Neko

Vidim, prozivate me da l' sam živa, da l' znam gde mi je kuća i tako to...

Jesam, ali nije da imam nešto da izjavim...

Sem - šta mislite da li je ovo pravi pas?


E pa - jeste .

Pozdravljamo vas.

Ja bih svašta da znam, ali ovaj post, prvi posle dugo vremena, nije o meni, nego o sinu moje koleginice. Mama mu je lik, ali on...

...reče moja drugarica Stereo Glista kad je jedan od ovih e-leksikona kružio e-mailom.
Miriam, odgovaram ti na prozivku, ali sa modifikacijama...

01) Pravo ime:  pfffff, da sam htela, do sad bih napisala   

02) Nick na Blogoyu : besna glista (ne samo na blogoyu, nego i inace)

03) Rodena:  da, u aprilu

04) Horoskopski znak:  ofca

05) Rodni grad:  Beograd

06) Trenutni životni moto: Situacijo, namesti se!

07) Nacionalnost:  zaguljeno mešana

08) Roditelji :  da

09) Voliš li ih :  vidi dole pod "grad u kome živiš"

10) Braća / sestre :  zvanicno

11) Voliš li mjesto u kom živiš? :  kad bih ga više napuštala, više bih ga volela, ovako mi ponekad dosadi

12) Gdje bi se preselila da ostaneš čitav život:  morala bih prvo da istražim

13) Boja očiju :  braon

14) Težina :  ne znam, pasa mi, ne merim se...ali evo, farmerke 29 ako je ok, farmerke 30 ako nije ok

15) Visina :  167 i dva dana prašine

16) Koju školu si išla :  kod pijace na Zelenom vencu

17) Tetovaža?:  ne, ali što da ne

18) Imaš li piercing i gdje? :  uši bušne, ali bzvz

19) Što bi željela biti u životu? :  strpljiva, organizovana, samostalna

20) Kakav ti je život? :  komplikovan, ali zabavan

21) Osobni stavovi :  što bih ga peglala, ka' će se ionako izgužvati?

22) Sretan broj : čega?

23) Interesovanja :  razbacana na sve strane

24) Dobra strana tvog karaktera :  što i kad sam ekstremno nadrndana pokušavam da komuniciram normalnim tonom

25) Loša strana tvog karaktera :  nedoslednost

26) Sreća? : živuljke, knjige

27) Misliš li da si hm... luckasta? :  slab je to izraz

28) Koliko je sati?: 10.15 (kad sam počela)

29) Koji je datum? :   31.05.07 (kad sam počela)

30) Kakvo je vrijeme? :  sunce sija k'o tepsija, pirka tajfun (kad sam počela)

31) Najdraži dan u tjednu :  koji god da uspem da iščistim od obaveza

32) Najdraža glazba : neočekivana

33) Pjevač : Paul Simon, David Bowie

34) Band:  Cowboy Junkies

35) Song: C'mon Eileen, ubedljivo, godinama

36) Naj koncert:  uglavnom ne posećujem

37) Glumac : Christopher Walken

38) Manga: preferiram klasične crtane filmove

39) Film: Lovac na jelene, Fantastična braća Bejker, Frenki i Džoni

40) Omiljeni pisac (domaći, 2 reči): Borislav Pekić

41) Kazališna predstava :  Život je san

42) Omiljeni pisam (strani, 2 reči):  Ernesto Sabato

43) Želiš li bit slavna? : ni pod razno

44) Bi li željela biti glumica?:  već jesam, kad mi ustreba

45) A pjevačica? :  nikako, i tuš se prepadne ako ja pustim glas

49) Omiljene boje :  crvena, teget

48) Cvijet :  neodsečeni

49) Hrana : mmmm, da

50) Piće :  zavisi od situacije

51) Slastica :  da ima čokolade, a da nema kokosa

52) Voće : sve-do-jednog

53) Najgora hrana : paprika, definitivno, i sve što istu sadrži

54) Najgore piće :  limun vodka domaće proizvodnje

55) Najgori pjevač : ne bavim se tak'ima

56) Šta nikako ne umeš u životu: da crtam, pevam i gajim cveće

57)  Najdvosmisleniji trenutak u životu: Stojim na pešačkom ostrvu i kapiram da sam se zaljubila

