Koračala je brzo, po mokroj ulici, zadubljena u svoje misli, tu i tamo sudarajući se sa po kojim kišobranom. Promrmljala bi samo tiho "Izvinite" i nastavila dalje, u jednoj ruci držeći providni kišobran, a u drugoj grčevito stežući papirć. Dlanovi su joj bili oznojani, tako da nije bila sigurna, da li je papir bio mokar od kiše ili od znoja. U sebi je ponavljala adresu i broj, kao neku mantru. Sada je već bila u toj ulici, falio joj je samo broj. Preko kišobrana, gledala je sa leve i desne strane ne bi li pored raznih natpisa nas radnjama, prepoznala.....pekara "Kod Skajeskog", butik "Ladies", kafana "Božur"....počela je polako da odustaje, jer nije videla ni broj ni natpis, kada joj se pogled vratio.... Antikvarnica "Sat". Osetila je istovremeno i olakšanje i naglu napetost. Zastala je na momenat, duboko uzdahnula i onda odlučno krenula ka vratima. Lepa, drvena vrata, fino izrezbarena veštom rukom i teška mesingana kvaka.
Stavila je ruku na kvaku, ponovo uzdahnula i ušla. Čuo se zvuk staklića, koji upozoravaju vlasnike i zaposlene da je neko ušao. U antikvarnici nije bilo mnogo ljudi, ali je na prvi pogled bilo mnogo interesantnih predmeta. Pogledom je pokušala da prepozna zaposlene. "Mora da je onaj, " pomislila je i uputila se prema čoveku, srednjih godina, prosed, sa čudnim naočarima na nosu, koji je objašnjavao jednoj gospođi finese oko jednog prilično starog teleskopa. "Izvinite, što vas prekidam..." rekla je nesigurno i u trenutku je bila ljuta na sebe zbog toga. "Izvinite, ali meni bi hitno bio potreban vlasnik ove antkivarnice." Čovek ju je pogledao prilično ravnodušno i jednostavno pitao "A, zašto?" Nije htela pre gospođom da objašnjava mnogo. "Treba mi vlasnik. Ovo je nekada bila zalagaonica, zar ne? A vlasnik je još uvek ista osoba, koliko sam se ja raspitala." Čovek je potvrdno klimnuo glavom. Sada je već imao drugačiji izraz lica, ali grimasa nije dugo opstala na jegovom licu da bi ona mogla da primeti nešto. "Momenta, samo, molim Vas," rekao je gospođi, a nju je lagano pomerio malo u stranu. "Dajte mi pet minuta, da završim razgovor sa ovom gospođom i odvešću vas do njega. U redu?" Klimnula je glavom. Kada je mogla da čeka toliko dugo, mogla je da pričeka još pet minuta. NIje se mnogo osvrtala da gleda predmete oko sebe. Bila je nestrpljiva, a uostalom ono što je nju zanimalo sigurno nije bilo među njima. Stari mesingani sat, okovan gvožđem...među ovakim predmetima...nikako.
