18.3.2008 - Čvor II
Sklopio je oči i dozvolio da mu sunčevi zraci umivaju
lice. Zaboravio je da se umije ujutro, ili je zaboravio da se umio, nešto od te dve varijente, ali nije ni bilo bitno. Uživao je. Sedeo je na klupi, u praku i lagano, sa zadovoljstvom uvlačio dim cigarete. Ostala mu je još ta jedna. Poslednja. Celim bićem je uživao u tom magnovenju. Interakciji njegovog mira, Sunca, dima, vešto smešanog sa kiseonikom, koji je padao sa visokih topola. Poluotovrenih očiju, bacio je pogled na
klupu, preko puta njega. Neki ljudi, njemu poznati, a možda i ne, možda mu se samo činilo da ih poznaje…moguće da je i to zaboravio,su se jurili i igrali kao deca po parku. Ponovo je zatvorio oči. “Bože,
prelep si dan danas islikao,” pomislio je. “Nadam se da će me mama pustiti kasnije da igram košarku sa drugovima,” osmehnuo se, “Ma, hoće sigurno.” “A. što se ti smeješ?” prišao mu je jedan od onih što su se glupirali. “Idem posle da igram košarku,” odgovorio mu je, ne skudajući osmeh sa lica.
Okrenuo se prema ogradi u parku. Uvek mu je bilo žao onih ljudi što su tuda prolazili. “Jadni. Gledam ih skoro svaki dan. Izgledaju tako, tako tužno…Prolaze, odlaze, dolaze i onda nestaju…”
Nestaju…Ova misao je počela da mu odzvanja negde u podsvesti i počela da mu mir vezuje u čvor. Odlučio je da izvadi svoju plavu svesku i da pokuša da nacrta taj čvor. Veštim pokretima prstiju, počeo je da crta grafitnom olovkom HB (nisu imali HB2 u knjižari) i ostavlja obrise na papiru. Nestaju… Glagol mu je sada već odzvanjao u glavi i sve je jače vezivao čvor razgovetnih misli. Neki čudan osećaj je počeo da mu se penje kao puzavica uz stopala do stomaka i tamo počeo da se pretvara u čvor, koji ga je sve više stezao. Kolena su mu klecala. Pokreti ruku su postajali sve nervozniji. Krajičkom oko ugledao je jednu crvenokosu kako prolazi kraj ograde, polako, mrmljajući nešto za sebe. “Kako joj se boja kose preliva na Suncu,” bio je zadivljen. Odjednom je skočio. Sveska i olovka su pale na zemlju. Pritrčao je ogradi i viknuo za crvenokosom, koja mu je već skoro nestala iz videokruga. “Hej! Imaš jednu cigaretu?” Crvenokosa je zastala, pomalo nesigurno se okrenula. Primetio je to, ali mu nije bilo jasno zašto je tako odreagovala. Kolena su mi dalje klecala. Nešto nije bilo u redu. “Imam, samo momenat,” rekla je crvenokosa i počela da traži po torbi, osmehnula se i pružila mu nekoliko cigareta. Počeo je nekontrolisano da trepće.
Ograde više nije bilo. Crvenokosa je stajala isped njega sa ispruženim dlanom na kome je bio osmeh. Pogledao je u njen dlan i uzeo je osmeh i cigarete.
"Hvala,” rekao je tiho. “Nema na čemu,” opet se osmehnula i nestala…
Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve je postalo mutno…i Sunce. Nema ograde. Kako će sada bez ograde. Osetio je miris trešnje iz svog dvorišta. Miris je postajao sve jači i jači, kao i sunčevi zraci, koji su se probijali kroz krošnje visokih topola. Pao je na zemlju. Mrak. Potpuni mrak. Nestaju…
* * *
” Ne brinite, doktore, vezali smo ga. Dobio je duplu dozu - I.V. lamotrigina i 20 mg diazapama. Sada je sve pod kontrolom. Biće miran.”