58)  Zašto ti se sviđa blog: kombinacija iskrenosti i kon(j)spiracije + stilska vežba

59) Najgori film:  ne znam, uspavaju me...možda Odbegla mlada

60) Najgora knjiga:  svaka komercijalizovana životna mudrost

61)  Piješ li alkohol :  indiiid

62 ) Pušiš li:  mais oui

63) Droga?:  metaforički ili bukvalno ;-). probala biljne, ostalo ne, lako se navučem

64) Omiljena odjeća : zavisi od trenutka, ali svakako udobna...

65) Misliš li za sebe da si lijepa? :  zavisi ko me gleda

66) Koje jezike govoriš :  skupljam svaki po malo, ali govorim maternjim...

77) Zaljubljena? :  dobro pitanje

78) Imaš dečka/ curu? : jock

89) Kako izgleda? : 

80) Je li sa bloga (nick): neeee

81) Kad si se prvi put poljubila? :  sad, diskutabilno, ozbiljno, neozbiljno, izmedu 15-e i 19-e

82) Kako je bilo? :  zabavno

83) Kad je bio tvoj prvi sex? :  u prošlom veku

84) Kako je bilo? : intimno

85) E-mail address:  nekoliko

86) Imaš nešto protiv gay populacije?:  ne generalizujem. protivna sam samo pojedincima, populacija nebitna

87) Tvoje najljepše iskustvo? : život sa živuljkicama

88) Najgore iskustvo: okršaj sa policijom na Brankovom mostu, februar 1997, tada sam se prvi put uplašila nasilne smrti

89) Kad si bila najsretnija? :  nadam se da to još nisam iskusila

90) Što te cini sretnom :   psi, knjige, i kafa i pivo s nekim ljudima

91) Što te čini nesretnom :  bolest, smrt, pms i venera u ribama

92) S kim bi ostala (da možeš birati) na pustom otoku: brodograditeljem

93) Imaš li tajni? : da, ali da bi ostale tajne, moram i ja da ih zaboravim, jer sam brbljiva

94) Da možeš biti nevidljiva 1 sat bila bi... :  pffff, nemam pojma, a nemam više ni rezervnih pitanja

95) S kim bi željela zapeti u liftu : opremljenom kafe kuvaricom i dooobrom knjigom

96) Imaš li idola?: a-a

97)  Koju životinju voliš? : sve koje su dlakave i maze se

98) Što trenutno najviše želiš? : da živim sama

99) Tvoj slijedeći cilj? : da udomim jednog malog psa

100) Imenuj pet novih žrtava za ova ispitivanja : joj, mrzi me, baš, ko voli, nek izvoli, al' valjda su se svi izređali...

Nisam mogla da odolim .

Tog proleća 2007. Srbi i dalje nisu mogli da se dogovore oko vlade, akademski život napredovao je mišjim koracima, ja sam udomljavala napuštene pse i blenula u bilborde, a B. je na Đurđevdan zaboravila kako se zove.

A kompjuter mi je dve nedelje bio u stanju gecrktnutosti.


bonus

M: Mama, otkad si ti bila mala, SVE se promenilo!
Mama: A šta se to promenilo?
M: Ja mislim...kad si ti bila mala da ni PIVO nije postojalo.


***
M2 (mlađi brat gorepomenutog M, 3 godine)

Mama i tata nisu ljudi. Oni su roditelji.

Kružim po knjižarama kao gladna godina: dugo sam postila. Pravim spiskove.

Prošli put kad sam pravila  red,  pomagala mi je mačka.



Jedem hleb sa heljdom iz Merkatora (zarazan je) sa rotkvicama i somborskom fetom.

Noću se guram sa psom u krevetu i razmišljam koliko takvih svake nedelje strada u kafileriji.

Gde smo mi, u stvari?

