Izgubila sam trenutak.
Čula sam melodiju, negde duboko u sebi...tihu...tihu...i onda je sve nestalo...
Ponekad zagrabim rukom vodu, mislim zauvek će ostati na dlanu, prinesem je licu, dodirnem usnama, osetim njenu hladnoću i svežinu. Poverujem da će zauvek ostati tako... a ona nestaje, klizi mi kroz prste, curi niz dlanove, sliva se na laktove, kaplje na moje bokove, uvija se niz noge, žar tela je ispari...
Ponekad uberem cvet, zanese me miris, lepota, nežnost, zagnjurim se u latice, udahnem opojne mirise, htela bih da ih zauvek osetim, stavim ga u vaznu, a cvet savije glavicu, izgubi miris, uvene....
Ponekad ležim u travi zagledana u oblake, bele, paperjaste, mekane, pomislim da bih mogla da ih dotaknem, da legnem u njihovu baršunatost, da me svu objume, da poletem sa njima u neizvesnost, da mi satkaju haljinu uzdaha, a onda, dašak vetrića i oni nestaju, a ja ostajem naga, sama na travi...
Zašto sve što zavolim na vašoj planeti isklizne, kao voda na dlanu, uvene kao cvet, razveje se daškom vetra....tako lepa planeta, a tako okrutna....
Veliki poljubac |