“Koliko puta moram da kažem,” doktor je govorio oštrim glasom, “da ga ne puštate napolje kada je jako Sunce, pogotovo ne tamo gde se prelamaju zraci kroz krošnje. Ispalio je dva grand mal-a , ne znam kako je ostao živ. Sutra opet mora na elektro-šokove.” Sestra je gledala u pod. Doktor je držao plavu svesku u ruci i gledao u crtež. Izvežbanim pokretima na listu je bio nacrtan neki čvor u ogradi. Komplikovan čvor. Kao Gordijev. I žena…ali nedovršenih obrisa.
“Ostavite moju svesku,” rekao je tiho, dok su mu se suze slivale niz obraze, “ostavite mi svesku. To je sve što imam. Izgubio sam ženu i ćerku u saobraćajnoj nesreći. Nemam ni oca ni majku,” jedva je govorio, gušio se u suzama, “samo sam ja ostao živ, ni moje slike nisu više žive, nemam više ni svoje dvorište, ni svoju trešnju, ostavite svesku…ja sam običan ludak.”
” Mihailo, plači, to je dobro. Ti i dalje imaš nešto. Imaš dar. I nisi ludak…znaš da taj termin ne koristimo ovde.”
“Baš me briga što ne koristite taj izraz. Ja sam lud. Ostajem ovde, dok svi vi negde nestajete, kao ona crvenokosa, kao moja porodica…Ja nemam gde da nestanem.” Doktor ga je pogledao, pogledom izvežbanog saosećanja.
“Šta si ovo nacrtao Mihailo?” “Čvor i crvenokosu s one strane života,” rekao je Mihailo. Gorka suza mu je još jednom skliznula niz lepo lice. Imao je samo 33 godine…dok je upadao u neprirodni san, kroz glavu mu je prošla slika Aleksandra Makedonskog i nekog mača. Možda i njega poznaje, a možda i ne. Sada više ništa ne zna. Kada se probudi, pitaće mamu, ko je bila ona crvenokosa, koja je stajala kraj njihove ograde i crtala trešnju iz njihovog dvorišta..ali u njegovoj glavi,
polako su nestajali svi obrisi…sem čvora.
|
|
Komentara (4) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
16.3.2008 - Čvor I
Još jednom je pogledala na ručni sat, dok se trolejbus tromo probijao kroz gradski saobraćaj. Urbanom logikom i praksom, shvatila je da će zakasniti na posao, bar 15 minuta. Pogledala je kroz prozor, koji je bio orošen kapljicama kiše. I dalje je padala. Ljudi su se kretali u svim pravcima, naizgled kao da znaju gde idu po toj kiši, a u stvari vrlo neartikulisano. Neki su u žurbi gackali po baricamau nekom nepoznatom pravcu, a neki kao da nisu primećivali kišu i hladnoću, zavučenih glava u svoje jakne, kapuljache i svoje misli. Nesanica, neka nedefinisana tuga i čežnja su se komešale u njoj i borile se za tron. Odustala je. U čeonom režnju, jasno je videla njegov lik. Pokušaće danas da ga izbegne na poslu. Bilo je već vreme za pokušaj rehabilitacije. Posle 6 meseci indiskretnog flertovanja do kraja radnog vremena, a posle direktnog i iskrenog razgovora preko interneta ili telefona. Sve one reči…Sve te neprospavane noći u zanosu i potpunom odsustvu potrebe za snom. Reči su bile iskrene. Znala je to. Nikada nije bila napadna, baš kao i on. Igor je uvek u firmi bio pomalo introvertan i predan poslu. Samo po neka škakljiva, interna upadica, između njih dvoje, poneki pogled….i obavezno persiranje. Noću ga je terala da ide da spava, ali on je hteo da provodi vreme sa njom u beskonačnim razgovorima. U tim razgovorima ju je oslovljavao imenom. Una. Voleo je da joj izgovara ime. Una. una je odmahnula rukom u sebi, ne bi li odganula misli, jer je bila umorna od razmišljanja i rešavanja zagonetki. Posle njegove hladne izjave pre par meseci, “Konačno sam našao devojku ženu svog života.” U tom momentu htela je da ugasi kompjuter, da ugasi prethodni trenutak. “A ja? Ja?…Šta je sa mnom?” Umesto tog suvušnog pitanja, napisala mu je :”Pa, kolega…kako izgleda ta žena Vašeg života?”Ugrizla se za prst i tastaturu. “Ne znam. Samo je slušao…kako priča i šta priča i shvatio da je to ONA. Vi koleginice ste i dalje moja omiljena osoba.” Krah, lom…haos. prestala je da se dopisuje sa njim i počela da pati, onako pritajano, kako je samo ona znala. Baš kada nije mogla da izdrži, odlazila je u njegovu kancelariju po šat heroina, kao narkoman, koji krizira. Samo da ga vidi na trenutak i sebe još više navuče.