Odlutala je u mislim i dalje stiskajući onaj papirić u dlanu. Bio je izgužvan, a sada i mokar, ali slova su se jasno videla. Nije mogla da razume oca kada joj je davao taj papirić pre nedelju dana, dok ga pratila u starački dom. Sat, kakav sat, zalagaonica, gde....? Zašto? On je samo ponavljao da uzme papir i da nađe sat. U tim mislima ju je prekinuo čovek. "Možemo sada da krenemo, " rekao joj je. Pomislila je kuda da krenemo....pa nije tako velika radna. Međutim, iznenadila se, kada ju je doveo do vrata iza pulta. Stepenice, koje su išle ka podrumu, predpostavlja je. Krenulu su dole. Iako je počela da oseća jezu, dok su silazili, nije se bojala. Samo je htela taj sat. Došli su do drugih vrata, Ova su bila još teža i starija. Čovek je pokucao i ušao unutra, nju pridržavajući za lakat. Prostorija je bila ogromna, ogromna biblioteka, ogormni radni sto, ogromne crvene plišane zavese, i ogromna fotelja u kojoj je sedeo starac i čitao knjigu. "Da?" rekao je, ali pogled nije dizao sa stranica knjige. Knjiga je bila stara, takođe, uspela je samo da pročita Erazmo Roterdamski...."Ova gospođica je htela da popriča sa vama oko zalagaonice," rekao je čovek i u trenurku se izgubio. Našla se u tišini sa tim starcem. Podigao je pogled i posmatrao ju je. Tišina. "Kažite.", rekao je mirno i staloženo, baš kao da je imao toliko godina koliko je imao. "Vidite, stvar je lične prirode, nekada ste ovde držali zalagaonicu i moj otac je ovde založio sat, običan sat, ne verujem da nešto..." "Mislite, ovaj sat," rekao je starac, pokazivajući drhtavom rukom ka zidu iznad stola. Na zidu je bio okačen mesingani sat. Šare po mesingu, rimski brojevi, skazaljke od gvožđa u obliku listova, a oko sata, venac..."Da..da..taj....." bila je zbunjena. "Ja sam zalagonicu odavno zatvorio, po taj sat niko nije došao, tako da je sada moj." "Ne, ne razumete....evo pogledajte imam i papir" Pružila mu je onaj papirić. Ime, prezime, datum 12.05.1975. Gledao je u taj papir, njoj se činilo godinama...i ćutao. "Mogu li da pitam, odakle vam papir?" "Moj otac mi je dao pre nedelju dana," odgovorila je, sada već umorno. "Otac?" "Da, moj otac...." Opet tišina. Nije ništa mogla da nasluti po njegom izrazu lica. Prošla je sva napetost i jeza i činilo joj se da polako odustaje...."Što gubim vreme ovde..sat kao sat, možda bi trebalo da odem, nemam nameru da se raspravljam sa..." "Onda je vaš," prekinuo ju je starac. "Molim?" "Vaš je. Samo treba da platite ovde navedenu sumu." Bila je zbunjena. Suma je bila minorna. "U redu," rekla je dok je vadila novčanik. Starac je prišao stolu polako i nekako uspeo da skine sat sa zida. I dalje miran i neprobojan kao stena pružio joj je sat, a ona njemu pare, sa očiglednim zaprepašćenjem. Dok je on stavljao pare u džep, svoje plave košulje, ona je gledala sat i pitala se što je toliko bitan taj sat. Očigledno nije radio. Pokazivao je da je 9 sati i 1 minut, ali ju je to malo zagolicalo i okrenula je sat. Tada je na poleđini sata spazila ugravirana slova i brojeve. "12.maj 1975.godine ,9 sati i 1 minut. Tada si rođena, a sada je možda vreme da uzmeš svoj život natrag i ako ovo čitaš, već ga držiš u svojim rukama. Stisnu polugu i počeće da kuca. Voli te tvoj tata." Suze su joj se slivale niz obraze, stisla je polugu, počelo je da kuca.....
Koliko čovek može da ostane ono što jeste ili ono što drugi misle da jeste ili ono što misli da jeste? Par dana, godinama, ceo život...ili može da bude samo jedno od ove tri ponuđene solucije? Kada vam se usokmeša realnost...recimo kada insomnia insistira da vam bude prijateljica tri dana i tri noći, ili kada imate onaj osećaj uznemirenosti u stomaku i ma koliko ga gušili on se otima kao divlja zver. Pri tom niste ni u kakvom out-u niti nekom težem slučaju neuroza. Svi vas pitaju, šta vam je, zašto imate tako divne crne podočnjake (volim tako da se šminkam!), zašto šetate ulicom kao "oblak u pantalonama" (zato, jer volim Majakovskog!) , zašto idete u dragstor po cigarete u 3 sata ujutro (sanjala sam da mi nedostaje nikotina u organizmu!)...a vama se ne odgovara na takva glupa pitanja..i onda se asocijalni. Etiketa..kao oni prišivene za majice. Ili kao kao neki logo na čelu. A etiketa kao etiketa, uzmeš makaze, odsečeš je, ukloniš, ti je ne vidiš, a za ostale...ako je vide u redu, njihovo mišljenje. U tome nema nesporazuma. Nego, tim danima imate više onih fenomena DEJA VU. Kažu, objašnjen fenomen. Desi se greška u sinapsama (kao kod svih ostalih OS, samo što nemate taster esc ili F1 niti funkciju ctrl + alt + delete). desi se taj neki momenat, neka sinapsa ugine, nepovratno, u sivoj masi, u narodu poznatoj kao mozak. Mozak onda ne zna šta da radi da primljenom informacijom (ton, slika, sve), pa je po defaultu smešta u prošlo vreme. Već viđeno, već doživljeno. Da li sam ovo sanjao ili mi se već desilo. sasvim korektno objašnjenje, ako mene pitate. Mada meni nije sasvim jasno. Pročitaš nešto što znaš da si već pročitao...error, error...čuješ nešto što si već čuo ...error, error. Više volim da razmišljam o tome i dalje kao o nekom fenomenu, neobjašnjivom. Kao kada misli lete oko tebe, pa slučajno pokupiš i tuđu ili neko pokupi tvoju. Ne pitam se mnogo da li je sve tako kako jeste. Čovek uglavnom voli sebe da predstavlja onakvim kakav bi hteo da bude i to je u redu. Zato je prestalo da me zanima...da li si ono što misliš da jesi, ili ono što drugi misle da jesi ili si ono što stvarno jesi...i uopšte ko to još može da razdvoji i razluči.
