Magla «

Definitivno sam meteopata. Sada ću da pišem o magli. Pišem o kiši, o suncu, o magli... Alo bre, imaš li ti neke normalne teme ili misliš da smaraš ovom kamenkokatić varijantom?

Krenuo sam jutros na posao po magli. Za razliku od ostalih vremenskih nepogoda i vremenskih pogoda, za odlazak na posao mi najviše odgovara baš magla. Sve pokrije, sve je sivo, ne vide se ljudi, automobili... Dodatno, svi se zavlače u svoje okovratnike, gledaju u vrhove svojih cipela i piče pravo napred kao da beže od nečega/nekoga. Tako sam i ja navukao kapuljaču svog duksa, prikrio se... Brada od nedelju dana već dovoljno pokriva lice... Naočari... Sve je tu... Maskirani osvetnik dignute glave krstari gradom i gleda vas svojim prodornim plavim očima. Gleda vas i uspeva da provali sve vaše nočašnje grehove (ko što kaže onaj u crnoj suknji: počinjene dušom, telom ili mišlju). VI gospodjo u kožnom kaputiću - da VI - bili ste baš nevaljali. A? Nećete više? A zašto? A ti sine? U snu si tukao svog drugara? Udri barabu, bolje nije ni zaslužio. Malopre sam ga sreo - da vidiš šta tek on misli o tebi! Vi gospodine? Ma nosite se. Samo vam je do novca stalo...

Pazite se maskiranog osvetnika u magli. Ovo nije šala. I ako ne pošaljete URL ovog teksta na sve e-mail adrese iz vašeg adres buka u roku od 10 minuta nakon čitanja, desiće vam se susret sa njim. A ako pošaljete, u roku od 3 dana desiće vam se nešto što želite već duže vreme. Maskirani osvetnik zna i da ispuni želju...

Moje odsustvo «

Nije me bilo. A i kako da me bude kada sam bio tamo gde internet radi na ugalj, gde je internet kafe nešto čega će biti u bliskoj budućnosti (ipak je ovo XXI vek, tehnologija juri nevidjenom brzinom), gde su gomile djubreta višlje od mog sina (ali pravilno raspodeljene u dužinu tako da tvore oku prijatni ambijent nalik maketi Alpa), gde ovu zemlju zovu Srbistan, gde se plaća evrima iako nije reč o EU, gde vodu iz vodovoda pijete na svoju odgovornost, gde požari i nisu toliko bitni jer kamenje ne gori, dje su ljudi ponositi, dje su žene pokućstvo, gde te oderu bez ikakvog (kamoli fiskalnog) računa, dje je nova država pa sada moraju izmisliti i novi jezik, gde je novi jezik ali ga ja razumem pa i govorim iako nisam poliglota niti sam vunderkind, gde se suša ne primeti jer je vode svuda (iako ista nije za piće), gde se po ulici širokoj 1,7 metara vozi brzinom od 80 km/h...

Kažu da sam bio na moru. Ja to nisam primetio. Jeste bilo vrućina + slano, ali, rodjaci virtuelni, bio sam u Crnoj Gori, nisam bio na moru. Mora su tamo negde, tamo daleko... Koliko sam ja upoznat more je u Grčkoj, Egiptu, Tunisu, Španiji, Italiji, Hrvatskoj, čak ga i Slovenija ima, ali ga je ne nadjoh u Crnu Goru. Kroz prozor vile udaljene "50 metara od mora" (tako je pisalo u opisu turističke agencije) ja nisam video more (btw, tamo je sve na 50 metara od mora maximalno, a ono što nije na 50 metara od mora je neposredno pored istog). Vizuelna percepcija, dakle, negativna. Na dodir sam osetio vlažnost, ali i Dunav je mokar. Plivao sam kroz fekalije iz lokalnog kanalizacionog sistema i opet ne nadjoh more. Samo sam našao neku boleštinu od koje sam zapatio povraćanje i dijareju. I nidje mora!

Ne. Ne mrzim ja Montenegrovce. Niti njihovu državu. Niti bilo šta njihovo (pošto su oni prevazišli soc-realizam pa nema više našeg). Niti sam prohtevno zanovetalo naviklo na pet zvezdica. Naprotiv. Šatorski smeštaj mi je bliži, em miliji. Jednostavno, breeeeeeeeeee... nisam ljubitelj djubreta. Nisam mazohista pa da uživam u tome da me mrze. Nisam ljubitelj govana u vodi u kojoj se kupam. Ne volim da mi se ceo godišnji svodi na to da se čvarim na suncu i bućkam po slanoj vodi. Izgleda da mi smeta moj intelekt pa sam zahtevao i neke propratne dogadjaje tipa turističkih atrakcija.

