Dopustit ću usred noći

da ti ruka sklizne do mojih gaćica,

čisto da osjetiš što sama pomisao

na tebe otvara.

I vjerujem da ćeš tada obići u jednom trenu

sva svetišta,

odavde do one točke iza zjenica

koja te oblikovala.

Dat ću ti vatru potopljenih topova,

skrivena blaga gusara,

naramak prašine sa čarobnih svjetiljki,

i zrno prkosa.

Sneno ću ti ime promrmljat

kad se budem namještala,

da te odvedem na put do zaborava, 

propuštenog vremena.

Uzmi me tad onako kako te bude vodila

iskonska pohlepa,

oblikuj mi noćas uzdahe,

da se isprepletu poput bršljana.

Otrovna sam na bezbroj načina,

zmija koja ne preza,

da ti samo jednim ugrizom pokaže

svu raskoš razvrata.

Nemoj prestat sve dok mi koža ne bude

tobom natopljena,

kad pomisliš da sam pri kraju,

hranit ću te sokovima.

A pred jutro, kada već vidiš da se zora

po meni prelama,

mazno ću ti prošaptat da sam zaljubljena,

u okus tvojeg mirisa.