Onda tako jednom zavoliš oblak :) , jer on "nema odnos" i to je to, oblak ti pomogne da zaspiš :) Hvala.
I tako...
Nestanu neki ljudi, nestane i deja vu. Posle izvesnog vremena, vrate se. Vrati se i deja vu. Malo drugačiji, doduše, ali dobro stoji. Pročitam rečenicu...opet error, error. Luda? Ne znam. Umorna? O, da. Fenomen? Možda. Idem sada da gledam u oblake. Možda i prepoznam neke, ima ih više. Suviše je oblačno za zvezde i mesec.
I've seen things you people wouldn't believe,attack ships
on fire off the shoulder of Orion. I saw Cee-Beams glitter in the darkness at Tanhauser Gate ... All
those memories ... all those ... things ... will be lost ... like tears in the rain ...
(Was I crying? In the pouring rain it was impossible to tell.)
NIje znala šta oseća. Možda i jeste negde duboko u sebi, ali to je bilo suviše komplikovano, da bi se zagledala u ponore u probala da dokuči. To je bilo nešto, što joj se tada nije radilo. Ionako više nije bilo važno. Ležala je sklučana u svom krevetu i nije mnogo razmišljala. zapravo, misli su joj lutale potpuno slobodne i odvojene od nje. Ona je samo gledala kroz prozor, u vedru noć i sjajni mesec, koji je i dalje imao svoje lice. Osećala je neke talase. Učinilo joj se da oseti miris mora, miris borova. Onda je osetila miris sveže noći, koja se polako i nežno uvlačila u njenju sobu. Tako sklupčana, osećala se malom. Bezbednom. Dozvolila je sebi par sati života bez ikakvog štita. I nije bilo tako loše biti sklupčan i nezaštićen. Nema potrebe za zidom. U nekim poslednjim, neosvetljenim hodnicima duše osećala se zadovoljno. Borba, koju je vodila poslednjih meseci sama sa sobom bila je nepotrebna. Potpuno. Onda se desilo nešto čudno. Mesec je postajao sve veći. Lavež pasa lutalica bivao je sve glasniji. Ustala je i pogledala kroz prozor. Nešto je uzburkalo noć. Postala je nemirna i meškoljila se u prostoru. "U redu je, smiri se. Dobro sam," osmehnula se. Sela je kraj prozora i pustila da joj Mesec miluje kosu. Neće više nikada propustiti nijedan trenutak. Gledala je u svoju senku na zidu. I ona se smirila. Čuo se krik noćne ptice, koja je živela na drvetu, kraj njenog prozora. "Pa, gde si ti do sada?" Možda je i zaspala, nije primetila, ali te noći je obišla celu Zemljinu kuglu. Bilo je ....neopisivo? Bila je na mestima, koja je oduvek želela da vidi. Od umora zaustavila se. Sedela je na belom pesku, a noge su joj zapljuskivali talasi zelene vode. Tako je. Voda mora da je zelena. Sve boje zelene. Gledala je u svih pet horizonata odjednom. Širina. Tolika širina, da ti se srž bića stopi sa njom i više ti nisi ti, nego si ta širina, voda, pesak, horizont, oblak, Sunce, dan, noć...mirisi, neke daleke melodije. Beztežinsko stanje duše. Postala je samo plutajuća čestica, koja može da se zavuče bilo gde. Bez ikakvog odnosa. Bez misli. Samo...plutajuća čestica.