Izašla je iz trolejbusa i ugazila u prvu baru. “Naravno,” pomislila je i ravnodušno gledala u svoju odvezanu pertlu i mokru cipelu. Dok je čekala da pređe ulicu, neki neotesani vozač joj isprskao kaput, uletevši kolima i nekom svojom pričom, u baru. “Pa, da…naravno,” uzdahnula je. Već je kasnila. Uletela je kroz klizeća vrata ( ali nije se desilo, kao u onom glupom filmu, da su se priče razdvojile, svaka na svoju stranu…ne razdvajaju se ni priče ni životi), dotrčala je do lifta, spoticajući se o onu glupu mokru pertlu. Dok je čekala lift, pokušala je da veže pertlu, da drži kišobran, tašnu, knjigu “Microsoft Certified Database Administrator”, svoj život, svoja osećanja. “Koleginice, mogu li da Vam pomognem?” čula je Igorov glas. I on je kasnio, prvi put od kada ga poznaje. “Verovatno ga je zadržala devojka, pričom…” pomislila je zajedljivo i odmah se ugrizla za usnu. Ipak, svako ima pravo na svoju srećui na svoju nesreću…bila je to jedina floskula, koju je u tom trentuku mogla da baci na kartaški sto kao adut, umesto samoutehe. “Možeš. Pridrži mi stvari, dok vežem pertlu,” nešto je puklo u njoj, dok mu je hladnom bojom izgovarala ove reči. Kada je dobro zavezala čvor i podigla pogled u njenim umornim očima se video neki drugi čvor. Gordijev čvor. “Hvala ti.” Uzela je svoje stvari, ušla u lift, kao da Igor nije pored nje. Hvala Igoru na Gordijevom čvoru. Nikada neće biti ista kao pre, proletela joj je ova misao kao eho kroz glavu i sve čvorove života. Setila se Aleksandra Makedonskog.
|
|
Komentara (8) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
7.3.2008 - Novo Ja
Sunačan dan. Svi su se nešto izmigoljili iz svojih rupa, rupčaga, straćara, lepih kuća, demoliranih stanova, komfornih apartmana sa velikim terasama; da dobiju malo tena, izbrišu zimu i sivilo sa lica. Žmirkaju zadovoljno (ko zna zbog čega, dok im sunčevi zraci koketno zavode i bockaju zenice. Sete se prijatelja, koje su zaboravili u hibernaciji, sete se rođaka, bliskih i dalekih (ali neka, daleko im lepa kuća) i nekih važnih (možda još upotrebljivih) poznanika.
Marija više ne gura ono bebče u kolicima, bebče se samo šeta, neartikulisano, radosno, njuška sve kao mali pas, juriša po ulici; što i nije tako loše po Marijinu kilažu (sama je opsednutna svojom veličanstvenom guzicom, mora mlada mama nekom i da se svidi, jbg).
Ana je izvukla pramenove (dobro joj stoje) i smršala bar 10 kg (odokativno), ne bi li opet pridobila pažnju svog doktora muža, koji uzgred mnogo voli mlade medicinske sestre (logično,zar ne?). Doktor i dalje nije zainteresovan za svoju lepu ženu, samo je ponekad prošeta na nevidljivom povocu. Cenim kada bi kojim fantastičnim slučajem imao oči na leđima, možda i video koliko muških požudnih pogleda bombarduju Anu. Nema doktor oči na leđima, a ni Ana oči za nekog drugog, da li zbog titule, ljubavi, šta li već…mazohizam, navika (da, navike su loša stvar).
