15.9.2008 - Jedan momenat
"Majmune, pazi malo bre, kako to voziš, bem ti sve!" urlao je Nemanja u kolima, ne znajući zašto je toliko besan. Da li zbog gužve u saobraćaju, da li zbog šefa drkadžije, da li zbog toga što sve to u stvari nije bilo važno. Stajao je u koloni, besan i preznojavao se. Tik uz njega se zalepila, jedna "buba", ljubičasta. Nemanja se osmehnuo. "Ne mogu da verujem da ovo još uvek voze, ali ipak nekako je..." Misli mu je prekinula, slika žene, koja je sedela u "bubi". Nemanja na trenutak, nije imao misli, nije bilo ničega. "Bože, kako je lepa. Kakav pogled." I ona je gledala u njega. Oči su joj bile sjajne, čak i kroz stakla se videlo. Ali bila je pomalo umorna. Nemanja se pitao zašto i u glavi smišljao svakakva scenarija, kako da izađe iz kola i da uspostavi neki kontakt sa ovom ženom. "Ma, neee..glupo je...." "A možda i nije, nemam ja dva života..." U tim mislila i pogledima ga je prekinuo neki udarac, pomislio je da su ga udarila druga kola...ali ne, pogled mu je bio zamućen, preznojavao se i počela je da ga obuzima neka neobjašnjiva anksioznost...hladan znoj, sve hladniji, jedva je disao. "Jebote, šta se dešava?" Počeo je da paniči. Opet je pogledao u onu ženu. Gledala ga je zabrinuto. "Bože , kakav pogled ima...." Misli su mu se prevrtale po glavi dok je srce udaralo tako snažno da je mislio da će ekspoldirati. Rojevi misli. Jedna na drugu..jedna preko druge. Sve brže i brže. Brže. U spirali su se kotrtljale u bezdan. U momentu pre totalnog mraka, još jednom je pogledao u oči žene i poslednje što je video kako istrčava iz kola, prema njemu, osmehnuo se...čudno. Potpuni mrak.
"Budi se! Zovite doktora!" Čuo je glasove, ali nije imao predstavu gde se nalazi, možda čak ni ideju ko je on. Kroz zamračene hodinke mozga, prolazila je slika očiju one žene iz "bube" ...kakva sad "buba", nije mu bilo jasno, samo je znao da postoje neke oči, neki pogled. Odjednom shvatio je da čuje, neke čudne zvuke. Aparati..shvatio je..čuje je otkucaje srca na nekom neživom monitoru. Uspeo je da progovori. "Šta se desilo?"
"Gospodine, molim smirite se sada. Stiže doktor. Imali ste sreće. prosto neverovatno..." govorila je sestra, sa blagim osmehom.
Sreće. Kakve sreće? "Ah, evo stigao je doktor."
Nemanji je i dalje bilo teško da izoštri sliku, pokušao je da gleda u doktora."Gospodine Antonijeviću," počeo je doktor smirenim glasom da ispaljuje razne terminologije skoro po abecednom redu. Nije Nemanji mnogo trebalo da shvati šta je u pitanju. Srce. Doktorove rečenice su isćezavale negde u vakuumu...srce. Zašto srce? Vodio je prilično zdrav život. Sa svojih 37 godina, nije se mnogo izlagao riziku. Šta da je umro? Nikome ne bi nedostajao..dobro je, to je dobro..srce.
"...da nije bilo one žene i te strašno nesrećne okolnosti, verovatno sada ne bi ležali ovde. Neko od gore vas stvarno voli..."
Neko od gore? Šta priča ovaj...Žena? Iz "bube"?
"Doktore!" Nemanja je prekino doktora."šta je bilo sa onom ženom?"
Doktor je nastavio tišim glasom. "Mislimo da ćete se brzo oporaviti. Može se reći da ste zaista imali sreće.Ta..žena... istrčala je iz kola da vam pomogne i na nesreću ...auto iz drugog pravca ju je pregazio..."
Neko od gore? Neko od gore!
"Zajedno su vas dovezli u bolnicu. Oboje ste bili u kritičnom stanju, ali ona nije imala šanse.Žalosno..ali sreća po vas, našli smo brzo njenu dokumentaciju..isto godište, ista krvna grupa, nema porodicu i još dobrovoljni donor organa...tako da smo morali pod hitno da uradimo transplataciju, da spasemo bar vas...Dobile ste njeno srce, koje takođe nije potpuno zdravo, ali dovoljno da još dugo poživite." Doktor se nasmejao. Nemanji se okrenuo plafon. Stavio je ruku na grudi. Zavoj, gaze, drenovi...a u grudim je kucalo srce. Ne njegove, nego njeno. Osetio je preskakanje, nekoliko ekstrasistola. "Bože, taj pogled..." Kao da je mene izabrala...da mi pokloni srce. Srce...kako na silu otrcana reč. Organ, samo organ..pumpa. Opet je osetio ekstrasistolu. I dalje je držao ruku na grudima.
hteo je da plače. Ali nije. Nije bilo suza. nije bilo razloga. Nije bilo tugaljivih osećanja. Važno da je srce kucalo. Njihovo. Nje nema više. On je još uvek tu, za sada...nosiće ga u grudima, još neko vreme, za oboje..i taj pogled.
|