Smešan san, pomislila je dok se budila i polako otvarala oči. Ali i dalje se osećala kao plutajuća čestica. Lepo sunčano jutro. Polako je ustajala, da spere san sa lica. Spustila je noge na parket i osetila pesak među prstima...i miris zelenog mora. Pored kreveta je stajao spakovan kofer. Da, vreme je da se krene na put. Plutajući.
Neki crveni oblaci su zauzeli nebo. Bilo je modro - plavo. A sada crveno. Ni mesec nije mogao da se vidi, od silnog blještavog crvenila. Nije se uplašila, kao ostali, od ove nagle promene kulisa i scenografije na nebu. Počeo je da duva, prvo slab vetar, onda jači. Bio je mek i zavodljiv, šaputao je. U ljude se uvuke nemir. Mogla je da vidi na njihovim licima strah. Ko zna o čemu su razmišljali , dok su žurno bežali kućama ili negde već, gde su se osećali bezbedno. Ona je i dalje sedela na klupi i uživala i kompletnom doživljaju. Sama. Boje su počele da se mešaju. Kao sa su se menjale Salvadorove slike. Počela je opšta panika. Ona je samo isključila ton i posmatrala. Crveno nebo, vetar koji je počeo da nosi prvo lakše predmete i poigravao sa njima, na oko veoma opasno. Najavili su juče smak sveta. "To i nije neka šteta, pomislila je. "Možda je bilo krajnje vreme.Uostalom, šta ima u tome toliko katastrofično? Sve što ima početak ima i kraj, bar u ljudskoj percepciji." Zašto ljudi toliko ne vole krajeve? Uvek iza kraja, potojano žele i nadaju se nekom nastavku. Čemu? U čemu je smisao. Možda je baš dobra strana svega, biti svedok kraja, a nikada nemati priliku prepričati ga. Pa, svako je imao neku svoju kataklizmu, katastrofu i svoj kraj. Taj sopsteni kraj za nekoga je bio baš kao ovaj dan.Ali samo za njega. Ostali su ga propustili. Čemu panika. Čemu strah. "Uživajte u poslednjem danu...prelep je." Razmišljala je dok je sedela na steni, tamo negde, na kraju sveta...koji je postajao ravan, a Atlas je podrhtavao već pod njegovim teretom...a kako i ne bi?
Postoje mesta na kojima nikada nije bio , a sada je već znao da ih nikada neće ni videti. Nije osećao žal za tim mestima. U mislima je video sve i svakoga. Pokušao je da u tim poslednjim momentima, izvuče iz svoje kule od momenata, neka draga lica, ljude, imena, da ih poveže, ali nije bilo bitno. Sve se to menjalo tokom života, ostali su samo kamenčići, lepi beli obluci, rasuti po nekoj plaži i kako ih je bacao u vodu, tako su mu se vraćale emocije i osmesi. Bio je to možda samo jedan sekund, možda dva ili tri, koji su se protegli u neku maglovitu, toplu večnost. Slike njenih očiju, njenog osmeha. Miris reke u proleće, dok je sedeo sam na rubu obale i jednostavno puštao da mu se svest potpuno isprazni i da mu biće ispuni osećanje prijatne praznine. Slike sazvezđa i velike okrugle, sjajne stene, koja je imala lice...večno začarani mesec. Slike su počele da se smenjuju velikom brzinom. Sada je već znao da je vetar prestao da duva, da se polako briše istorija čovečanstva, da nestaju večne piramide, brišu se gradovi sa mapa, okeani nestaju...Samo slike, momenti, koje su njegovu bolnu grimasu, odjednom pretvorile u osmeh, dok je mu je glava bila u krilu majke, koja mu je pevala uspavanku za laku noć dok je još bio dete. Ovaj put joj je glas bio najlepši. Gledajući u njegove, već beživotne oči, osetila je da joj glas podrhtava, ali nije mogla da ne primeti taj osmeh na njegovom licu. Osmehnula se i ona. A on...plutao je i dalje među onim slikama, miran, konačno bez bolova, bez griže savesti, bez tereta vremena, dok je u daljini i dalje slušao uspavanku...