Neki su, pak, još uvek u zimskim kaputima, mada imaju želju da ih odlepe od sebe ili da ih skinu s k**** i ostalih delova tela, kao recimo Izabela onog sponzora, koji joj je pomogao u”bitnim momentima njene modne karijere i samostalnosti”, (jbt, kog li apsurda), ali THE čovek nije više podoban (morala sam da iskoristim ovaj politički izraz, oduvek mi je bila želja, eto želja da me mine). Kaput je sada skroz “out”. E, sada bi ona da ga skine, ali kaput se ne da, bori se kao Gilgameš protiv Golijata. Neće da bude tamo neka bedna krpica u njenoj fijoci , gde odlaže takve krpe i zakpre u te prilike. Još uvek se kaput i ona prejebavaju oko revera, rukava, dugmadi…Ma, prekrojiće ona to, makar morala da upotrebi makaze…mislim da skroji nešto drugo, ne u neke druge svrhe, bar mislim da ima još uvek po neku skrupulu…tu i tamo.
Snežana živi svoju zimu već (hmmm….skoro) 17 godina i nikako da prezimi. Ali, izmigolji se i ona kao Tantal i Sizif zajedno i sama sebi da potpuno nemoguće zadatke za jednog invalida, bez noge, makar je koštalo zdravlja, verovatno da bi pokazala samoj sebi da je ista kao ostali (prestala sam da se mešam u toj ličnoj borbi). Čemu to? Pa, različitost je ono što je jedino kreativno i smisleno u životu i na ovoj brzo-rotirajućoj planeti.
Gordana je pukla ove zime totalno. Boji se samoće. Jedino glupo što sam imala da joj je kažem “Rodila si se sama, ne fali ti ništa ovako.” Nije baš trebalo da ispadne tako, što bi rekla Milica (meni nikada neće biti jasno kako neka misao može da ispadne..bukvalno na pod i to na izvrnutu stranu…ne znam), ali često “ispadne” baš kako ne treba da “ispadne”, jer si bio jebeno iskren. U stvari, baš zbog toga. Iskrenost je danas precenjena i ima razne predivne i groteskne maske.
Meni kraj ove zime, opet miriše na muziku iz dvorishta zgrade, a bila sam ubeđena da više nikad neće mirisati na ubrzane damare srca, pametovanja naših, sok od breskve, crno vino i ksalol. Nije mogao da spava, navodno zbog mene. Sada su ksalol i on najbolji prijatelji. Javimo se jedno drugom onako usput..ipak odigrala sam ja tu epizodnu ulogu za OSKARA, ali ispušila i nominaciju i komad metala. Ipak su to samo milisekunde slabosti, trepneš i ona nestane, slabost i kao da ništa nije bilo. Obećanje je obećanje.
Milica je opet sa starim društvom, u koje se uklapa, a možda i ne. Klapa, bolje poznata kao “eventualno 3 moždane ćelije”. Ali i njoj obećah da neću da se mešam. Kada se požalila uskoro, rekla sam joj samo “INDZOJ”, jbg.
A Mika zvani Fantazija je počeo da prodaje svoje slike na veliko. Inspiracija ga je ščepala kao divlja zver i ne pušta ga.
Rada je i dalje neprobojna kao pancir (mada je to isto diskutabilno. mislim u vezi pancira). Danas mi je rekla sam idijot (što u njenom vokabularu znači “volim te”), jer sam za 5 sekundi rešila zadatak ( ona je profesor, imajte milosti), koji je ona iz zajebancije postavila svojim kolegama i ….ništa, bilo je svakakvih rešenja, ali nijedno nije pravo. “Hajde, ti si kao pametna žena”, kaže mi dok srkućemo nes kafu, “kaži ti meni, ako 3 kokoške snesu 3 jaja (jajeta?) za 3 dana, koliko jaja snese 12 kokošaka za 12 dana?!” “Jedi govna bre,” mumlam ja, “kao pametna žena..pfff” I kažem joj rezultat. “E, jebote, možda i jesi retard , idijote.” Smeh.
I tako…izmigoljili se svi. Samo neki još žive u zimi, a ja planiram da kupim novo JA, a kao bonus za novo JA i jedno muško biće, koje će moći da mi obori ruku. Ako kojim slučajem možete da mi pomognete, obratite mi se, daću vam detaljne opise šta hoću, a vi meni adresu nekog mađioničara ili iluzioniste, ili pak pravog čoveka koji znagde ima da se kupi novo JA ; Biću zahvalna.
