I eto me, blejim u prazan ekran. Dva litra pored desne noge, tri decilitra pored leve ruke. Puna piksla ispred nosa. Dve pakle lakija i zeleni upaljach na stolu, bacheni. Pokushavam da svarim. Ne ide. Kao kamen da su me naterali da progutam. Pola ostalo u grlu, a pola vuche i razvlachi utrobu, hvala gravitaciji. San je samo ideja od koje me podilaze zhmarci. Nesanica je nocjas osnovno stanje. Default. Barem dokle traje tekucjina. Posle - videcjemo. Jutro je pametnije od vecheri a ja kao da jedva chekam da stigne, chekam ga, dochekujem k'o novu godinu ili platu ili sudnji dan i chas i minut i sekundu i trenutak kada cje sve izgoreti. Nije da verujem. A nije ni da ne verujem. Siguran sam da je ovoliko negacija u jednoj rechenici potpuno pogreshno. Kao i broj samoglasnika. Tako se i osecjam. Pogreshno. I sa premalo slova A. Evo, da nadoknadim barem ovo drugo:

Slovni vrisak ili uzvik ili urlik mi nekako vishe i prilichi. Nemam glas za urlanje. Ne u ovo doba i bez benda kao pratnje, barem. Kursor trepucje kao da me izaziva da josh neki put pritisnem tastere. Chika me da josh neki put zamenim Z i Y, pa da jurim backspace na novoj tastaturi (sranjesranjesranje!).

Odashiljem na svim frekvencijama. Nema odgovora. Svemir je nem. Nije, u stvari. Shushti. Shta cje biti? Zashto mozak interpretira odsustvo svetlosti kao ono shto mi nazivamo crnom bojom i kako to da bash to tako zna da zaboli kada se posmatra izbliza? I zashto se sve shto ochi vide razmazhe i rastopi i zgusne u belo? Chisto... nepregledno... nesagledivo... ravnomerno rasporedjeno u beskonachnost... Paranoja i led su beli. Kladim se da greshim, da sve samo tako izgleda u ovom trenutku. Jebesh i crno i belo i sivo najsivlje sivilo shto mi se prosipa niz grlo i kotrlja se poput sitnih chestica prashine niz padinu, sve do rupe, dok ne potone i propadne, pravo na drugu stranu peshchanog sata. A onda ga prevrnesh i opet sve iz pochetka. Vidimo se kod sledecjeg propadanja, paranojo, neurozo i gordosti! Ovde bih napisao frenetichni manijakalni ha-ha smeh, ali ne umem. Zato sam ovo i napisao.

Ok. Sabrah se. Pre no shto se ponovo oduzmem (ili pre no shto alkohol pochne da remeti poredak u rechenici rechi):

'Ajd' ponovo! Ne mogu i ne zhelim i necju da kenjam i da se kurchim i da pizdim i da dramim (dobro, evo, hocju da dramim; to upravo i radim). Ali hocju ponovo. Nije to potreba. To je nuzhni uslov za zhivot. Prepleteno i utkano da se odvajanjem sve kida i raspada. Umire.

Menjaju se stanice na radiju. Ili kanali na TV-u, nisam siguran. Prvi taktovi otpochinju i tonem u patetiku. Ne zhelim da izdrzhim duzhe. Zhelim da svemir progovori, ali ne zbog mog (inache samo prividnog) inata, vecj zbog istine. Zbog istinskog, istinitog. Zbog izgubljenih dusha shto plivaju u jebenom akvarijumu. Zbog istih sranja i strahova.

Voleo bih da nisam sam ove nocji.

Voleo bih da si ovde.

Da mi odvezhesh prste moje dve smotane ruke i uvezhesh sa svojim prstima.