Nije mu bilo jasno zbog čega mu se ta devojčica stalno pojavljivala u snovima. Zašto bi on sanjao neko ljudsko biće? Živela je negde tamo. Daleko, valjda... On u planini, odavno odletevši iz roditeljskog gnezda, a ona...daleko, u roditeljskom stanu...negde zaista daleko, valjda. Čim bi on sklopio oči, kada bi našao udobno mesto u planini za spavanje, već umoran, uvek ozbiljan, naviknuti usamljenik i ona bi tamo daleko, u svom krevetu sklapala oči, na svom donjem krevetu, dok joj je stariji brat sa gornjeg kreveta odvlačio pažnju, svakakvim besmislenim pričama, ne bi li uspaovao samog sebe i napokon počeo da hrče. Onda je ona postajala ozbiljna, umorna, naviknuti usamljenik...Odjednom bi se našli u snu, iznad planinskih vrhova. Orao je imao utisak da je nosi u kandžama ili mu se bar tako činilo, pošto je bila isuviše laka i da je uči da leti, a ona da je našla prijatelja, koji joj pokazuje svet...svet potpuno drugačiji od njenog i da pričaju na nekom nemuštom jeziku, ali se savršeno razumeju. Nekada su samo ćutali. Onu udobnu tišinu. Svako sa svojim mislima, bar im se tako činilo. Sve dok jednog sunčanog dana, iznad neke planine nisu obratili panju na svoje senke na stenama. Bila je to samo senka orla. Spoznaja se u deliću sekunde ralzlila po jednom umu. Bili '(- bio - bila ) su prestravljeni. "Bolje da se probudim," reče orao, reče devojčica. Otvorila je oči. Suze su joj se slivale ni lice.
"Mama, šta sam ja?"
"Molim? Kako šta si ti? Pa, dete. Idi nastavi da spavaš i ćuti!"
"Ne mama. Ko sam ja?"
"Šta ti je? Ti si Mihaela. Odlazi u krevet!"
Nije bilo odgovora. Taj dan je provela napolju, gledajući u nebo. Počela je oluja. I dalje je gledala u nebo. Nije htela da se penje gore. Ionako je uvek bila neprimetna. "Kako ću leteti?" Jedva je čekala noć i da joj brat utone u san. Sklopila je oči i brzo uletela u san. U zoru se probudila, tiho jecajući. Orla nije bilo. Nestao je. Nestao je i jedan deo nje. Više ga nije spominjala, ali ga i dalje lovi po snovima ... orla - devojčicu. Godinama vraća slike planina, šuma i one senke, onog osećaja. Nema ih.
Putnik
Stajala je sa nekim veoma dragim osobama na autobuskoj okretnici. Rastanak - posle par zaista nezaboravnih dana. Apsolutno oslobađajućih, ispunjavajućih trenutaka, u kojima se osećala baš kao ONA. Golo ona. Rastanak...ali svi su znali da nije kraj, kraja nema, nastaviće se, kadagod. Odjednom je na stanicu stigao autobus sa čudnim brojem. Prvo ju je privukao broj, a onda...nije bilo putnika. Iz autobusa je izašao samo jedan starac. Sa štapom, koji je pridržavao njegovo oronulo, drhtavo telo i torba u naboranoj ruci, kao kora drveta, sa flekama, koje broje godine. Imao je izgubljen pogled. Pogledao je levo, pa desno, pa u tablu. Nije znao gde se nalazi. Ovu agoniju gledanja, prekinula joj je prijateljica, pogledavši u nju. Ali i u njenim očima je bio isti pogled...Shvatila je onda, u tom momentu...sakupljaj lepe momente kao najdragocenije dijamante. Od njih napraviš, kada ti se ruke naboraju i zaboraviš sve, kulu lepih trenutaka, prepoznatljive osećaje...i kada se izgubiš u autobusu sa čudnim brojem, negde u tebi će lebdeti osmeh, sve dok ne sklopiš oči, ali zauvek.
