Da bude

Jednostavna

Priča

Možda je to, za nekoga ko stalno piše, samo još jedna šema.

Postoje obrasci, matematički stihovi i rime.

Takođe, vode neki računa o višedimenzionalnosti štiva.

Kaleidoskopski presek ponekad bude skoro savršen.

Al to su već velemajstori.

Setim se onda nekih likova, moglo bi se reći prijatelja, koji su znali sa rečima.

Teme visoko pozicionirano sagledive merarine obogaćujući rečnik postupcima jednog kafea koji je udomio jednu jaaaaku sliku koja je završila ko zna gde.

Prijatelj je bio kritikovan predamnom.

Dajući značaj toj kritici, kritičar je veličao sebe ustvari.

A on je toliko bio razočaran čitaocima svog štiva, da je napisao knjigu uputstva za čitanje svojih knjiga.

I dolazimo do onog starog zaključka.

Koliko je onih koji razumeju i vide i čuju i spoznaju?

Koliko je onih koji će to upotrebiti kao upaljač na laserski pogon?

I seti se ako možeš, a ne možeš, ko ti je uopšte to rekao?

To da je moguć spoj humane mašine i da svetlosna brzina sama sebe ubrzava.

I kad postigneš svetlosnu brzinu dogodi se bljesak, veliki prasak.

I taj veliki prasak izazove nus proizvod i onda se pitamo odakle i gde.

Ovo je bila digresija, sa praskom.

I kad postigneš svetlosnu brzinu stvarno se dogodi bljesak.

A dalje ide kao kod obične brzine, dodaš gas ideš dve svetlosne brzine.

Još dodaš gas ideš trista svetlosnih brzina.

Neverovatno ali loodatno.

Ovo je proširena teorija.

Samo se ti smej.

Al pogledaj tu svetlost.

A zamisli da je dvosmerna.

Interaktivna.

Šta ide u drugom smeru?

Kad mlaz vode krene iz česme i dotakne lavabo, da li ide nešto kroz tu vodu sa lavaboa kroz česmu?

Dvosmerno.

Interaktivno.

I zato kad pišaš sa mosta, seckaj.

Ili pišaj brzo da prekineš i zakopčaš šlic pre nego što mlaz stigne do prvih talasa.

Nikad se ne zna šta može da krene sa površine ili iz dubine reke.

Interaktivno.

Produžiš lagano šetnju.

Lepo vreme.

Prijatno veče.