A nije da nema šta da bude turistička ponuda. Ima. Zemlja plodna istorijom i kulturom. Samo što je ljubomorno sakrivaju. Svoje nedaju, a tudje uzimaju/otimaju. Zašto misle da će samo zbog blizine mora a priori svi doći i ostaviti im novac? Zar nikada nisu otišli malo van svog sela i videli kako TO neko drugi radi?

No, neka ih. Ja tamo više ne idem, a oni neka budu pametni pa neka me ubede u daljoj budućnosti da su išta promenili i da imam zbog čega da dodjem. Do tada ću školjke i škampe jesti negde drugde.

Hiperrealnost «

Probudila me je kap vlage sa plafona.

Na sredini zelene mrlje lišajeva, neprestano se formirala nova i nova kap. Ovaj put me je pogodila pravo u usta. Zakašljah se od smrada i ukusa memle. U tom trenu užasno zapišta i budilica. Odavno mi više nije potrebna da bih se probudio ali sam je navijao više iz navike. Raščešao sam i rane od gljivica izmedju nožnih prstiju koje su me jako svrbele. Gljivice su bile vrlo uporne i dosadne, a lek za njih je odavno postojao ali ga nije bilo u apotekama. Obukao sam moje prljavo radno odelo. Odavno već ne nosim uobičajenu odeću i obuću radnim danima. Preskupa je. Ovako bih ponedeljkom oblačio radno odelo, u njemu išao na posao, vraćao se sa posla i skidao ga tek u subotu posle posla kako bih obukao obično odelo za subotnji izlazak u šetnju pored reke (prestao sam da pecam pre desetak godina, iako neki još uvek tvrde da u reci ima ribe).

Nisam se umio jer opet nije bilo vode. Nije je bilo već nedelju dana tako da mi se šolja napunila izmetom i mokraćom. Da ne bih dizao poklopac šolje, mokrio sam u umivaonik. Nije bilo ničega za doručak. Prethodno veče sam pojeo poslednje parče starog hleba koje sam sakrio sam od sebe čuvajući ga za crne dane. Možda ipak nije trebalo sinoć da ga pojedem? Ko zna šta nosi sutra...

Izašao sam iz stana i zaključao svih šest brava. Taj ritual sam obavezno obavljao mada mi nije bilo jasno zbog čega. Sve stvari u stanu nisu zajedno vredele koliko tih šest brava.

Mada, moj komšija, vrata prekoputa, ima pored sigurnosnih brava i jedan od najnovijih modela alarma, a koji je redovno aktivirao kada bi izlazio, dok smo svi znali da je prošle zime i poslednju letvicu parketa izgoreo u pokušaju da se nekako ogreje pored hladnih radijatora kroz koje više nisu puštali ni hladnu vodu i u kojima su odavno živele kolonije raznih buba.

U silasku niz stepenište (lift nam se sa sajle otkačio pre tri godine) nagazim u svež izmet. Neko od mojih komšija je bio pametan i nije želeo da puni svoju šolju u danima kada nema vode. Ovako će njegov izmet razneti komšiluk na svojim cipelama.

Na ulici je bila nova mrlja krvi. Ponovo su noćas nekoga ubili. Te noći zaista nisam čuo pucanje. No, to ništa nije značilo. Prvo su samo policajci ubijali vatrenim oružjem. Onda su počeli da pucaju i momci sa druge strane. Bilo jedni na druge, bilo na policiju. Na kraju su policajci počeli da ubijaju tiho. U hodu sam ugledao jedan opušak. U istom trenu ga je ugledao još jedan prolaznik ali je on bio udaljeniji a i stariji. Stavio samo opušak u džep. Ukoliko nam u fabrici daju taj dan nešto za jelo planirao sam da posle jela iz njega izvučem barem tri dima.

Uniformisana masa se valjala prema fabrici i ja sam se polako stopio u nju. Svi, odnosno skoro svi jer su neki još uvek držali do običaja, bili su u radnim odelima. Starim, prljavim i iscepanim. Svi smo bili isti. Mrkih pogleda zakovanih u napukli asfalt ispred vrhova naših polutrulih cokula, sa naslagama prljavštine pod noktima i u porama kože, sa ramenima spuštenim u ponizni stav roba.