Dan
Probudila se ranije tog dana. Dugo nije mogla da razluči san i javu. Dnevna rutina po mehanizmu i automatizmu. Kiša. Ali ne ona unemirujuća, nego ona što te podseća, ona što miriše na neke trenutke, milon, bezbroj malih trenutaka. Rasula se u tim trenucima. Kao kada maslačak sazri i čeka da krene svoje novo putovanje. Onda je dunuo blag vetar...deo po deo nje je počeo da pluta vazduhom. Kohezija se raspala. Biće se raspalo u milion pufnastih, mekanih, plutajućih zrna, iz kojih će nešto izniknuti.
Rekoh - nije ni to loše - dok sam u linearnom vremenu hranila mladunce. Šta više, osećaj je potpuni fenomen...rekoh to uz osmeh.
Zar ne?
Sunčano poslepodne. Negde oko 17 časova, po slobodnoj proceni (nikada ne nosim sat). Srkućem neki egzotični čaj, uživam u njegovom ukusu, a miris mi se zavodnički uvlači u nozdrve. S obzirom na situaciju, osećam se prilično udobno i spokojno. Sunčevi zraci me miluju, onako kako samo oni to znaju '- ne očekuju ništa za uzvrat. Retki trenuci mira. Odjednom, iz tog savršenog spokoja, me izvlači muški glas : "I šta ćemo sada?" Drznuo se da pita Gospodin "Ja sam kreten '- celog života važem". O, pa ja zaboravila da smo se okupili nekom prilkom na ovoj čajanci. Posmataram ih indeferentno kako sede. Kao vitezovi okruglog stola (sasvim ispravno rečeno , jer je sto na terasi kafića zaista okrugao). Svi su tu,. Samo nema kralja Artura ( taj se nikada nije ni pojavljivao, tako da imam sasvim dobre osnove da sumnjam da ta ličnost uopšte i postoji). Raspričali su se. Šta će , kada ja i dalje ćutim. Nije mi do priče sa njima. Gospodin "Ja sam kreten '- celog života važem" i Gospodin " Večito zaljubjen u ideal", pričaju nešto oko posla. Gospodin "Najstariji" se maksimalno dosađuje i pita se, rekla bih po mimici, kada će sve ovo da se završi da može da mi priča o Klimtu i njegovoj pasiji prema crvenokosama. Gospodin "Usput - ali mi nije svejedno", gleda na sat, žuri mu se, a i treba da preuzme ulogu showman-a. Više ne poznajem i ne prepoznajem njegove poglede, a i svejedno nam je , izgleda. Gospodin "Najmlađi" se nije pojavio, verovatno zato što sam zaboravila na njega. Prija mi čaj, prija mi da ih vidim na okupu...ali samo na kratko, dok se nije pojavio Gospodin " Zemljotres razarajući" , koji nas je služio. Taj sam pogled prepoznala , te sam rečenice upila, taj osećaj nisam zaboravila. Besna na sebe, rekla sam : "Molim te, da platim..." Opet knedla sa džemom od kajsija u grlu. "Ne, u redu je..." Boja glasa mi se razlila po umu...pre nego što se sve pomračilo...uspela sam zvanično da kažem : "Ova čajanka je završena. Nema potrebe da se više viđamo." Neki su negodovali, neki su se složili sa mnom, ali su prihvatili. On je samo stajao i gledao. Gospodin " Zemljotres..." ...zašto baš danas? Mislila sam da sam te ctrl + shift + delete....Sada tražim esc dugme u panici. Ili ću morati da oborim sistem.
(ovo vam je kada pišete postove copy /paste >>"uticaj nestrpljenja jedne Elfish na kvalitet postova" ) : ))
Trebalo mi je neko rešenje, savet (a teška sam na savetima...u oba pravca), predlog. Razmišljala sam, gde bih mogla da skladištim sve one unikatne trenutke, momente, magnovenja (ne mogu jednostavno da ih strpam u neku kategoriju!). Razmišljala sam gde bih mogla da ih sačuvam, pošto ih ne živim u kontinuitetu.