Davno jednom, obećala sam indijanski post...O ljudskoj destruktivnosti. Samba je jednom napisala nešto tipa "A mislila sam da smo generacija koja je naučila". Nismo. Uvek se vraćam na Pekića i antropološki pesimizam. U poslednje vreme, užasno isprovocirana ogromnim viškom nesreće svake vrste,  ponovo gubim nit iole organizovanog života... Weltschmerz.

Majušne kreolske države koje su preuzele kontrolu nad starim teritorijama Tavantinsujua - Ekvador, Peru, Bolivija i Čile - borile su se i međusobno i sa svojim građanima tokom celog devetnaestog veka. Kako bi namakle novaca za svoje ambiciozne planove, vojske i haotične parlamente, one su ponovo nametnule danak Indijancima, pokrale su indijansku zemlju i brže-bolje prodale prirodna bogatstva gringosima.

Možda je najtužniji primer priča o guanu, hiljadugodišnjoj kori od ptičjeg izmeta koja pokriva sušna ostrvca udaljena od peruanske obale. Inke su mudro eksploatisali te rudnike bogatog đubriva tempom koji je bio usklađen s vremenom stvaranja novih naslaga. Uprkos tome, karavani lama su svake godine odnosili hiljade tona đubriva u planine. Kada se pospe po obradivim terasama zemljišta,
guano skraćuje period sazrevanja kukuruza, i tako doprinosi žetvi letine koja je hranila imperiju.

Ubrzo po sticanju nezavisnosti, peruanska moderna agronomija je "otkrila" naučnu upotrebu ovog đubriva. Peru je to znanje mogao da iskoristi za unapređenje sopstvene poljoprivrede i snabdevanje sopstvenog stanovništva kako su to činili Inke. Međutim, Peru to nije učinio. Umesto toga, na ostrva su dovođeni Indijanci iz planinskih  krajeva, kineski kuliji i oteti Polinežani, uvezivani lancima i prisiljavani da kopaju dok se ne sruše mrtvi. Od 720 ljudi dovedenih sa Uskršnjih Ostrva 1863. godine, umrlo je 620. Guano je đubrio daleka polja, negde po Evropi i Severnoj Americi; za nekoliko decenija,  zalihe su bile iscrpljene. Novac zarađen od guana je potrošen.

Velike svote su se našle na računima u stranim bankama, silan novac je otišao na grandiozna arhitektonska zdanja i nepotrebne železnice,  a najveći deo je progutala trka u naoružanju, koja se završila ratom na Pacifiku (1879-1883), kada je Čile osvojio Peru. Od čitavih brda guana je ostalo sarno brdo dugova.

Latinska Amerika je mogla da nauči nesto o onome što je kasnije nazvano dependencijalnom teorijom. Međutim, za guanom su na red došli nitrati, kalaj, guma i druge sirovine. Tadašnji "prvi svet" je prodao "trećem svetu" podmukle snove o progresu. Inke, koji nisu bili zaraženi zapadnjačkim mitom, imali su planove za večnost.

Odlomak iz knjige "Oteti kontinenti", autor: Ronald Rajt, prevodioci: Srđan Vujica, Staša Babić, Ivana Trbojević, izdavač; Geopoetika (Beograd, 1995.)

Fotku koja mi liči na ovaj post pogledajte ovde. Inače, čovek ima još fascinantnih fotografija.

Molim, bez aluzija na "Američku lepotu". Kao prvo, i nisam neki filmofil, kao drugo, ova kesa je rodila na domaćem drvetu.

Ko razume, shvatiće.

U lenjo sivo podne, za normalan svet radnog dana, sedim i pijem jutarnju kafu. Mobilni me podseća da je N.-i (muško je, al' mu se ime zvaršava na "a") danas rođendan. Jes', al' zamalo! Jeste trinaesti, ali jun. Sve te spiskove uglavnom imam i u glavi. Majku mu, kad je pre napunio toliko godina? Ja ga se još sećam kao klinca, koji je ispred gimnazije dobio batine samo zato što je imao dugu kosu...On je, u stvari, brat mog druga V. Jedan je godinu dana stariji, a drugi isto toliko mlađi od mene. Mlađi, N, je sada negde daleko, preko okeana. Ume on. Oduvek. Brat mu, kao i ja, rovari po zemlji Srbiji. Ponekad se prepiremo, rekreativno, iako uglavnom mislimo isto.