Prošao sam kroz fabričku kapiju i ubrzo me je progutala velika i smrdljiva hala. U trenutku kada sam započeo svoj dvanaestosatni radni dan, u mozak mi ulete podatak da sam u gomili koja se valjala prema fabrici ugledao i jednu ženu. Bila mi je poznata i uporno sam pokušavao da se setim odakle je poznajem...

27.06.1994.

Kiša «

Kiša. Kao da je, nedaj bože, nedelja. Na svu sreću idem na posao pa znam da nije nedelja. Ali mi zato sve izgleda kao ponedeljak. Zbog proklete kiše, kao da je ponedeljak, a ne najobičniji četvrtak posle koga ide petak, pa ljubljeni vikenad (od koga priznajem samo sud moje Partije i subotu). Možda sam meteopata, možda "Stanislave preterano se*eš", a možda sam i u pravu.

Also, let's resume (pozdrav za Vezeta koji trbuhom za kruhom govori američki jezik). Nedelja je dan za samoubistvo (pogledaj ranije postove na blogu) i tu postoji koncenzus naše vascelike (malene, ali nas, Rusa te preostale crkvenosrodne pravoslavne nacije minimum milijardu) blogerske community. A kada pada kiša u maju, junu ili tako nekom mesecu rezervisanom za lepo vreme i godišnje odmore, da ga 'bem ko od nas malobrojnih (aber kvalitet uber kvantitet meine kamaraden) zaposlenih Srba ne stavlja znak ekvivalenta izmedju nedelje i kišnog dana.

Mada, kada malo bolje porazmislim, nadje se razlika. Zbog gorenavedenog posla  imamo uži manevarski prostor koji bi iskoristili za kreativan, srceparajući i nadasve naš trademarkirani suicid.

I dok se ja ovde mlatim pišući, eto nama sunca! A blesavog li vremena...

I zvezdama je dosadno «

A sada, jedna stara dobra pesma koju svi znamo... Evergrin...

I zvezdama je dosadno.

Gledaju me odozgo svojim zažarenim očima.

Neke mi namiguju, a neke se pretvaraju da su još uvek žive.

Gledamo se tako i lažemo jedni druge

da znamo zašto postojimo

i da se baš lepo provodimo.

26/7/88

Cyber šajkača «

Sinoć chatujem sa jednom ženom i ona kaže: stidljiva sam! Molim, rekoh. Nije ti ovo stvarni život pa da se stidiš. Cyber je ovo. Pa i blog je cyber. I Icq je cyber. I e-mail je cyber. Posao mi je cyber. Svu literaturu, edukaciju, komunikaciju, nalazim u cyber svetu. Odmor mi je cyber. Dva Bensedina od 10mg izmedju download-a najnovijih izmena u Zakonu o radu i tipkanja Kolektivnog ugovora kod poslodavca. Umetnost je cyber. Imam omiljeni URL za knjige, cyber galerije slika Dalija, 20Mb muzike u mp3 formatu, više od 200 omiljenih filmova u DivX formatu... A gde sam tu ja? Aaaaa, ne dam se. Nije mi se DNK struktura promenila u binarni kod. Rešio sam da promenim nešto. Sada sve više filmova gledam u bioskopu, grickajući grisine. Učlanio sam se u biblioteku i sada čitam «Mala smrt u Lisabonu» Roberta Vilsona i «Albanski dnevnik» Nijaza Dizdarevića (moj porok – istorija Drugog svetskog rata). Uspavljujem se uz TV. Izvadio sam slušalice mp3 plejera iz ušiju i sada pričam sa ljudima. Spremam se za jedan koncert, merkam pozorišne predstave... I, mnogo se bolje osećam! Kao davnih osamdesetih prošlog veka (auuu, ala sam mator) kada sam čitao po tri knjige od jednom, svakog drugog vikenda išao na koncert, smejao se plitkoumnima koji namesto biblioteke idu u video klubove po VHS...