Gde da spakujem onu predivnu crvenu zoru, kada je ogromno Sunce izranjalo iz reke, a meni se činilo da sam ja bila jedini svedok te lepote ( u stvari sigruna sam, da jesam bila jedini svedok) i ono preplavljuće osećanje da je zaista sve savršeno.
Gde da stavim onu besanu noć, vedro noćno nebo, posuto sjajnim tačkicama, koje mi zemljani zovemo zvezdama i planetama i ogroman blještavi mesec, naizgled samo figura bez ikakvog značaja, hladna stena, a u stvari tako omamljujući i koji budi one duboke, strmoglave lavine iz stomaka.
Gde da ostavim onaj san, u kome lagano klizim po hladnom ledu, a okpupana toplim sunčevim zracima?
Pa, onda šta je sa onim trenutkom, dok sam nemo gledala u reku koja teče "naopako", kada sam osetila da i ona gleda u mene. Pravo u mene. Kada sam se skinula i uronila u nju i stapanjue sa milionima kapljica vode?
Beskrajni razgovori sa Unom, u polusnu, velike misli, bez ikakvog zaključka, jer već spavamo?
Hmm...trenutke mešanja mirisa feromona i testasterona, fluida, znoja, mirisa, dodira, spajanja...ekstaze?
Možda bih mogla da ih ćuvam u teglicama, kao pekmez od kajsija ili slatko od belih višanja, onako kao što je većina baka to radila. Na nekom tamnom mestu, da se ne pokvare. Možda nalepim i neku etiketu, radi orijenatacije (mada možda i nije potrebno) - etiketa "od OVU godinu " ..heh
I tako polako popunjavaš to tamno mesto, špajz...a ti kada ti se srce i stomak poželi nešto slatko ili želiš da osetiš samo miris ...uzmeš mali kašiku ili samo zamočiš prst, lizneš i podsetiš se...mmmm...da, bilo je to tako...nije samo varka.
Znam da me niko ništa nije pitao, ali evo - ništa, isprobavam novo penkalo. Gajim ljubav prema naliv - perima od malena. Ovo što sama sada dobila je savršeno. Neko je napravio ovo penkalo, baš po mojoj ruci - komplikovano u stvari, kada neko posmatra; desnom rukom pišem i držim penkalo (ili neku drugu olovku u nedostatku mastila) kao levak, a kada pišem levom - obratno. Zato me neće penkala. zato mi se uvek razliva mastilo. Ali ovo hoće. Kao dodatak, ćerka mi je kupila novu svesku, ukoričenu, dala mi je uz rečenicu : " E, mama, ovo je prava sveska za tebe!" Nisam imala komentar. Na svesci peščani sat, kraj njega piše DREAMS, pesak, a u dnu piše u kurzivu DARKSIDE. Hmmm, da li treba da se zabrinem? Nee, svesku sam dobila uz osmeh, tako sam je i konzumiram, sa osmehom. Povremeno bacim pogled kroz prozor, baš sada, jer mi je čudna svetlost prolazi kroz poluspuštene roletne. Jedan neverovatan zrak, se odbija baš od pero penkala. Dok pišem, prati me mala tačka sunca.
Mislim, da su ovo oni periodi, koji se stvarno žive. Sve ostalo u linearnom vremenu je sređeno. Idem sada da sednem na zid, zapalim "Black russian 100 s " i.....uživam, a šta drugo?
A ovo je kada ljudi apsolutno razmišljaju muziku, nije bitno koji žanr....
Ne, ozbiljno...bih ja da mogu. Ali dođu tako momenti kada upadneš u gužvu. I jebote, svi idu u jednom pravcu, a ja u mantilu, na nosu crne naočari..i idem u suprotnom pravcu. Znam gde treba da idem, pa valjda znam kuda treba da idem. Ponese te gužva u nekom momentu, misliš možda si pogrešio pravac. Razgledaš lica, pomalo zbunjeno, ali samo na trenutak. Onda shvatim. samo je pitanje percepcije. Znam ja sigurno gde sam krenula, bez obzira na stihiju. Osmeh na lice, novine bacim u prvu kantu, moju svesku i penkalo pod ruku, slušalice u uši, a u ruci foto aparat. Za danas sasvim dovoljno...zadovoljština.
