7.9.2008 - Izbeglica(Izmaglica)
Izmaglica. Sedim na klupi i gorim od potrebe da iz sebe izbacim nešto na papir, u svojoj svesci sa kapljicom vode. Kao da sam ostala trudna od roja misli i da ih nekako moram poroditi na taj papir. Olovka i beli papir. Ali, pogled mi luta. Okruženje mu grčevito steže pažnju. Sedim na naslonu klupe. Vazduh je lepljiv. Lepi mi se za grlo, prolazi kroz nozdrve do pluća, steže alveole i kalveole. Teško dišem, ali mi na neki čudan način prija. Teško disanje me podseća na realnost, i prene me s vremena na vreme, jer je slika ispred mene skoro nadrealna. Čudno zelenilo. Mešavina zelene i sive, zimzelenog drveća u parku. Jednotsavno i mirno je, kao nekakav regiment, okupirala travnjak i klupe. Kao da nema izlaza, koji i ne želiš da nađeš. Oblaci su sivi. Teški, prelepi. Pitomo sivi, kao sumrak i neka čudna izmaglica, koja je, na varljivo oko, sumorna, ali izgleda kao neki zaštitni oklop, koji se prostire iznad drveća. Trava, dole, takođe zeleno - siva, mokra mekana...kao da te mami da legneš na nju, bezobzira na blagu hladnoću, koja lagano potresa telo. Gledam ispred sebe. Čovek u sivom mantilu sedi na zelenoj klupi i zapisuje nešto u svoju svesku. Zapiše, zastane i onda pogleda u izmaglicu i duboko uzdahne. Verovatno i on teško diše...i taj proces ponavlja. Sada već zainteresaovano i nemo pratim njegov govor tela. I on želi nešto da porodi na njgovim već žutim stranicama sveske. Ne vidim dobro svesku i olovku, ali papir je žut. Pitam se o čemu piše. O crvenim krvnim zrncima? O politici? O veri? Nadi? Prizmi?...ili možda nešto teže...ljubavi? Pokušava da napiše definiciju ljubavi? Osmehnuh se. To je nemoguće...ali pokušaja je bilo do plus, minus beskonačno (to je i neka formula...možda). U kratkim razmacima, čovek ispred mene, vadi neki papir iz džepa, pročita ga i vrati ga natrag u džep svog sivog mantila. Možda, jednostavno, sabira račune, za taj mesec...ali, ne nije to. Govor tela mi ne govori da su računi u pitanju.
Vadim iz svog džepa pismo. Još jednom ga čitam.
"...Ti, baš, ne znaš da postaviš jednostavno pitanje..." Osmehnem se i vratim pismo u džep. Duboko uzdahnem i napišem po koju rečenicu. Misli mi već lutaju, gledam u magučni izmaglicu, uživam untrašnjim bićem i izdišem lagano. Odjednom osećam pogled zalepljen za moja leđa i u moj sivi mantil. Zalepljen kao gusti, lepljivi vazduh.
Lagano se okrećem.
Klupa iza mene.
Na njoj sedi čovek u sivom mantilu, posmatra me. Drži crvenu svesku u krilu i neke papire. Očigledno nešto zapisuje dok skoro ravnodušno posmatra moje pokrete. Podilazi me jeza. Okrećem glavu napred i dalje vidim čoveka ispred mene, koji još uvek onako ritualno piše i gleda u izmaglicu.
"...Sredi misli....pričinjava ti se, malo si se okliznula u mislima..." govori mi razum.
Ponovo, ovaj put opreznije i laganije, okrećem glavu unazad.
Iza mene beskrajan niz. ljudi u mantilima, zeleno- sivim, sa sveskama i rokovnicima i raznim papirićima, što u krilu što poređanih po klupama. Ponavljajući istu radnju. Niz, dokle ti pogled doseže u perspektivi i negde se gubi u vazdušnoj...gubi se u izmaglici.
Vadim svoje pismo.
"...Ti, baš, ne znaš, da postaviš jednostavno pitanje..."
Ne. Izgleda da ne.
P.S. Dok pišem "izmaglica", konstantno grešim i pišem "izbeglica", zato će se i priča tako zvati...mislim da je vrlo smisleno...životne izbeglice.
|
