Akutno...

16.3.2008 - Čvor I

Kategorija posta proza

Još jednom je pogledala na ručni sat, dok se trolejbus tromo probijao kroz gradski saobraćaj. Urbanom logikom i praksom, shvatila je da će zakasniti na posao, bar 15 minuta. Pogledala je kroz prozor, koji je bio orošen kapljicama kiše. I dalje je padala. Ljudi su se kretali u svim pravcima, naizgled kao da znaju gde idu po toj kiši, a u stvari vrlo neartikulisano. Neki su u žurbi gackali po baricamau nekom nepoznatom pravcu, a neki kao da nisu primećivali kišu i hladnoću, zavučenih glava u svoje jakne, kapuljache i svoje misli. Nesanica, neka nedefinisana tuga i čežnja su se komešale u njoj i borile se za tron. Odustala je. U čeonom režnju, jasno je videla njegov lik. Pokušaće danas da ga izbegne na poslu. Bilo je već vreme za pokušaj rehabilitacije. Posle 6 meseci indiskretnog flertovanja do kraja radnog vremena, a posle direktnog i iskrenog razgovora preko interneta ili telefona. Sve one reči…Sve te neprospavane noći u zanosu i potpunom odsustvu potrebe za snom. Reči su bile iskrene. Znala je to. Nikada nije bila napadna, baš kao i on. Igor je uvek u firmi bio pomalo introvertan i predan poslu. Samo po neka škakljiva, interna upadica, između njih dvoje, poneki pogled….i obavezno persiranje. Noću ga je terala da ide da spava, ali on je hteo da provodi vreme sa njom u beskonačnim razgovorima. U tim razgovorima ju je oslovljavao imenom. Una. Voleo je da joj izgovara ime. Una. una je odmahnula rukom u sebi, ne bi li odganula misli, jer je bila umorna od razmišljanja i rešavanja zagonetki. Posle njegove hladne izjave pre par meseci, “Konačno sam našao devojku ženu svog života.” U tom momentu htela je da ugasi kompjuter, da ugasi prethodni trenutak. “A ja? Ja?…Šta je sa mnom?” Umesto tog suvušnog pitanja, napisala mu je :”Pa, kolega…kako izgleda ta žena Vašeg života?”Ugrizla se za prst i tastaturu. “Ne znam. Samo je slušao…kako priča i šta priča i shvatio da je to ONA. Vi koleginice ste i dalje moja omiljena osoba.” Krah, lom…haos. prestala je da se dopisuje sa njim i počela da pati, onako pritajano, kako je samo ona znala. Baš kada nije mogla da izdrži, odlazila je u njegovu kancelariju po šat heroina, kao narkoman, koji krizira. Samo da ga vidi na trenutak i sebe još više navuče.

Izašla je iz trolejbusa i ugazila u prvu baru. “Naravno,” pomislila je i ravnodušno gledala u svoju odvezanu pertlu i mokru cipelu. Dok je čekala da pređe ulicu, neki neotesani vozač joj isprskao kaput, uletevši kolima i nekom svojom pričom, u baru. “Pa, da…naravno,” uzdahnula je. Već je kasnila. Uletela je kroz klizeća vrata ( ali nije se desilo, kao u onom glupom filmu, da su se priče razdvojile, svaka na svoju stranu…ne razdvajaju se ni priče ni životi), dotrčala je do lifta, spoticajući se o onu glupu mokru pertlu. Dok je čekala lift, pokušala je da veže pertlu, da drži kišobran, tašnu, knjigu “Microsoft Certified Database Administrator”, svoj život, svoja osećanja. “Koleginice, mogu li da Vam pomognem?” čula je Igorov glas. I on je kasnio, prvi put od kada ga poznaje. “Verovatno ga je zadržala devojka, pričom…” pomislila je zajedljivo i odmah se ugrizla za usnu. Ipak, svako ima pravo na svoju srećui na svoju nesreću…bila je to jedina floskula, koju je u tom trentuku mogla da baci na kartaški sto kao adut, umesto samoutehe. “Možeš. Pridrži mi stvari, dok vežem pertlu,” nešto je puklo u njoj, dok mu je hladnom bojom izgovarala ove reči. Kada je dobro zavezala čvor i podigla pogled u njenim umornim očima se video neki drugi čvor. Gordijev čvor. “Hvala ti.” Uzela je svoje stvari, ušla u lift, kao da Igor nije pored nje. Hvala Igoru na Gordijevom čvoru. Nikada neće biti ista kao pre, proletela joj je ova misao kao eho kroz glavu i sve čvorove života. Setila se Aleksandra Makedonskog.