Samo me jedno jebe, ta destinacija izmedju MENE i JA? I kako se nabacuje novo JA? Ma ne dam JA svoje JA, za sto hiljada JA.
|
|
Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
7.3.2008 - Maskenbal
“Dama”
Sedi ispred noćnog stočića. Na njemu razne đakonije za ulepšavanje i maskiranje; bespotrebno krajnje; jer je odraz u ogledalu, bez šminke i maske, prelep. Ipak, lagano skuplja svoju,gustu, blago-talasastu, gavran-crnu kosu u perfektnu punđu. Na lepim ušnim školjkama joj vise minđuše od starog srebra sa velikim
crvenim rubinima. Tu identičnu boju , stavlja i na pune usne. Balska, crvena haljina, sašivena od pliša i somota, već je na njoj. Dekolte je bezobrazno zavodljiv, baš kao i parfem, koji je nanela na sve pulsirajuće kradio-vaskularne tačke. Još jednom popravlja šminku. Duge, guste crne trepavice, još jednom premazuje, a puderom sakriva podočnjake. Dok se saginje da popravi čarape i haltere, baršunasta haljina šuška u tišini. Namešta te čarape, nežnim pokretima, kao da zavodi nekoga, ko je gleda…a sama je. Čitavog života sama, dama u crvenom, dama herc. Ponovo gleda svoj odraz u ogledalu. Prelepa slika i savršen kostim iznajmljen u pozorištu. Ali u očima sasvim drugi odraz. U očima teška i
memljiva tišina i jedna suza, koja nikada nije dozvolila sebi da se spusti niz obraze i vrat. Ne proučava dugo svoj odraz, šta više, vrlo površno, stavlja crnu masku preko očiju i još jednom čita pozivnicu:
“Draga prijateljice,
Voleo bih kada bi mi pružili zadovoljstvo, vašeg prisustva na maskenbalu, koji moja supruga i ja priređujemo u humanitarne svrhe za pomoć obolelima od hepatitisa C. Maskenbal počinje tačno u 20:00 u našoj kući (adresa u zaglavlju).
S poštovanjem Goran Ristić”
Osmehnula se. “Hah… posle samo godinu dana od raskida, drznuo se da me oslovi sa - dra draga prijateljice - ….moja supruga i ja….humanitarne svrhe…”
Lagano ustaje. Opet oseća umor i nelagodnost u gornjoj desnoj strani tela. Kakva ironija. Diže pozivnicu sa stočića i ustaje. Na stolu su ostali neki rezultati…pozitivan/na na hepatis C. Dama Herc je saznala još pre 6 meseci.
Možda će večeras imati priliku da priča sa njim.
“Pajac”
“Molim te, ali molim te, ne mogu više da se raspravljam !” viknuo je pajac.
“Ideš na taj jebeni maskenbal, a znaš da ja ne mogu. Opet me ostavljaš samu! Ja to tebi nikada ne bih uradila!”, kroz plač, viče pajacova žena.
“Svetlana, molim te smiri se. Jesi li uzela lekove danas? Idem kod Gorana, sećaš se našeg prijatelja, koji nam je toliko pomogao, bar da se pojavim. Maskenbal je u dobrotvorne svrhe.”
“Dobrotvorne svrhe!? Dobrotvorne svrhe! Budu sada ti dobrotvor i ostani sa mnom večeras.”
“Ceco, idem, neću dugo ostati,” govori pajac, sad već tiho, tužno, a mislio je da je već otupeo na njenu histeriju i posesivnost. Apsurdno, uvek joj je bio veran.
Pajac, već u svom kostimu, uzima pozivnicu i odlazi. Pravi se da ne čuje Svetlanu kako plače, odlazi neznajući više da li je tužni ili smešni i srećni pajac, kakvim ga svi smatraju.
“Kazanova “
Još mu se umiljava. Ljubi ga dok se oblači. Ni on ne može da odoli njenim golim ramenima, umilnom glasu, sjajnim očima, boje lešnika. Voli je, zaista je voli. Zato će mu i postati žena sledeće subote. Lagano je ljubi.