Sivilo je idealna pozadina za staro teoretisanje na temu "Koju generaciju je Srbija 90-ih najviše zajebala". Neću to. Nasumično vrtim radio skalu, Iggy Pop mi otpeva "I am a passenger, and I ride, and I ride". Pa šta?

Čekam, odlažem, gomilam...Trebalo bi da sednem da napravim spisak, tako se obično pokrenem...Ma, glava mi je toliko odlutala da me ne bi čudilo ni da se vrati sa čirokanom. Navukla sam se na perece sa čokoladom. Testo za spekulas i kakao preliv, mmmm.

Treba mi pogled na reku. Sa visine. I osećaj da neko zna. Da pevaju o sivilu, a bez destruktivnosti, znaju samo samo Simon & Garfunkel i Cowboy Junkies.

Evo, udomili smo se konačno. Pas je zadovoljan. Dečko koji ga je uzeo je zadovoljan. Ja sam zadovoljna.
I, naravno, tražila sam pravo posećivanja .

Evo, prozvala me Miriam, a ja se na prozivku odazivam, svidele su mi se svačije "petice", koje sam imala prilike da pročitam.

I da napomenem: ovo nisu potpuno nepoznate stvari o meni. Ovo su vama manje poznate stvari. Pošto sam ja jedno brbljivo stvorenje, većinu stvari ispričam nekome, ravnomerno raspoređujući teret. A ono što rešim da je baš tajna, povremeno i sama zaboravim...Ove dole baš i nisu neke tajne. Ali bolje anegdote, nego da vam pišem kako ne jedem papriku.

Kad sam bila mala, mislila sam da klikeri rastu u prašini. Prosto, da se materijalizuju na nekom prašnjavom mestu, iz nekih nepoznatih razloga. Nikad ih nisam bila videla u prodavnici, a stalno sam ih nalazila. Onako providni i šareni, bili su tako zgodni za projekciju nekog drugog sveta...Uopšte, tripovala sam se na materijalizaciju. Jednom sam sanjala mače, i kad sam se probudila, našla sam jedno u krevetu. Ćale ga je pre toga našao napolju i doneo. Ja sam samo pitala "Mama,  je l' mi san doneo macu?"

Na počecima svog tinejdž perioda sam ludovala za Crvenom jabukom. Pokušavala sam da uslikam TV ekran kad su u spotovima bili Žerini krupni planovi. I da, bila sam na koncertu Džejsona Donovana u Sava centru. Kasete Crvene jabuke mi je neko uzeo da presnimi, i nikad mi nije vratio, a Džejsona Donovana sam nedavno preslušala u trenutku poluđenja, kad mi je crkao cd plejer.

Zloglasne 1993. sam imala pakleni plan da kupim Enciklopediju Britaniku. Papirno izdanje, naravno. Videla sam je u izlogu jedne antikvarnice, i mrtva 'ladna ušla da pitam koliko košta. Nakon što mi je izdeklamovala cenu sa nepojmljivim brojem nula (da, u dinarima), teta me blago upitala "Je li, sine, je l' znaš koliko je to?"

Imala sam fazu u životu kad sam maltretirala ljude da mi objasne pojam Boga Oca. Sa Duhom sam se nekako i izborila, zakačivši se, uglavnom, za Junga i kolektivno nesvesno, Sin mi je donekle bio pojmljiv, kao rezultat potrebe ljudi
da se reše svojih grehova i proizašao iz pomenutog Duha, ali Oca nisam kapirala. Naravno, znajuci (tadašnju) mene, niko se nije ozbiljno poduhvatio odgovora. Da nisam jedina koja ima dileme, shvatila sam kad sam kasnije čitala o jereticima
u "Istoriji Vizantije" Georgija Ostrogorskog.