Gajite sveće «

Ljubav ne niče. Samo se zaleti i tresne te sa 180km/h. Na prvi pogled, miris, dodir... Serem, znam. Sedim sa 39, na godišnjem odmoru i balavim po blogu o ljubavi. Ipak. Ljubav je jedan redak cvet koji se neguje. Od samog semena koje leti brzinom 180km/h, preko izdanka, predivnog cveta... ako ne paziš dobiješ i uveli, smrdljivi grumen blaženopočivšeg cveta. Jedna šerpa plavo boja, frizura, pogled... to su semenke. Ne odbacujte ih ma koliko vas njih pogodilo. I gajite cveće, a ne rat.

Derbi može da počne «

Prazne ulice lutaju naokolo. Noć je i prilično im je prohladno. Gume zardjalog automobila u prolazu nisu dovoljne pa im ja pravim društvo. Udišem mrak, svičujem na plejeru Sonic Youth, Jean Michael Jarre-a, Laibach... već prema ulici kojoj pravim društvo. Imam iza sebe svašta. I sina od 10 godina, i propali brak, i prilično finu karijeru, učešće u ratu, dvadeset i kusur dobrovoljnih davanja krvi, probleme sa žuljevima od novih cipela... A ispred? Barem 200 kilometara neizvesnosti. 200 kilometara sa po 200 kilograma mulja na metar kvadratni kroz koje se treba provući, a da ti ne spadne cipela, da se ne zaglaviš u nekom korenju, da te ne stignu i s ledja napadnu demoni iz noćnih mora. Nezgodna matematika. Prevelika kvota na mene. A premala na krokodile. Još ako su domaći izvršili dodatni pritisak na sudiju... Tribine su prepune, atmosfera užarena. Derbi može da počne.

Prosek, prosek, uber alles! «

Čik Srbi budite vanprosečni! ‘Ajde, da vidim taj vaš inat. Čik, čik, čik… Obucite pončo i idite u fabriku. Stavite mindjušu (o pirsingu druge vrste, neki drugi put) i prošetajte po otadžbinskom selu. Jednom rečju, budite prorok u svom selu. Budite europejci. Hitajte napred prateći trendove ili odskačite od okoline samo zbog svog intelekta. Neće vas popljuvati! Popišaće se na vas, bre. Mi smo sivilio i tako je bilo i tako će biti. Amen! Nemoj imati drugog kolorita do sivila svog nasušnog, jerbo j**aćemo ti mamu, maminu. Živo i mrtvo. Sve po spisku. Pa i po njušci, samo ako uzmognemo na kvarno da te klepimo tarabom iz plota (još ako je ostao onaj krivi, zardjali esker…). Kakvo je to istupanje iz stroja? Narod nebeski uštrojeno maršira sve uz trubu koja svira sivi marš. Marš bre odavde vi nakaze različite! Ono sa Pink-a može. Ali više od toga ne! Jer… mamu, maminu… znaš već. Siv budi! Siv. Uz nogu. Dobar pas!

Bolitika «

 

Novi izbori na vidiku, o gusariiiiiiiiii! Izgledaju sasma lepo, kao i svi do sada. Biti će plata, nižih cena, razotkrićemo lopove, posla na sve strane, and justice for all. Takva su im jedra. Zna svaki gusar da se po jedrima tovar poznaje. A neće valjda jedra da lažu. Zato, spremajmo topove, kuke… oštrimo naše jatagane. Pa brzo i žustro (nema odbora dok traje obnova) svi u svoje partije da zauzmemo mesto pored glasačkih kutija. Da ih čuvamo, kao Ali Baba svoje zlato. Ma ko šljivi to zlato iz priča za decu. Nebeskom narodu je dosta i 1.000,00 dinara dnevnice. A još kad’ protrljamo Aladinovu lampu pa Partija udje i u drugi krug, pa dupla dnevnica… ihaj. Sve konj na konju. Pa neka posle oni zavidni, što ne pripadaju ni jednoj partiji, kažu kako se politika ne isplati. Njima su Turci popili mozak za onijeh 500 vekova. Mi, Srbi, ćemo svako u svoju partiju pa ćemo da se mrzimo, psujemo i pljujemo, ali barem sa razlogom. Malo li je soma ili dva?

