12.9.2008 - Terasa

Rasplićem pletenice crne kose od sna. Upletene klasjem razbijenih iluzija,gazim po srči i razotkrivam komad po komad. Razumem umom, dušom odbijam gomilu. Klizim lagano ledom, koji gori. Gledam unutra. Posmatram spolja.Slažem, već dugo, mir, pažljivo kao mozaik. Svaki mir ima drugačiju šaru. Strahove sam satrla u prah. Ne mogu mi ništa, sem da me se boje. Pogled mi daleko doseže, ali još uvek ne u beskraj, sem kada spustim teške kapke na svetlu gorućeg Sunca ili u tami modre noći. Smisao je samo reč, a besmisao antonim. Govorim samo onima, koji me čuju, ćutim onima, koji bi da im pričam 1001 noć. Tuga je nestala sa letom ptica, koje su odavno otišle i neće da se vrate. Sreća je spakovala svoje kofere i vozom krenula za njima. Razbijam život u kamenolomu na sitne komade i kao more ih oblikujem u bele oblutke, koje stavljam ispod jezika, dok pokušavam da nadjačam glasom buku. Posle ih bacam u oblake. Kapljice kiše puštam do usana i ližem kap po kap, tek toliko da osetim ukus. Dane berem kao maline.Svaka je drugačija. Koračam bosa po tkanju od snova, tkanju bezvremenom. U nekom vremenu, samo postojim. Dovoljno za sve. Kao oblaci,kao vetar, večita lutalica, kao orao u slobodnom letu. Duboko udahnem, zadržim dah koliko mi ljudska mašina dozvoljava...sve do onog izdisaja. Zbir svega je...dotakne me ili ne, sve ostalo je međućelijski prostor.

12.9.2008 - 08:04

12.9.2008 - 09:56