Poklekla sam prehladi, bila je toliko uporna i dosadna, da mi je napala i oci i usi i grlo i nos, stenica jedna !

Uglavnom, neizostavno je bilo da uzmem dva dana od posla, ne bih li malo sebi dosla, ne ide da sva naduvena tamo idem i bacile sirim. A opet, u naletu dosade, posto sam ispratila malog u skolu, pozdravila se sa nastavnicom i cula pohvale kako je izuzetan u ponasanju (ovo pisem da ne zaboravim, ne cujem bas cesto – zna da bude jako nemiran), resih da se bacim u kamaru svoje proslosti i rascistim. Dobro, bar da pocnem.

U jednoj od mnogobrojnih kutija, naisla sam na tekst koji sam pisala, cini mi se, u drugom srednje. Kako je dah vremena vec uzeo danak papiru, resih da tekst prekucam.

“Motiv ljubavi

Treba ga posedovati, treba ga gajiti, treba ga hraniti, ali i obuzdati. On obeshrabuje kad ga najjace osetimo. Kad osetimo da ga treba imati i iskazati, oci se napune suzama i zaklone se vidici. Pogledi u stvarnost gube smisao i mogucnost da pobedimo. I nije sve tako dok covek ne poklekne zbog nje – ljubavi, zbog nje koja uvodi u svetove, jednom otkrivene.

Ako dirnete s pravom u moju dusu bicu nasmejana, a ako ugrozite moju stvarnost, bicu ne surova vec onesposobljena da volim bilo sta na ovom svetu.

Ja imam motiv da volim, a sto je on veci ja sam sve manja. Zapravo, nikad nisam imala prava da volim nesto sto mi ne sme znaciti nista i nikad. Verujem da sve ovo deluje pesimisticki, ali ja vise ne znam adresu ulice u kojoj je moj motiv da volim izgubio znacenje svoje reci.”

Ne secam se koji su razlozi bili da ovo napisem; da li sam koristila delove iz neceg sto sam citala, zadatak na temu iz srpskog, bila nadahnuta nekim romanom, sta li… Kako god, zeleci da ga sacuvam od zaborava, postujem ga ovde, mozda neko i shvati sta sam htela reci, meni je potpuna zbrka.

:)))