Čopor pasa lutalica jednom me spasio od agresivne grupacije pripadnika jedne političke stranke. To je bilo malo pre 5. oktobra, a ja sam imala grozomornu želju da cepam njihove grozomorne plakate u blizini moje kuće. Iako je bilo gluvo doba noci, odnekud se pojavio "stražarski" auto, iz koga je provirio jedan lakat i meni i mojoj drugarici izbrundao pitanje "Jeste li vi  cepali plakate?". Sa srcem u petama, promucale smo da nismo. Pošto nikog nije bilo u okolini,  naravno da nam nije poverovao. U trenutku kad je počeo da otvara vrata od kola, primetio je nekoliko pasa, tj. švalera koja je moja kučka pokupila, kako stoje vrrrlo en guard. Zatvorio je vrata i odvezao se.

A sad, vala, ne znam koga bih prozvala...Svi koje čitam, makar i samo povremeno,  su manje-više popunili ovaj leksikon. Jedino biće iz sledećeg milenijuma mogu da podsetim da komentari nisu isto što i post ;), da pitam Nemiri da li se izmigoljila od pisanja ili ja ne mogu njeno da nađem, Bamby mi, kao ni ja, u poslednje vreme nije baš blagoglagoljiva, a mogla bi, kad se smisli...A zanimalo bi me i šta Lara ima da izjavi...Ako ima neko kome se hoće, slobodno nek se oseća prozvanim ;)

p.s. Ne zaboravite da treba da udomim psa.

Pozdrav svima...

Za razliku od perioda kad je nađen na ulici, Zverko je sada jedan vrlo zdrav, druželjubiv i energičan džukčić. Za početak, evo kako izgleda:



Go to ImageShack® to Create your own Slideshow                                                                                                                                                     

Očišćen je od parazita (još odavno), i vrlo je zadovoljan što ima gde da spava i šta da jede i što se "neki tamo ljudi" (a ne samo gliste ;)) svaki dan bakću da ga vode u šetnju i igraju se sa njim. Naravno, ono što mu u životu treba, jeste neko ko će stalno biti posvećen njemu i sa kim će živeti. Dakle, ako znate nekeog, šaljite mu link, a ako ne znate, potrudite se da nađete ;).

Nekoliko karakteristika: pametan je, već prvog dana je naučio da ide na povocu, odmah je naučio da mesto gde se spava nije i wc, skuplja fore od starijih pasa, kojima se bez problema ušlihtao da ga prime u društvo (tj. mogao bi da ode kod nekoga ko već ima psa), odlično se slaže i sa ljudima, još pokušava da sedne u krilo i voli da se gura u dugu žensku kosu. Ja bih ga najradije zadržala, ali kod mene je pansion već popunjen. Kad ga neko bude uzeo, moraće da računa na pravo posećivanja.

A za one koji su se pitali o mom psiho-fizičkom zdravlju, samo da kažem: migoljim. Malo sam upala u crnu rupu na putu, ali se nadam da ću i to uskoro srediti. A onda ću da vam pričam jedan pravi glistinski doživljaj: kako sam se neudata ja - razvela!!! I da, promenila sam cigare, ali to već nije bitno.

p.s. Blog psi, kao što se da pretpostaviti, sam napravila ja, ali ga možda neću sama pisati. Molim vas da sve komentare upućene meni ostavljate ovde, a tamo samo one koji se zaista tiču napuštenih pasa i udomljavanja.

U kasici čuvam novčič od 50 centi, evropskih, koji sam pokupila sa betona,
posle saobraćajke, posle krika, pre nego što sam hladnokrvno sela u kola hitne
pomoći, provela noć na urgentnom, i ujutru prošla pored JDP-a, proklinjući
sopstveno traženje znakova.

Htela sam da pišem o Artu Špigelmanu i njegovom Mausu. Da konstatujem kako je ono što je on postigao prikazivanjem ljudi u životinjskom obličju, a sve to u okviru stripa o holokaustu, direktno disproporcionalno stavu prema životinjama koji svakog dana gledam. Da kažem da me to zbunjuje.