“Ljubavi, trebalo bi da krenem, ne ide mi se bez tebe, a Goran nas je pozvao oboje. Zašto i ti ne pođeš sa mnom?”
“Srećo moja, idi, provedi se. Umorna sam od posla, hoću malo da se odmorim. Ceo dan smo imali snimanje na raznim lokacijama, smrzla sam se, ” rekla je setno, onda je promenila boju glasa i zavodljivo mu se unela u lice, “Možeš slobodno da me probudiš kada dođeš….”, shaputala je, dok mu je milovala međunožje. Kazanova je osetio kako mu se u stomaku previru, okeani….”A, sada idi, lepi moj Kazanova! Idi, ja sam tu…znaš to, zar ne?” “Znam,” uzdahnuo je. Poljubio ju je u čelo i u levi kapak, uzeo pozivnicu i izašao iz kuće. Kako je Teodora zatvorila vrata za njim, promenila je gimasu. Brzo je počela da kopa po svojoj torbi i izvadila malo ogledalo na rasklapanje. Ispod pufne je izvadila, bočicu sa belim prahom, prosula ga po ogledalcu i veštim pokretima napravila crtu. Kada ju je izvukla, osećala se konačno, istinski srećnom…čekaće njenog Kazanovu.
“Đavolica”
Utrčala je u kuću, bukvalno. Otvorila notebook, dok je sa Boškom pričala preko telefona u vezi nekog ugovora. Proverila svu elektronsku poštu. Obavila još par poslovnih razgovora i brzo krenula da se tušira. Ispod tuša je razmišljala, kako je dobro što je Branko bolestan, pa ona ide na makenbal kod Gorana, jer biće tamo još potencijalnih poslovnih partnera. Uletela je u dnevni boravak i videla Branka kako spava na trosedu sa naocharima na nosu. Na grudima mu je bila knjiga “Andjeo sa zapadnog prozora”, Gustav Meyrink…”Pobogu, konstantno gubi vreme na te gluposti,” pomislila je. Uspela je brzo da pronađe paket u kome je bio kostim koji je Branko naručio za nju, jer ona nije imala vremena za takve stvari. Izvadila je kostim i pomislila kako će sutra Branku da održi lekciju za ovu glupu šalu. Uzak kostim đavolice, sve sa repom, “Hah..cccc,” pripremala je već govor za sutra, uvlačeći se u kostim. Kada se pogledala u ogledalo, na njeno iznenađenje, svidelo joj se ono što vidi. “A mogla bi ova đavolica malo i da se provede večeras…” Smeškala se zadovoljno. Opet je pogledala u Branka, koji je čvrsto spavao. “Eh, Branko, a nekada nam je bilo zabavno..bio si mlad i ambiciozni hirurg, dok nisi postao bolećiv prema svojim pacijentima...a, mogli smo da budemo pravi tim…..” Odmahnula je rukom, uzela pozivnicu i krenula.
“Klovn”
Već na maskenbalu, već pripit i već ga je savršeno bolelo dupe što ga žena s druge strane ogromne prostorije, posmatra. On se gomoglasno smejao priči nekog šeika. Jednio što je mučilo klovna je mobilni telefon, koji mu je konstatno vibrirao u džepu od širokih, šarenih pantalona. “Ma, neće mene ta mala da ucenjuje, ipak sam ja neki ku*** u toj kompaniji, popričaću posle sa Goranom….” i klovn je opet počeo da se smeje i smeška u sebi, dok je razmenjivao šale sa drugom maskom.
“Konobar”
Elegantno je nosio tacnu kroz masu, sa belom maramicom preko desne ruke i svima nudio šampanjac. Bilo mu je zanimljivo to što niko nije primetio da je i on maska, jer se razlikovao od drugih konobara. Toliko se uživeo u ulogu, da je zaboravio šta ga čeka sutra. Još jedna, mučna, brakorazvodna parnica, za koje je on bio stručnjak. Ali ovo je bio sasvim drugi slučaj, sutra je on jedan od klijenata, a ne advokat. Mora posle da pronađe Gorana da uzme od njega malu novčanu pozajmicu, jer mu je Jelena sve odnela…ali sve je to konobar zaboravio dok je glumio svoju masku.
