Pričao je tiho i polako. Lice mu je bilo više sivo, nego bledo. Ocrtavla se blaga melanholija na rubovima obrva, iako se zaista borio da se ne primeti. Ali čudna svetlost mu je objasjavala lice na terasi. Svetlosni poluprstenovi u njgovim zenicama su treperali, dok je govorio o njoj. Ni sam nije bio siguran o kome priča i da li je to prava priča ili samo puko prosipanje sopstevnih impresija susreta sa njom. Ja sam ga nemo, više posmatrala, nego slušala. Rekao je da ju je video, slučajno u gradu. Nije bila lepa kao što ume da bude, ali nije izgledala ni loše. Imala je samo malo tamnije podočnjake i umorniji osmeh. Rekla mu je da se oseća teško. Teško u smislu, prave, materijalne težine, kao pozamašna čelična armatura; da je pomalo konfuzna, ali se "drži" (kao i uvek). Tako nešto je i očekivao od nje. Za nju nikada neće postojati neki konačni spoljaši mir. Možda taj mir u životu i nije nešto što je permanentno stanje u odnosu na onaj mir, koji se nosi u sebi. Njegovo stalno narušavanje, nekim "okolnostima" i čak, trivijalnostima, povremeno padanje, daje drugi značaj ponovnom podizanju sa zemlje , prljave...blatanjve, prašnjave ili samog, čistog betona. Pričao je i dalje tu nepovaezanu priču o njoj, srčući kafu, na čudnoj svetlosti. Pričao je i trudio se da ostane miran i pribran, ali lice mu se ipak povremeno grčilo u čudne grimase. rekao je da zna, da se ona svaku noć sklupča u samu sebe i bez zvuka pušta neke odavno neisplakane suze. Prvi put mu se učinila kao petogodišnja devojčica, koje se izgubila i očajno i kroz plač doziva roditelje, doziva neku utehu...ali njoj to ne treba. Samo je tako izgledala. Istina je bila, da ona nikada nije imla pet godina i da je oduvek bila to što jeste sada. Teško za razumeti, teško za voleti, teško za postojati sa takovom osobom.
Odjednom je prestao da priča, uzdahnuo i rekao: "Hajde da pričamo o nečemu....drugom? Kako si ti?" Osmehnuo se i zbrisao sa lica i duše taj susret. Pogledala sam u daljinu i pomislila kako se osećam teško, kao čelična armatura...ali brzo smo sve zabravili; do prvog susreta sa našim licima u ogledalu...do tada ćemo biti mirni. Dok je kiša padala, pili smo kafu, razmenjujući trivijalnosti, ne bi li oboje zaboravili na "susret", a ona je za to vreme bila u svom malom kavezu, nemirno šetajući kao panter u malom prostoru, čekajući da popijemo kafu i da se pogledamo u ogledalo i u duše...
Svaki tvoj post navuče mi tamnu senku na lice.
To umeće da preneseš na druge svoje nemire mi je potpuno neobjašnjivo.
Plivanje u bistrim vodama je privilegija plašljivih. Ne brini ako sve nije kristalno jasno, plivaj i ne zaranjaj previše. Sve velike odluke su ionako već donete.
And... smile :)
nisam disala dok sam čitala...kunem se..pročitala sam još jednom i isto...boli ovaj tekst zbog milion i jednog na njegovom, njezinu , tvojem licu, mozgu..sada ću ustati iz fotelje i neću ništa čitati..želim da ostane netaknut drugim postovima taj osjećaj....pokloniti ću ti se....
Uvek me ostaviš bez reči, i nateraš da se zamislim i pogledam unutra.
Jedan slučajan susret, budućnost, prošlost, sadašnjost... mali jednostavni ljudi, njihovi mali jednostavni životi, njihova veličina u toj jednostavnosti.
"... čovek je čovek ma kako mali bio..."
http://www.youtube.com/watch?v=dwOhnnGQ1qc
Boze...sada i sama osecam kao da na dushi imam chelichnu armaturu...I ne smem da se pogledam u ogledalo - bojim se onoga shto cu videti..otkriti....Predivna pricha...da se zapitash!
ima i krivih ogledala...
znaš ona... u kojima smo mršavi...
pa viitkiiii... paaa viisoooooookiiiii... leeeepiiiii jeeeeeeee................................ :)))))))))))) !!!!!!!!!
E, vojo :))) Skroz si u pravu, nabaviću jedno iskrivljeno, mada sam ja u svakom slučaju lepa, ali ni u tim ogledalima nema ničega sem ljušture :))) Ali nije loše s vremena na vreme, podsetiti se koliko si lep - spolja :)