Ostavim pisanje posta za kasnije i krenem u kupovinu.S je bio rođendan, a baš sam videla jednu lepu tašnu u Bollywood stilu, za kojim ona trenutno luduje. Razmišljam i kako sam za ovih mojih godinu i nešto dana blogovanja naletela na blogove koji su me fascinirali konkretnom idejom koja stoji iza njih, smislenim konceptom... A ja, ni u životu ni na blogu ne m'rem u'vatit'ni dinamiku ni sistem.

I sine mi kako da ja postanem konceptualna virtuelna Glista! Ima da napravim foto-blog, sa slikama životinja koje u toku dana srećem. Za to mi bar nikad neće nedostajati materijala! Istog trena ugledam ugledam jednu zelenu mačorčinu u zelenoj travi! Uperim objektiv u njega sasvim stručno, kao da nisam digitalizovana samo nedelju dana. A mačor, vidi se, iskusan, ustade i namesti se za portret.



Zahvalim se profesionalcu i nastavim dalje ka tašni. Usput osmatram i da za sebe nađem neko kinesko džemperče na okolnim tezgama. Proverim i da nema mačor neke druge boje u travi.

Nema mačora, ali ima nešto drugo. Kučence, sklupčano, koje se trese od hladnoće, pola dlake sa glave mu je opalo, oči uvučene i krmeljive. Okrećem se oko sebe i vidim par stotina ljudi koji prolaze ili sede, piju kafe, prodaju, kupuju, tračare, svađaju se, ali živinčetu niko nije ni prišao. Coknem jezikom - ono se okrene, pogleda me i protegne šapice. Umirem svaki put u ovakvim situacijama. Trčim do pekare po burek. Cepkam na zalogaje.  Mali ustaje, žvaćka burek i neopevano vrti repom. Jede, ok, nije beznadežno koliko izgleda.
Mislim se "Nisam ja sasvim svoja", ali skidam jaknu, umotavam ga i mislim šta ćemo dalje.  Moje mesto stanovanja i nije neka solucija, već smo pretrpani, ali neću baš ni u mutno Dunavo.

Da skratim, odosmo kod obližnjeg veterinara (sreća pa sam ponela pare za kupovinu),  dobismo dijagnozu i lekove, prognoza je sasvim ok, treba samo malo vremena i truda do oporavka. Našli smo (što je više i od najoptimističnijih očekivanja) čak i mesto na kome možemo par dana da boravimo, jer ima finih ljudi koji već imaju nekoliko pasa za udomljavanje, pa su prihvatili da pričuvaju i ovog. Kod veterinara smo se i uslikali.



A sad - pomagajte! Krenulo me serijski. Mislila sam da će da prestane s godinama, ali za sada ne pokazuje ni tendenciju. Ako znate nekog itd.itd. Uradiću šta god, samo neću da s' udajem.

21. 09. 1919.

Ponekad navijem onu crvenu tamburicu, zatvorim je iza stakla da joj prigušim zvuk, i dok slušam hipnotičko usporavanje mehanizma za koji sad znam i kako izgleda, pokušam da prizovem onaj osećaj kada petogodišnje dete privremeno zaboravi na strah od tuđe smrti.

P je bezvučno.

Planiram da u oktobru nabavim novog kućnog ljubimca.
Mislim da će se savršeno uklopiti sa već prisutnima.
Moraću samo određeno vreme da pazim da ga, kao novopridošlog, ne čačkaju i ne gurkaju.

Trebalo bi da izgleda ovako (baš tako - cuveno):




Otvaram konkurs za ime. Muško, žensko, nevažno. Samo da mi se svidi .

Tri taksija, iste firme, oko tri posle ponoći, stoje jedan pored drugog pored trećeg na semaforu. Sva tri su krenula sa iste adrese, koja nema trojku.

Na zadnjem sedištu svakog od njih sedi po jedna devojka, i vide se međusobno kroz prozore. Jedna se smeje, druga maše glavom, treća vrti prst oko slepoočnice. Jedna je emigrirala u unutrašnjost, druga će uskoro ponovo u gasterbajtere, a treća još uvek ne mrda sa ivice ludila.

Kada će se ponovo sresti?