* * *
Svi su na okupu, maske sa maskama pričaju, smeju se. Lažu svoje male i velike laži. Indijanci, Vojnici, Mornari, Vile, Age, Egzotične plesačice…ali nigde nema Gorana. Dama herc i Pajac igraju čitavo veče, smeju se…šampanjac je dobar.
Đavolica se divi sama sebi, jer je i na maskenbalu ugovorila nekoliko poslova i to sa norveškom frimom Novonordisk, koji će lično njoj doneti mnogo para. Setila se Branka i njegove knjige. “Koliko već sutra..ne, ne mogu sutra, ove nedelje nikako, …ma , videću u rasporedu, obratiću se Konobaru i podneti zahtev za razvod braka.
Goranova žena je manervisala u gužvi maski, obučena kao Knjeginja Milica. Volela je narodni folklor i tradiciju, “Za razliku od Gorana,” pomislila je Dama Herc, koju je Pajac zaintrigirao samo jednim pitanjem. “Damo, ja se zaista izvinjavam unapred, ali moram da vam postavim jedno pitanje. Zašto neko tako lep ima tišinu u očima?”
Kazanova je sedeo vrlo kratko, kad je video da nema Gorana, otišao je kući. Ubrzo zatim Teodoru je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U kolima hitne pomoći, Kazanova je gledao u njen nos, iz koga je liptila krv, plakao i pitao se ….ZAŠTO?
Svako zašto nema svoje zato, ali ima svog vlasnika.
Noć je već uveliko nadvladala gradom…a svi su čekali Gorana.
Odjednom se pojavi maska Duh. Bio je to Goran.
“Moje cenjene maske, zaista mi je žao što se nisam ranije pojavio kao domaćin. Imam zdravstvenih problema (Dami Herc je krenula kapljica znoja niz obraz i vrat, umesto one suze) , ali ovo mi je jedinstvena prilika da vam kažem da i sam bolujem od ove bolesti.”
Muk.
Goran se držao za ogradu na stepeništu i našao pogled Dame Herc. Bio je to pogled, pokušaja izvinjenja. “Pozvao sam vas ovde da vas pitam nešto lično, nešto vrlo jednostavno , ovako pod maskama - Da li ste sigurni da ste živi? Živite li onako kako vam vaše biće zahteva?” Đavolica je osetila nešto u grudima kako kuca…da li je moguće , srce?
“Sve svoje poslove predajem Pajacu, jer je samo on to zaslužio, više od mene svakako, a više i od vas moje drage maske, koje radite sa nama , ” Goran je zadihano govorio. Klovn se brecnuo na ovo, pogledao u svoju ženu, setio se one klinke i shvatio da i nije neki ku***. Pomislio je da bi bilo mnogo bolje da je večeras umesto maske klovna, bio kondom.
“Na kraju dragi moji, jedino što mogu da vam kažem je da smo svi maske,” Konobar je skinuo sako i bacio tacnu, “a ja sam duh, koga će proganjati sopstveni duhovi u ovom životu što mi sve brže protiče i skraćuje se kao preduga kosa. Zato vam kažem, skinite maske i živite ono što zaista jeste, dobri i loši, loši i dobri, razlike nema .Maskenabal se završava.”
“Šta je to duh? Tragedija osuđena na ponavljanje u vremenu? Trenutak bola, možda. Nešto mrtvo koje i dalje želi da živi? Emocija zarobljena u vremenu kao mutna fotografija, kao insekt zarobljen u ćilibaru. DUH! To sam ja.” - Kičma đavola
|
|
Komentara (4) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
|
O blogu
Somnabulizam....
« July 2008 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |
Kategorije postova
• proza
• poezija
• mesecharenja
• magnovenja
• neshto izmedju
Blog Prijatelji
• lazarica
• dakkalvar
• elfish
• pecinko
• nurlisoul
• Lady
• yin
• svetlana
• kojak
• Petar
• ManuChao
• AnaM
• alister
• ShArGaRePiCa
• III
• nenadjebiv
• trivia
• portos
• Ansia
• bejb
• SRNA
• Patetika
• vojslav
• pytagora
• Svemirko
• mazzapsycho
• pepelinno
Ostali linkovi
• Asterion, takodje.
• Genije
• Genije II
Blog Hosting
|
