Skoro mi je bila bliska drugarica, Oberka. Iskoristismo tu blic posetu da, zajedno sa Srnom i njenom sestrom, odemo i pogledamo „Seks i grad“.

„Jesi li srecna ?“  pita me.

Pretpostavljam, kad je covek srecan, koliko god mu se to videlo na licu, u ponasanju, koliko god zeleo da vristi iz petnih zila...u isto vreme, zeli i da precuti, sakrije, sacuva. Od losih misli, postupaka, pogleda nekih ljudi.

Neko je davno rekao sreca je lepa samo dok se ceka; ne bih se slozila sa tim. Ooo, ne.

Primili smo danas knjizice zavrsenog prvog razreda; ponosna sam da ponosnija ne mogu biti. Pisac o kojem ce se cuti, kazu. Visestruko nadaren i vise nego svestan sveta oko sebe. A on...postidjen i skroman za vreme govora tog. Na koga li je, pitam se... Bolji poklon nisam pozeleti mogla, mislim.

Sreca je u malim stvarima, kliseirano ili ne, ali tako je. Da smo zdravi samo, sve ostalo...doci ce. Mozda ne kad i kako smo planirali, osmislili; ali dodje sve na svoje. Drugarica jedna iz proslosti davne, jednim klipom me je dirnula i podsetila na to, te zelim i sa Vama da ga podelim.

Ne zelimo lose nikome, ne mislimo i ne radimo lose. I nije zalud odvajkada pisano da ljubav pobedjuje sve; nije pateticno i izlizano; duboko u sebi, ma kako tvrdi, grubi ili hladni bili – znamo da je tako. Svakog od nas, bez izuzetka, jednom bar, ljubav dotakne; na ovaj ili onaj nacin. Srecni su oni koji spoznaju ljubav i umeju u njoj da uzivaju.

Kakogod, neopisivo sam srecna zbog deteta i njegovog uspeha, srecna sam zbog danasnjeg dana, srecna sam zbog Ronaldove veridbe i, ponajvise...