NIje znala šta oseća. Možda i jeste negde duboko u sebi, ali to je bilo suviše komplikovano, da bi se zagledala u ponore u probala da dokuči. To je bilo nešto, što joj se tada nije radilo. Ionako više nije bilo važno. Ležala je sklučana u svom krevetu i nije mnogo razmišljala. zapravo, misli su joj lutale potpuno slobodne i odvojene od nje. Ona je samo gledala kroz prozor, u vedru noć i sjajni mesec, koji je i dalje imao svoje lice. Osećala je neke talase. Učinilo joj se da oseti miris mora, miris borova. Onda je osetila miris sveže noći, koja se polako i nežno uvlačila u njenju sobu. Tako sklupčana, osećala se malom. Bezbednom. Dozvolila je sebi par sati života bez ikakvog štita. I nije bilo tako loše biti sklupčan i nezaštićen. Nema potrebe za zidom. U nekim poslednjim, neosvetljenim hodnicima duše osećala se zadovoljno. Borba, koju je vodila poslednjih meseci sama sa sobom bila je nepotrebna. Potpuno. Onda se desilo nešto čudno. Mesec je postajao sve veći. Lavež pasa lutalica bivao je sve glasniji. Ustala je i pogledala kroz prozor. Nešto je uzburkalo noć. Postala je nemirna i meškoljila se u prostoru. "U redu je, smiri se. Dobro sam," osmehnula se. Sela je kraj prozora i pustila da joj Mesec miluje kosu. Neće više nikada propustiti nijedan trenutak. Gledala je u svoju senku na zidu. I ona se smirila. Čuo se krik noćne ptice, koja je živela na drvetu, kraj njenog prozora. "Pa, gde si ti do sada?" Možda je i zaspala, nije primetila, ali te noći je obišla celu Zemljinu kuglu. Bilo je ....neopisivo? Bila je na mestima, koja je oduvek želela da vidi. Od umora zaustavila se. Sedela je na belom pesku, a noge su joj zapljuskivali talasi zelene vode. Tako je. Voda mora da je zelena. Sve boje zelene. Gledala je u svih pet horizonata odjednom. Širina. Tolika širina, da ti se srž bića stopi sa njom i više ti nisi ti, nego si ta širina, voda, pesak, horizont, oblak, Sunce, dan, noć...mirisi, neke daleke melodije. Beztežinsko stanje duše. Postala je samo plutajuća čestica, koja može da se zavuče bilo gde. Bez ikakvog odnosa. Bez misli. Samo...plutajuća čestica.
Smešan san, pomislila je dok se budila i polako otvarala oči. Ali i dalje se osećala kao plutajuća čestica. Lepo sunčano jutro. Polako je ustajala, da spere san sa lica. Spustila je noge na parket i osetila pesak među prstima...i miris zelenog mora. Pored kreveta je stajao spakovan kofer. Da, vreme je da se krene na put. Plutajući.
@Portose - nisi samo se pravish ( a mozhda i ne :))))
@Alistere - odakle mi tolike pare bre.....i aj sad obojica napolje! : ))))))))))))))))))))))))))
@Buba...to vec zvuči..hmmm...toliko dobro....
@Andjelina, hvala...a kofer je stvarno spakovan...
@Mazzo...mhm :)))))))))))))
