Običaji. Zakopavanje preminulih ljudi na groblju, određenom ograđenom prostoru. Uvek je sa posebnom pažnjom i poštovanjem ovaj čin obavljan. Starija groblja imaju svoju strukturu, a nova dobijaju savremene oblike. Snimci iz aviona i sa satelita prikazuju kružne, trouglaste ili oblike nekih figura. Pre deset godina bilo je ponekih grobova obeleženih krstom, a uglavnom zvezdom petokrakom. Sada zvezde nema. Popovi čitaju nešto na nekom starom jeziku samo njima razumljivom i mašu kandilom i krstom u pojedinim trenucima pevajući. Ranije su govore držali kolege, direktori, komandanti ili neko iz familije. Tom prilikom rekli bi o pokojniku sve najbolje.

Oni koji nisu želeli zakopavanje, izrazili su želju još za života da hoće da ih spale. I obično ljudi tom prilikom izraze želju šta da se učini sa njihovim pepelom.

Sve više ima ljudi koji zaveštavaju svoja tela i organe nekoj zdravstvenoj ustanovi. Nakon smrti njihova tela su njihova, skroz i koriste se u medicinske svrhe – transplantacije recimo.

Kako god, rodbina je uglavnom ucveljena i pati za preminulom dragom osobom. Žao je svima kad čuju da je neko umro, neko koga ne znaju, ali kad je blizak e onda to boli. Ima onih koji nemaju takav osećaj ili koji su jedva čekali zbog neke koristi ili osvete.

Svašta ima. Obeležavaju se meseci, godišnjice. Obilaze se grobna mesta. Sećanja se javljaju ili iniciraju.

Kažu da je ćovek živ dok postoji sećanje na njega. To se samo tako kaže jer njegov lik i delo ostaju. Kao što su faraoni, Isus, carevi i kraljevi, veliki naučnici i druge istorijske ličnosti. Mali ljudi imaju vek trajanja do sećanja unuka ili u najboljem slučaju praunuka. Oni koji nemaju dece oni žive dok ih rodbina i prijatelji pamte ili ako naprave neka velika dela kao što je recimo Nikola Tesla.

I život ide dalje.