Titani odavno u svojim zapečaćenim tamnicama, bogovi su popili sav nektar i razišli se po kućama da se sećaju onoga što su nekada bili. Sve je isto i b.c. i a.d.(od before christ do anno domini). Ostajemo mi, sada, u linearnom. Nama ostaje uloga heroja. U svojim, na izgled, malim životima. u stvari tako grandioznim, samo kada pogledate drugim očima i opipate drugim rukama. Neminovno se dese sudari tih života. U matematičkim formulama prave kombinatoriku uz pomoć nekih faktorijela (how comfortably) i verovatnoće uz pomoć kombinatorike. U stvari je mnogo jednostavnije. Podelili smo uloge. prvo na dobre likove i na loše. Pozornica je naša. Razmenili smo scenarija ili nismo, svejedno. Neko će se baviti iluzijama, neko će da čeka God-oa do tačke besmisla,neko će se, pak, odlučiti da glumi nekog drugog heroja, nekog starca, koji lovi sabljarke i pokušava da shvati tajne velikih mora. Neko će silno da se zabavlja u kabareu sa polucilindrom i da iz rukava istresa zajedljive šale, koje pokreću svet. Neko će da se razapinje kao mladi kraljević Hamlet i postavljati samom sebi retorička pitanja, a neko će možda nedužan da strada kao Dezdemona (za ljubitelje tragedija). Neko će nekog potajno da voli kao De Beržerak, neko će samo da uživa slušajući 1001 noć...sve dok se svetla ne pogase i zavese se spuste.
Na pozornici mi škripe daske, odavno, izlećem ushićena i čujem samo kako izlazi iz mojih usta:"Eh...sad kada bih ja još znala tekst, bilo bi sve u redu..." To je moj heroizam. Poneki aplauz, uglavnom negodovanje i indeferetnost, ali ja odlazim sa osmehom. Tako je to kada smo "Najgori od sve dece!"
U glavi odzvanjaju horizonti,izmišljeni zvuk iz morske školjke, miris sunca, kiseonika, mora, kiše....i muzika. Vreme u vremenu. I heroji našeg doba. Savršeno.
Udobno je živeti linearno vreme. Baš zgodno razmišljati linearno. Za sve ostalo je potrebna mašta. U nekom linearnom vremenu, koje su spakovali u epohe, milenijume, vekove, decenije, godine, neke januare, februare...sate, minute, sekunde...rodiš se. Niko te ne pita. Jednostavno postojiš u određenom trenutku u određenom delu vremena. Rodiš se zbog sebe samog. Zbog vrste. Linearno odrastaš, uče te da gledaš pravo u perspektivu, u cilj. Ali sa početkom samosvesti, počinje da se rađa i sumnja, crv. Počinješ da se pitaš, na tom pravom putu, od tačke A do tačke B, šta ima sa strane, šta ima gore, šta odzvanja u tebi samom. Počinješ da upotrebljavaš maštu. U mašti dolaziš do neverovatnih i fascinirajućih zaključaka. Onda kreneš polako, kao vešti kulinar, da mešaš lagano, vreme i maštu. Smesa je ukusna, zavisi i od začina i od mere. Valja se držati recepta i pravilne gramaže. Da ne budeš osobenjak, čudak. Iako je aroma mašte primamljivija, trudiš se da suzbiješ bezgraničnu maštu i da opet samo gledaš pravo, od tačke A do tačke B. Nacrtaš na papiru pravu liniju ograničenu sa jedne strane tačkom A, a sa druge tačkom B. Putanja je to. Ali, ako upotrebiš maštu presaviješ papir na pola , tačke se poklope.Poklope se početak i kraj. Tada možeš da u potpunosti uživaš u bezimenoj senzaciji. U trenutnom zbiru takvih senzacija.Živiš linearno, a živiš i maštu. Postoji tu neki prećutni kompromis. Kompromis, beyond our comprehension. Smeta ti taj crv ponekada, kada ga čuješ u tišini, kako gricka drveni ram okna, ali osmehuješ se.U toj senzaciji ne postoje kategorije kao sreća, tuga, melanholija, euforija...Postoji samo osmeh i neki ispunjavajući osećaj zadovoljstva...što krišom, da niko ne zna, vešto podmećeš linearnom vremenu, maštu.