Kvazi «

Sestra po blogu reče u komentaru jednog mojega pisanija (izmedju ostalog) «...kvazi komunizam...». Ljubim ti kopačke, sestro, rekoh, pa postavih podpitanje sebi, a gde nas taj kvazi odvede? Kapitalizam bato. Kažu, kvazi kapitalizam. Kažu, kapitalizam je tamo daleko, daleko na Zapadu. Tamo gde cvetaju ruže. Tamo gde su ljudi lepi, nasmejani i žive od svog poštenog rada. Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulturnog uzdizanja. Ergo, ovo ovde je kvazi kapitalizam, pljačka, nema ruža (naročito oko Pančeva). Nije, bratijo moja namučena. OVO je kapitalizam. Kada me prosjak opsuje iza ledja jer mu udelih samo 20 dinariusa. Poslednjih iz džepa. Slepi smo kod očiju. Džaba nam očale, SANU i SPC. Džaba nam Šuvarovo usmereno. Unsere leben je već duže vreme in the bull's eye kapitalizma. Nažalost? Na radost? Na zdravlje nam bilo...

Nedelja (kad je otiš'o Hase?) «

 

Ako je iko ikada stvarao dane, nedelju je stvorio za samoubistvo. Ali, ne. Nije to istina. Nije stvoren za samoubistvo nego smo mi za ubistvo. Celu nedelju letamo naokolo folirajući da imamo cilj, da smo odrasle i odgovorne osobre koje znaju šta rade. Imamo stresove, lažemo kako bi smo došli do istine. Krademo da sprečimo kradju. Volimo mito, služimo se korupcijom, idemo u banke, idemo u šoping... deci obezbedjujemo isključivo ono najbolje za njih! Zapravo, samo seremo. Foliramo jedni druge u hiper-ultra-mega-giga ubrzanom životu 21. veka. Homo homini lupus, k'o što reče Cezar, ili neko od njegovih savremenika... Proždiremo slabe, bivamo proždrani. Zaboravili smo na nedelju, ugodan porodični ručak, malo dobre muzike, neki kvalitetan film evropske ili bilo koje ne-Holivudske produkcije... Zaboravili smo da uživamo u nedelji. Mrzimo nedelju više od ponedeljka. Ne valja nam to! Zameriće nam...

Amerika i Nemačka biće zemlja srpska... «

 

"Otiš'o je svak' k'o valja"... Otišao je i Veze, moj drugar, konobar u kafani/kladionici gde izlazim. Otišao je u Ameriku. Javio mi se. Mejlom, naravno. Kaže sve je megalomansko, ogromno. Rekoh (mejlom, naravno) slikaj se pa i ja da vidim te Amerike. Kaže sada pauzira petnaestak dana pa će da mlati pare. Rekoh, mlati brate, druže... J*beš sirotinju. Pazi samo na mafiju (to nam je bilo zezanje, poslednje pre nego što je otišao). Sada neko drugi radi umesto Vezeta (Veze, to mu na američkom dodje Connections?). Možda ćemo biti prijatelji za čašicu razgovora kada se vraćam sa posla. Drugar neće. Jedan je Veze. No, nije ovo "In memoriam". Nije Veze umro (pu, pu... daleko bilo). Veze je samo otišao. Kao i Mića. Kao i Kosa. Kao i Tanja. Kao i Deja. Kao i... (pogledaj početak). Ja sam tu. Blogujem, idem na posao, pijem pivo (ili tonik) kada se vraćam sa posla, sa porodicom provodim vreme, učim klinca matematici... Da li će i Stepa da ode? Priča nešto o Česima i Češkoj...

Potrošači svih zemalja... koristimo kartice «

Impresioniran sam kako smo brzo naučili da budemo deo potrošačke, kreditnokartske Europe. Provučeš karticu kroz harmoniku i eto muzike. Gde li je, da mi je znati, provlače kod prostitutki kada plaćaju? Cigarete + novine = kartica. Produženi sa mlekom i mineralna voda - kartica. Pantalone - kartica. Ali vapaj nebeskog naroda čuje se do neba onog dana kada pristigne Veliki brat da proveri vratiste li Srbi ono što potrošiste. No, nek pucaju. Mi i dalje provlačimo kartice! Srbija se saginjati ne može (već leži licem prema podu, jer je u toku pljačka pa su tipovi sa ganovima naredili da ne mrdamo 10 minuta nakon što odu). A ako neko proba da nam uzme kartice (Dina, Master, Visa, Maestro, rivolving, kreditna, platna... daj šta daš, samo da imam) reći ćemo i njima historijsko NE! Šta su oni prema onom prvačetu, Staljinu. A i njemu smo rekli ne pa nam ništa nije bilo...