postati civilizovano i građansko verovatno negde početkom 22. veka, samo sto će tad ostatak sveta opet biti daleko od nas. I tako ćemo se juriti do nekog novog velikog praska... U nedogled.

Oni menjaju san za moć

Oni menjaju moć za stan

A kada padne tamna noć

Kuju novi zao plan

Kakva je to sudbina

Kakvi su to jadi

S onol’kim stomakom

Umreti od gladi

Hteo bih da se zahvalim svim posetiocima bloga na komentarima i vašem dragocenom vremenu koje ste potrošili na čitanje mojih pesama i komentarisanje.  Ovim putem vas pozivam da se aktivno uključite u diskusiju o svakoj temi u kojoj se budete pronašli (ili o kojoj želite da podelite mišljenje sa ostalim poseticoma & autorom). To što ja objavljujem uglavnom pesme (ili razmišljanja u stihu,više volim tako da ih zovem :) ne znači da su ostali oblici izražavanja nepoželjni. Voleo bih da o ovim,a I mnogim drugim stvarima čujem i vaše mišljenje (naravno,izuzetno cenim vaše pohvale & podrške). Evo,čisto da ne bude da samo forsiram dnevnopolitičke teme i probleme,i jedne potpuno drugačije pesme koja se trudi da čitaocu približi značenje pseudonima Sun Of A Beach. Još jednom hvala svima. Keep smiling :)

Govorim ti narode jedini

Što si za me ginuo na Drini

Govorim ti iz pećine šuplje

Moje dupe od tebe je skuplje

Ja sam mladić okretan i spretan

Nekad davno bio sam kapetan

Kada dobih ja čin generala

Tad je negde prva žrtva pala

Slušao sam i Slobu i Rašu

Više Slobu,ljubičicu našu

Vojevo sam tri godine dana

Ne bi l’ Bosnu lišio islama

Vjerovo sam u pogrešne ljude

Zato sada hoće da mi sude

Beše meni život ko bombona

Sve do onog prokletog Dejtona

Svi su moji ratni ideali

Iznenada ko domine pali

Teška muka otad mene mori

Kao kurjak lutah ja po gori

Zar je zločin branit što je naše

Od Turčina i ljutog ustaše

Još se meni svo ozari lice

Kad se setim slavne Srebrenice

Ne znam što su svi napali na me

Od tamničke nema veće tame

Ja im živ u ruke neću pasti

A imam i podršku od vlasti

Svi odani pravoslavnoj veri

Pomagaše meni kaluđeri

Davali mi kod njih da se krijem

Parče hleba i vino da pijem

Kad smo Karli zamazali oči

Pozvaše me u Beograd doći

Nađoše mi jataka i stan

Napraviše za hvatanje plan

Ali plan je bio samo fora

Srpski heroj čuvati se mora

 Kurvi ima svakojakog soja

Bezbednost mi garantuje Voja

Tako da znaš,narode najmiliji

Pobeći ću i CIA-i i BIA-i

Ne nadaj se u predaju moju

No ti ruši smotanoga Voju

Al’ ko zna ko će posle njega

Da pomogne oko mojeg bega

Jer meni jadnom jedina je želja

Da se spasem haškoga mardelja!